Кина понудила половини планете да буде суоснивач нове глобализације – на кинески начин

* Кини је такође – као и САД – постало претесно у глобалном светском поретку. Она више не жели да само фабрикује ствари. Кина постаје и технолошки лидер света

* Многи представници западне политичке класе и експертократије су још и 2017-те сматрали да Кина може заменити САД (и „немогућег Трампа“) у улози „лидера глобализације. Домаћи популисти су колективном Западу изгледали опаснијим од Кине. Само, веома брзо им је постало јасно да Пекинг има намеру да игра – по својим правилима

* Крајем априла се тријумфално завршио самит„Један појас, један пут“. Окупио је све што је из неког разлога кивно на старо глобално начелство или актуелну национал-популистичку администрацију у Белој кући. Многи су очекивали да ће Пекинг вршити притисак да се нешто потписује, али је Кина опет поступила на свој начин. Свима је понуђено да постану суоснивачи нове инфраструктурне мреже која ће обухватити целу Евразију и већи део Африке

* Идеална стратегија било би формирање неког новог покрета несврстаности. Без изоловања од светских процеса и стајања на нечију страну, а са повољностима од такве позиције

_________________________________________________________________________

         Пише: Дрмитриј ДРОБЊИЦКИЈ

         ПРЕДСЕДНИЧКИ кандидат из америчке Демократске партије Џо Бајден одлучио је да на предизборном скупу у Ајови удари по `протекционистима` због њихове претеране заокупљености „проблемом Кине“.

         Својим присталицама је рекао: „Зар ће Кина појести наш ручак? Ама, оставите се људи! Знате ли шта ћу да вам кажем? Кина нама уопште није конкурент!“.

         Због ових речи су се на Бајдена критички окомили и републиканци и његове демократе.

          Други демократски претендент на Белу кућу – Тим Рајан – оценио је да је потресно колико је бивши потпредседник САД „неадекватан садашњем стању ствари“.

         Сагласан сам са мистером Рајаном. Бајден или лукави или уопште није свестан промена које су се у свету догодиле за последњих 10-15 година.

         Некада су у свету постојале (у свим земљама) све основне „партије“ – прозападна и просовјетска… Приближно 10 одсто присталица обеју `партија` – сматрали су САД и социјалистички блок силама добра и искрено су били на њиховој страни. То су – између 1960. и 1980. – били убеђени глобалисти, само са супротстављеним убеђењима.

         Остали су савез са Москвом, или са Вашингтоном, сматрали најмањим злом.

         Чак је лидер Демократске партије Едвард Кенеди, који је био Бајденов учитељ,1983. и 1984. покушавао да успостави сарадњу са КГБ да би спречио Роналда Регана да освоји други председнички мандат.

         Онда се совијалистички блок распао, а СССР престао да постоји, па су некуи пожурили да прогласе `крај историје`.

         Руководство Русије тада уопште није намеравало да се свађа са глобалним начелством… Запад ипак није успео да рпогута целу Русију, иако је Москва ишла на значајне уступке.

         Сливању Русије са Западом тих година је сметала и – Кина.

         Када је Денг Сјаопин прогласио своју стратегију мирног развоја и почео да Кину постепено претвара у фабрику јефтиних ствари за `златну милијарду` – сви на Западу су аплаудирали Никсону и Кисинџеру јер су вешто унели раскол у социјалистички лагер и задуго осујетили зближавање Москве и Пекинга.

         Међутим, Кина већ крајем Хладног рата више није била држава на чије чело је он фактички дошао крајем 70-их.

         Кина се развијала гигантским темпом и почела да билдује војне мишиће. Постала је нуклеарна сила и стална чланица Савета безбедности УН, а сада и друга економија света.

         У међувремену је економска повезаност Кине и Сједињених Државапостала толика да су неки аналитичари почели да говоре о „специфичном блоку двеју држава“ и о Чимерики (Chimerica).

         Тај блок се дуго – упркос све већим геополитичким  противречјима, чак и војно-стратешким трењима између Пекинга и Вашингтона – сматрао неразоривим.

         САД су главно тржиште за кинеску робу. Пекинг је и власник појединачно највећег дела америчког државног дуга. Унутрашње тржиште Кине постало је постепено веома важно и за САД и за ЕУ.

         Кини је такође – као и САД – постало претесно у глобалном светском поретку. Она више не жели да само фабрикује ствари. Кина постаје и технолошки лидер света.

         Она је један од главних, ако не и главни, претендент за прелазак на нови технолошки ниво.

         Претварање Кине од велике фабрике под управом глобалног начелства у центар за управљање, у најмању руку, делом света – Запад је приметио прекасно.

         Тај превид се либерал-глобалистичкој елити догодио из два разлога. Због појаве на Западу јаке национал-популистичке опозиције и претеране самоуверености глобалног начелства.

         Многи представници западне политичке класе и експертократије су још и 2017-те сматрали да Кина може заменити САД (и „немогућег Трампа“) у улози „лидера глобализације. Домаћи популисти су колективном Западу изгледали опаснијим од Кине.

         Само, веома брзо им је постало јасно да Пекинг има намеру да игра – по својим правилима. Осим тога, одрекао се своје хиљдугодишње неекспанзионистичке спољне политике.

         Истина је, тајне службе Кине не организују државне преврате у другим земљама (мада, ко зна шта се уистину догађа у Африци?!), а кинеска ратна авијација не изводи „хуманитарна бомбардовања“. Али, Кина већ има немало војних база по Азији и Африци.

         Мада са одређеним кашњењем, кинески војници прате логистичке коридоре који настају у оквирима стратегије „Један појас, један пут“.

         Крајем априла се тријумфално завршио самит под тим називом, а био је веома репрезентативан и окупио је све што је из неког разлога кивно на старо глобално начелство или актуелну национал-популистичку администрацију у Белој кући.

         Многи су очекивали да ће Пекинг вршити притисак да се нешто потписује, али је Кина опет поступила на свој начин. Свима је понуђено да постану суоснивачи нове инфраструктурне мреже која ће обухватити целу Евразију и већи део Африке.

         У суштини: да постану суоснивачи – нове глобализације.

         Глобализације на кинески начин.

         Засад није сасвим јасно ни каква ће заиста бити ни колико ће брзо бити формирана.

         Можда ни друг Си Ђинпинг још не зна каква ће бити кинеска верзија светског поретка за половину Земљине кугле. Међутим, потпуно му је јасно да мора доследно реализовати тај амбициозни пројекат. Јер, у супротном Кина неће моћи да изађе на крај са проблемима који се унутар ње гомилају.

         У самим Сједињеним Државама већ постоје све утицајне `партије` – прокинеска и антикинеска.

         Обе имају мало идејних присталица – као некада просовјетска и проамеричка – али је зато у њиховим редовима много политичара, експерата и бизнисмена који верују да праве избор у прилог мањег зла.

         Има таквих `партија` и у другим земљама. Однос према „Појасу и путу“ замало није растурио владајућу коалицију у Италији.

         У Русији се чују гласови подршке „стратешкој алијанси са Кином“, али и упозорења са се треба чувати „кинеске опасности“.

         Бивши Трампов саветник и један од главних идеолога национал-популизма у САД – Стивен Бенон – јавно је позвао Москву да уђе у западну алијансу. Познати амерички аналитичар Јан Бремер фактички је Русију већ сврстао у „кинески блок“.

         Идеална стратегија било би формирање неког новог покрета несврстаности.

         Без изоловања од светских процеса и стајања на нечију страну, а са повољностима од такве позиције.

         Такав покрет би могле подржати многе земље, укључујући и европске. Оне које беже од досадашњег глобалног начелства, са његовим радикалним, а не желе ни да се суоче са новим начелством – страшним и несхватљивим.

Факти