- Да не би постала талац Малајског пролаза, уског грла (500 миља), које спаја Тихи океан са Индијским, Кина је у јуну 2013. године покренула преко Мјанмара гасовод (са годишњим капацитетом од 12 милијарди кубних метара), а августа 2014. године је завршила и нафтовод са годишњим капацитетом од 12 милиона тона сирове нафте
- Пекинг дуже од века сања о каналу преко превлаке Кра на југу Тајланда који би омогућио кинеским бродовима прелазак у Индијски океан из Јужног Кинеског мора, са заобилажењем Малајског пролаза и Сингапура. Али, тајландске власти врдају и позивају се на свој закон који забрањују препуштање земље странцима. А још од 1897. године између Тајланда и Велике Британије постоји споразум, по којем тајландска страна одустаје од изградње канала како би се сачувао значај Сингапура
- Пекинг намерава да победи Вашингтон у војној сфери: 22. маја Кина и Тајланд су покренули поморске вежбе Blue Strike 2016, које ће трајати до 9. јуна. А то је само врх леденог брега. Кинези играју на велико и зато раде на Економском појасу Пута свиле
- Путин је већ одобрио стварање зоне слободне трговине између Евроазијске економске уније и њених држава чланица са Вијетнамомм, а на реду је Тајланд. Вашингтон ће зато учинити све, како би саботирао стварање трансконтиненталне зоне слободне трговине, о чијој судбини ће се одлучивати у Москви. Америци је за то у рукама остао један једини адут – хаос, који ће се из Источне Европе и Закавказја постепено преносити до Средње Азије
Пише: Саркис ЦАТУРЈАН
СВЕТСКИ поредак је под утицајем многих променљивих величина. Међутим, главна битка се традиционално води између највећих центара економске моћи – САД, Кине и Европске уније.
Само, ни ова поједностављена формула није ништа ново. Можда због тога, што се историја често развија по спирали, понављајући различите фазе. А најважније поклапање минулих епоха са данашњим временом види се у овоме: и у XVIII—XIX веку западне колонијалне силе достизале су велику снагу захваљујући контроли над трговачким артеријама која спајају Европу са Кином и Индијом, плус – чувајући Отоманско царство од неминовног распада.
Довољно је сетити се Опијумских ратова (1839-1842 и 1856-1860 г.) које су водиле Енглеска и Француска против Кине, а ти ратови се нису случајно подударили са Тајпиншским устанком (Сељачка буна у Кини 1850-1864 г.) и Индијском побуном (1857-1859.г.), а у исто време је европска коалиција (Енглеска, Француска, Отоманско царство и краљевина Сардинија) водила Кримски рат (1853-1856 г.) против Руске империје.
Ко зна како би изгледала судбина Кине у ХХ веку да је после 1855. године Кавкаска армија генерала Николаја Муравјова успела да задржи Карс и остале области Западне Јерменије? Тешко питање.
Проблем је у томе што класична историографија одавно заговара проблематичи принцип анализе који болује од фрагментарности. Јер, само нас глобализација приморава да размотримо минуле догађаје кроз призму међузависности. Али, све по реду.
Почнимо од главног догађаја и његових директних последица: планетарна финансијско-економска криза 2008. године, покренута са америчког хипотекарног тржишта, поставила је „бомбу” под арапско-муслимански свет који се налази између Истока и Запада.
„Експлозија” се десила крајем 2010. године. Као што се очекивало, Кина је прва осетила да нешто није у реду, договоривши се (у новембру 2008. године) са владом Мјанмара о изградњи економског коридора до Индијског океана, како би избегла притиске америчке Пацифичке флоте. На крају крајева, Пекинг никада није заборавио борбу британских империјалиста за Гуанжоу.
Кинези се супротстављају колико могу.
Да не би постала талац Малајског пролаза, уског грла (500 миља), које спаја Тихи океан са Индијским, Кина је у јуну 2013. године покренула преко Мјанмара гасовод (са годишњим капацитетом од 12 милијарди кубних метара), а августа 2014. године је завршила и нафтовод са годишњим капацитетом од 12 милиона тона сирове нафте.
Тако 2013. година постаје прекретница у сваком смислу: 14. марта Си Ђинпинг ступа на дужност председника КНР, а већ 7. септембра, говорећи у Казахстану, кинески лидер објављује доктрину „економског појаса Великог пута свиле”.Експерти одмах схватају његову идеју.
„Идеја економског појаса Пута свиле – представља покушај да се повежу Централна, Источна, Јужна и Западна Азија различитим начинима економске сарадње”, – изјавио је тада представник Кинеске академије друштвених наука Џанг Ји.
Међутим, реална политика се показала контрадикторном.
Пример за то је вековна „епопеја” са изградњом Тајландског канала (преко превлаке Кра на југу Тајланда). Тај канал би омогућио кинеским бродовима прелазак у Индијски океан из Јужног Кинеског мора, са заобилажењем Малајског пролаза и Сингапура који се налазе на његовим обалама. Али, тајландске власти нису спремне да предају Кинезима национални суверенитет, правдајући своје одбијање локалним законима који забрањују странцима да имају власништво над земљом. И, овде није само питање регионалне конкуренције, већ и саме историје: од 1897. године између Тајланда и Велике Британије постоји споразум, по којем тајландска страна одустаје од изградње канала, како би се сачувао значај Сингапура.
Мало тога се променило од тада. Истина, улогу гордих Британаца преузели су Американци, који сада концентришу војне снаге у Азији, како би задржали контролу над кинеском економијом. Истине ради, подсећам да је Тајландски канал могао бити вршњак Суецког канала, али историја се развијала на свој начин: 1882. године, архитекта Суецког канала, Фердинанд де Лесепс није добио дозволу Париза за изградњу сличног пројекта у Југоисточној Азији.
Француско царство је било исцрпљено и финансијски и морално, што се не може рећи за модерну Кину.
Пекинг намерава да победи Вашингтон у војној сфери: 22. маја Кина и Тајланд су покренули поморске вежбе Blue Strike 2016, које ће трајати до 9. јуна. А то је само врх леденог брега.
Кинези играју на велико. Упркос привременом паду, Кина је за себе везала око 30% глобалног економског раста. Осим тога, министар спољних послова Ванг Ји позива Русију да убрза процес интеграције Евроазијске економске уније (ЕАЕУ) са „Путем свиле”.
„Кина и Русија треба да убрзају интеграцију економског појаса Пута свиле и ЕАЕУ, како би успеле да уберу рану жетву”, – метафорички је рекао шеф дипломатског кора на маргинама самита ШОС у Ташкенту.
Ванг Ји је одлучан, нарочито након изјаве руског председника Владимира Путина на самиту РФ–АСЕАН да се позиције Москве и Пекинга о приближавању „Пута свиле” и Евроазијске уније „апсолутно поклапају”.
Ова чињеница забрињава САД. Због тога амерички председник Обама жели да укине ембарго на оружје Вијетнаму: Американци су одлучни да на сваки начин обесхрабре експанзију Пекинга ка Јужном Кинеском мору и нанесу штету Москви, на коју отпада преко 90% вијетнамског увоза оружја.
Шта је изазвало нервозу Американаца?
Све је веома просто. Првог маја, председник Путин је одобрио Федерални закон N 120-ФЗ, односно – ратификацију Споразума о слободној трговини између Евроазијске економске уније и њених држава чланица са Социјалистичком Републиком Вијетнам”. Сада је на реду Тајланд.
Вашингтон ће учинити све, како би саботирао стварање трансконтиненталне зоне слободне трговине, о чијој судбини ће се одлучивати у Москви. Америци је у рукама остао један једини адут – хаос, који ће се из Источне Европе и Закавказја постепено преносити до Средње Азије.
Превео: Срђан Ђорђевић
Факти
