Пошто се Кијев окренуо Бриселу, Крим је минулих дана изабрао Москву, Русију. У Симферопољу, парламент је данас именовао владу Крима, чији је премијер Сергеј Аксенов, Рус. Парламент и влада Крима, доскоро само украјинске аутономне републике, одричу даљу покорност властима Украјине, устоличеним прошле недеље у преврату инспирисаном из САД, Немачке и Пољске.

Друга важна одлука Симферопоља је референдум о већој самосталности републике, заказан за 25. мај – на дан, када је влада коју је на пречац саставио Запад, стрмоглаво брзо заказала украјинске председничке изборе. Над зградом парламента у Симферопољу вије се руска застава. У Севастопољу, такође. У Севастопољу је, сагласно руско-украјинском уговору од пре неколико година, укотвљена руска Црноморска флота. Аеродром у Севастопољу обезбеђују Руси, војници на служби у флоти. Полуострво и све путне прилазе Криму из правца Украјине и Кијева контролише локална кримска милиција. Милиција је послушна “руском Симферопољу”.

Чарке с Татарима

Власт “руског Симферопоља” не признају кримски Татари – једна трећина становништва на полуострву, међутим ипак, у двострукој мањини у односу на кримске Русе. Крим је два века био руски, а тек од пре пола века је украјински, и то пошто га је један Украјинац на власти у Совјетском Савезу, Никита Хрушчов, оловком прецртао на мапи Русије и доцртао на мапи Украјине – у друштвеном поретку у ком границе између република, губернија и покрајина нису значиле ништа, јер све је био СССР.

У сваком случају, Татари не следе избор који су у име Крима учинили кримски Руси. Татари се солидаришу са западном Украјиним, са унијатима, чија је приврженост Западу у политичкој сржи минулог удара. Током недељу дана, стање на Криму обележено је не само иницијативом Руса, већ и контра-покретом Татара. Из дана у дан, следиле су татарске анти-руске демонстрације. Али демонстранти су у мањини.

Линија Одеса-Харков

У Харкову, Доњецку и југоисточним областима, расположење украјинских Руса, слично је расположењу Руса на Криму. И једни и други исказују лојалност легитимном председнику Украјине Виктору Јануковичу. Остављен на цедилу, Јанукович је живот спасао бекством у Русију. У случају да Украјина “пукне”, предвиђања су да ће се земља распасти линијом Одеса-Харков. Исток, југоисток и Крим, не желе да на новом путу следе запад Украјине, Лвов.

Људи који догађаје прате изблиза, користе тим поводом израз “украјинска Придњестровска република”, алудирајући на Дњестар, преображен у границу између, од совјета осамостаљене Молдавије, и дела земље који је за себе изабрао верност Русији. Вођен је рат, али Молдавија није покорила Придњестровље, где је стање под контролом Русије.

У петак, одбегли Виктор Јанукович огласио се из Ростова-на-Дону, примио је представнике штампе. Јанукович не признаје да је демисионирао, тврди да он јесте легални председник Украјине – међутим, побегао је јер су га хтели убити.

“Ја нисам збачен. Принуђен сам да Украјину напустим пред непосредном претњом смрћу мени и мојим ближњим”, изјавио је у Ростову. ”Ја одговорност за то сваљујем на те сада на власти и на представнике Запада, укључујући Сједињене Државе које су подржале Мајдан”, рекао је.

ЕУ тројка преварила Јануковича

Споразум о обустави ватре, повлачењу полиције и враћању даљих догађаја у поље законитости, на чије су потписивање Јануковича наводили шефови дипломатија Немачке, Француске и Пољске, Штанмајер, Фабис и Сикорски, не одвајајући се од њега док је преговарао са опозицијом и није рекао “да” – занемарен је чим се од Јануковича добило шта се хтело. Окупирана зграда парламента, Врховне Раде препуштена је и напуњена опозицијом, посланицима ЕУ оријентисаних провинција са запада земље, а не рачунајући двадесетак пребега – у клупама није било “регионалиста”, чија је бирачка база на истоку Украјине.

Тројка амбасадора из ЕУ, гарантовала је споразум својим присуством. Према споразуму, председнички избори следили су до краја године и Јанукович је требало да до новиох избора остане председник.

Амбасадори су присуствовали потписивању документа са предусловима сагласности. Чим је, међутим, пристанак прибављен, чим је у Кијев стигла и преузела га полиција којом командује Лвов, шефови дипломатија су напустити Кијев, а већ сутрадан Рада је објавила “импичмент” шефа државе и расписала потерницу за Јануковичем. Као и мајске председничке изборе.

Од Мајдана до Мајдана

Устав Украјине кратким поступком је бачен под ноге. Легално изабрани парламент, легално изабрани шеф државе, склоњени су под притиском побуне на кијевском Мајдану. У тој побуни, учествовале су хиљаде људи. И око тих хиљада на Мајдану, било је десетина хиљада окупљених људи незадовољних сиромаштвом и пљачком Украјине од стране богаташа који су присвојили бившу државну имовину. Један од експонената те олигархије је и Виктор Јанукович.

Ипак, тај украјински бунт – то нису били избори. И та власт, која је у Кијеву устоличена на такав начин, то није власт призната уставом. Жртва побуне су закон и законитост. Признањем да је такав пут до власти сасвим ОК, само зато што су на власт доведени људи који су по вољи Западу – Запад је у Украјини успоставио и признао преседан.

Овим како је поступио у Кијеву, Брисел је признао да било која слична маса, подигнута било где другде, има право да погази устав земље и успостви власт и поредак који је по вољи јачему. Дакле, на истоку земље и на Криму, нема разлога да буде другачије. На основу чега оспорити право Крима да не признаје власт Кијева? Источна Украјина није гласала за одлуке западне Украјине, макар да је одлучивање и обављено у згради Врховне Раде у Кијеву. Уколико није одлучивала не може се тврдити да је обавезују одлуке Раде. Региони имају своје већине и своје институције, а који правцем ће следити њихово изјашњавање наслућује се.

Обећали сте, испоручите

Вашингтон позива Москву да се уздржи од интервенције. Међутим, Русија и не жури да се умеша у кризу. Није опортуно а нема ни потребе. Наспрам нових владара зјапи празна државна каса, без филера за рате доспелих зајмова, пензије, плате и увоз есенцијалних потребштина. Социјални бунт прети у размерама ширим у односу на већ показано, а рецепт је уходан. Преседан каже да се ствари решавају буном, моткама и барикадама на Мајдану.

По Путиновом налогу, Сергеј Шојгу подигао је 150 хиљада војника свих родова на узбуну провере ратне готовости према Западу. Маневар је порука да Русија неће препустити позиције уз границе. Ни Крим, главни стан руске Црноморске флоте.

Москва тражи да се криза реши преговарањем на релацији ЕУ-Русија, уз присуство Украјине и уз уважавање њеног права на коегзистенцију, изражену сарадњом са обе стране. У противном, демонстрираће стрпљење, и пустиће да Брисел пронађе 35 милијарди долара прве финансијске помоћи, колико овог часа тражи Кијев. Дабоме, и да ЕУ испоручи обећано – да Украјинце пусти да без виза путују на Запад и да Украјини отвори приступ Унији, ако је реч о чланству. Зар државници ЕУ, који три месеца нису избијали са Мајдана, нису баш то обећавали демонстрантима?

Петар Поповић

Бакан магазин