„У то време село Грацко је било је у зони одговорности британских мировних трупа. Подручје је затворено око један сат након инцидента, али убице су успеле да побегну. Срби су раније питали војнике Кфора да заштите рад на пољима, али није било средстава за то”, пише поводом убиства жетелаца, у поверљивом Унмиковом извештају до когa је дошла „Политика”. Документ почиње описом ситуације и констатацијом да је „масакр 14 Срба 23. јула 1999. део осветничких акција предузетих од стране Албанаца после рата”. Уз обиље детаља са места злочина не помиње се разлог због којег је село блокирано тако касно и ко је одговоран што је таквим одлагањем фактички омогућено извлачење организоване групе убица.
Каснија истрага, хапшења и претреси кућа нису били довољни да се пронађу докази који ове људе директно повезују са масакром у Старом Грацку, као и са осталим убијањима, хапшењима и паљевинама у том периоду.
Кфор је после таласа насиља почео да хапси осумњичене, што се види из овог извештаја, а као један од главних организатора означен је Бег Шаћири из села Црни Брег код Липљана, прекаљени борац ОВК, вођа групе „Фортуна”. У другом, поверљивом документу НАТО снага који поседује „Политика” је писмо овог команданта својим надређенима: „Ја Бег Шаћири, као командир јединице ’Фортуна’, изјављујем да сам, након што сам прешао из зоне Дукађини у Кошаре, општина Липљан, предузео акције потпуно успешне између 27. јуна и 9. августа1999, 9. августа је цела наша јединица ухапшена од стране Кфора. Акције које смо предузели су следеће: чишћење града од српских криминалаца, приморавање здравствених радника Срба да напусте центар, контрола српских станова, паљење око 30 одсто српских кућа, насељавање српских кућа и станова Албанцима којима је требао смештај. Акције: убиство 48 људи,рањено 17, пребијање и малтретирање.”
Он говори да су имали план да истог дана нападну Старо Грацко, Добротин и Штрпце, али да му нису одговорили командири Шукри Буја из зоне Неродимље и остали. Њему, како каже, нису били потребни војници већ материјал, а притоме мисли на војну опрему.
У извештају се описује како је Кфор хапсио Шаћирија и његових 56 војника.„Испитивали су ме и рекли да смо ми одговорни за масакр у Грацком и акције у Липљану, Витини и Урошевцу. Током испитивања смо се правили да не познајемо једни друге и нисмо прихватили оптужбе на које нас је наводио Кфор.”
Бег Шаћири: Акције које смо предузели: чишћење града од српских криминалаца, приморавање здравствених радника Срба да напусте центар, контрола српских станова, паљење око 30 посто српских кућа, насељавање српских кућа Албанцима
Оптужбе су и касније понављане, али ниједан војник није ништа признао, иако су их војници Кфора тукли и малтретирали. После дванаест дана, сви су били на слободи. А Шаћири који ово писмо пише 4. новембра 1999. године каже да, у том тренутку, располаже са 17 бораца и да су остали на западу спремни да се врате и боре за независност, истовремено упозоравајући на повратак Срба као велику опасност. Како су НАТО и Кфор реаговали или поступали на основу података из овог документа није познато.
На списку осумњичених за злочин у Старом Грацку, између осталих, налази се Линдита Кренази, ОВК борац у зони Неродимље, ратовала је и на Паштрику, па је рањена пренета у Албанију на лечење. У дневнику који је водила ова жена, фризерка, види се да је упозната са нечим страшним што се догодило крајем јула у селу Старо Грацко.
У запису из дневника, два дана пре масакра, наводи да је срела извесног командира Зхелета. „Од њега сам добила одређену информацију. Он је рекао да ћеш бити укључена у неку акцију, али ми разумемо и ми ћемо то да завршимо пре тебе, али сам га питала и рекла му ко ти је рекао. Рекао је немој ником да кажеш или куку.”Други дневнички запис настао је у уторак 2. августа 1999. године, девет дана после злочина. Опет је срела истог човека. „Покушала сам да га наговорим да говори и рекао ми је да зна ко је учествовао у акцији у Старом Грацку”, каже Линдита Кренази. Закључак Унмикових истражитеља из овог документа јесте да „ништа не наводи на природу Линдитине повезаности са масакром у Грацку и нема доказа, али је јасно да постоји веза”.
Суштина и срж већине злочина на Косову и Метохији, па и масакра у Старом Грацку, управо и јесте у томе што огромна већина свих укључених – и убица, и жртава, као и припадника мировних снага – зна све о злочинима. Све је познато, до у најситније детаље, али правда и даље није доступна, а нико од оних Срба што су јуче обележили тужну четрнаесту годишњицу патње за својим синовима, очевима, супрузима,не верује да ће убице, које живе ту поред њих, бити кажњене. Савршен злочин је онај о коме се све зна, он постоји уместо правде, он је прихваћен као мера правде. У време злочина, за правду је био одговоран британски Кфор, а данас је одговорна косовска власт. У међувремену Старо Грацко нестаје. Нестаје лепо уређено село и његови српски становници који недопустиво дуго чекају правду.
„Страдао ми је брат Новица на осамнаести рођендан. Прошло је 14 година бола који је необјашњив. Они нису убијени пушкама, они су масакрирани, мом брату је срце било извађено, палили су их. Нико не жели да ми помогне, нико не жели да открије починиоце, чак су ми из Кфора рекли да их заборавим”, изјавила је КиМ радију Славица Поповић.
Живојин Ракочевић
Политика
