КИНЕСКА КАРТА СВЕТСКЕ ПОЛИТИКЕ (I)

Виктор КУЗЊЕЦОВ | 30.09.2011 | 00:04

Анализа глобалних процеса који се дешавају на планети показује да је последњих деценија дошло до јаког слома тенденција које су створене у индустријској епохи. Запад је почео необично брзо да губи до сада неоспорно вођство у економско-социјалној сфери.

Без обзира што је трећи светски („хладни“) рат између светског хегемона – САД и претендента на вођство – СССР (земаља, које су биле на челу Западног и Источног политичког блока) завршен поразом Совјетског Савеза и, рекло би се, без обзира што је потврђена неоспорива победа либерално-тржишног модела уређења света  („крај историје“ по Ф.Фукујами) управо је у то време либерално-тржишни модел почео да показује системска прескакања.

Стабилност либерално-тржишне економије, која се гради на конкуренцији, могућа је само уколико се она стално прихрањује све новим и новим извориштима енергије. Управо добијање нових извора представља циљ политике глобализације, коју спроводи Запад. Међутим, обзиром да се остварила, глобализација је постала препрека економском расту, јер се он заснива на спољној експанзији. После завршетка глобализације ће постати неизбежан прелаз  на „игру од нуле“ што, опет, доводи до потребе преуређења света из корена.

На планети се завршава период екстензивног раста. О томе сведочи и финансијско-економска криза која се разбуктала 2008. године, а која представља наставак кризе из 2000. године. На реду је следећа, озбиљнија фаза кризе, када ће она добити не само економски, већ и политички карактер.

Истраживања које ради Руска академија наука у оквиру пројекта „Комплексна системска анализа и моделирање динамике светских процесапоказују да ће следећих деценија свет да претрпи цео низ великих промена:

• Глобални демографски прелазак (стабилизација бројности становништва на Земљи);

• Радикалне промене савременог политичког система у оквиру кога је, завршетком глобализације, неизбежан прелаз на систем деобе, на глобално регулисање;

• Неизбежно заоштравање питања како ће се вршити глобално регулисање. Одговор на то питање ће постати основни „камен спотицања“ светске политике, будући извор војних, политичких и економских сукоба.

Следећих година свету може да запрети рат за изворишта енергената. Како би се избегла катастрофа неопходан је темељни лом потрошачке етике понашања. Истовремено финансијске елите Запада ће, највероватније, пожелети да реше све проблеме, руководећи сесценаријем, који је склопљен 11.септембра 2001 године, уз ослањање на војну моћ. Шта у вези с тим може да снађе Русију, САД и Кину у најскоријој будућности?

***

САД постепено уступају позиције, у приличној мери понављајући пут Велике Британије пре сто година. Њихову снагу држе „три кита“: технолошко, финансијско и војно лидерство.

Технолошко лидерство САД се обезбеђује:

1. успостављањем средине која прихвата иновације и сама их ствара;

1. притоком научника из иностранства (истина – ова могућност ће се нагло смањити чим се, због кризе, смањи финансирање).

Финансијско вођство САД је обезбеђено развојем финансијских институција, али пре свега тиме, што ФРС САД штампа доларе – резервну валуту, која јејош увек  свима потребна.  Објективне потребе света у повећању доларске монетизације су се ружно поиграле са Сједињеним Државама: последњих деценија САД су навикле да живе захваљујући кредитима, које отплаћује остали свет, а одвикле  су да живе са оним, што стварно имају. Када пукне долар – забава ће бити готова. Тешко је рећи како ће се становништво Америке понашати када се доходак смањи дупло, али је потпуно јасно да ће социјална напрегнутост у тој мултиетничкој земљи нагло да ојача и извикана „топионица за америчку нацију“ ће се распасти.

Војно лидерство САД обезбеђују огромни војни трошкови, али када долар падне, војни програми ће морати да се смањују (или ће започети велики рат).

Још један фактор садашњег вођства САД – контрола информационог простора и њен ореол „стуба демократије и слободе“ који се врло успешно шири. Међутим, у време мрежа, контрола информационог простора је све сложенија и ореол тамни (списак неуспеха постаје дужи од списка победа).

Да би се обновиле Сједињеним Државама је неопходна страственост народа и спољни непријатељ, али спољног непријатеља нема, а страственост је све мања (што је закономерно за потрошачка друштва).

Све у свему – Америку чекају тешка времена.

Русијаје тренутно у „замки земаља које имају сировине“, што може у једном тренутку да доведе до растурања земље. У условима демографског пада и депопулације потребни су изузетни напори како би се ситуација преломила као и, подразумева се –политичка воља, јача од оне на коју смо навикнути.

Кина– за сада је у јачању. Није јој потребна јака светска криза (она би Кину оставила без купаца), али би јој била зато корисна једна слабија криза ( криза која слаби геополитичке конкуренте; потрошачи са Запада који сиромаше се са великом спремношћу одричу својих скупих роба у корист јефтиних, кинеских). Истина, Кинеско јачање представља само прелазни период, који ће се пре или после свакако завршити. У Кини се проблеми повећавају: расте број старијег становништва, ради јачања унутрашње потражње морају се повећавати плате, али то ће да диже набавну цену роба и смањиће њихову конкурентност; повећање нивоа живота ће повећати потражњу и може да доведе до смањења идеолошког утицаја КПК. Међутим, због високе демографске инерционости, Кина ће још релативно кратко време моћи да сачува тенденцију јачања. За сада Комунистичка партија Кине, која је на власти,  све што чини – чини паметно и у право време.

Ситуација у Европи је врло сложена. Неминовно ће осванути дужничка криза. Вера у јединствену Европу се битно девалвира. Намеће се историјска паралела: почетком 20. века се такође много говорило о „Сједињеним Државама Европе“, а све се завршило са два светска рата. Сада је мало вероватно да ће у Европи доћи до рата (мада Европљане чека још битан напор  због социјалне нестабилности), али јенеизбежно одбијање идеја европске интеграције. Такође, Европа ће морати да „стегне каиш“, а она је одвикла то да ради.

Најважнији утицај на динамику глобалних процеса у блиској и средњорочној перспективи имаће кинеско-амерички односи. При том ниво интензивности међудржавног конфликта, у коме су Кина и САД, зависиће од дејства фактора, који су усмерени у различитим правцима.

Са једне стране, Кину која великом брзином смањује „геополитичку дистанцу“ од Америке, Американци гледају као главну потенцијалну претњу. Ђулијето Кјеза је недавно приметио: „…уколико милијарда Кинеза почне да једе месо и да пије млеко онако, како то радимо ми – кроз десет година неће бити за све нас места на овој планети. А када не буде места – шта то значи? Још 1998. године у САД је објављен документ «Project for the New American Century».Ту је пророчки написано да ће 2017. године Кина постати највећа претња за безбедност САД. И све се остварује. Ми смо у 2011. години – остало нам је још 6 година“.

Чак и површинска анализа спољнополитичке активности САД показује да управо Кина у последње време представља  и главобољу Вашингтона, и главни стимуланс за његове поступке на светској арени. У недавном извештају ММФ-а каже се да се „време Америке завршава“  и да ће следећих  пет година кинеска економија да превазиђе америчку и да одгурне САД на друго место. Одатле и тежња САД да заустави раст економије Кине пре него што дође до њеног блокирања америчком  приступу извориштима енергената.

Са друге стране – глобализација у одређеној мери стабилизује западну економију (пре свега америчку) тако, што много нестабилних врста индустријске производње пребацује из Америке у Европу и Кину. То је индустријске земље учинило мање осетљивим на циклична колебања која настају због допуњавања сировинских резерви и инвестирања у капиталну опрему. Кина, у ствари, представља „индустријски погон“ САД, и за сада је изузетно важна за Америку управо као таква.

У принципу су у будућности могућа два основна (суштински различита) сценарија развоја узајамних односа Кине и Америке.

Први сценарио је „мек“ („тигар који пузи“).

Према том сценарију Кина, док се буде развијала економска криза, неће активно „притискати“ САД. Она ће постепено заузимати све згоднију позицију, све јаче стежући Америку.  Да би успела у томе, Кини су потребни и време, и међународна стабилност, и зато ће она постепено постизавати све боље услове за себе, не правећи при том (за сада) нагле покрете. Русија је Кини потребна углавном као испоручилац сировина, и ништа више од тога. Да се уједињује са Русима (на пример, ради супротстављања Сједињеним Државама) Кина, највероватније, неће – јер јој то не треба.

Уосталом, и Русија, чак и ако би показивала спремност  да уступи место Западу, пекиншким руководиоцима не одговара за улогу стратешког савезника. Са Сједињеним Државама Кина ће се договарати за разграничење сфера светског утицаја.

Могућност за остварење овог сценарија зависи од тога, колики је међу кинеском руководећом елитом слој управљача и политичара – такозваних „конфучијанаца“ (кинески термин), који је врло утицајан, а који се у спољној политици руководи приступом, орјентисаним на постизање консензуса.

Оцењујући посету председника КНР Сједињеним Државама у јануару 2011. године руски стручњаци су констатовали да је суштина те посете била у томе, што је први пут обнародована карактеристика односа САД и КНР: „Узајамно поштовање основних интереса друге стране“. То значи да су обе стране узајамно признале законитост разграничења интереса и да немају намеру да ту условну линију разграничења крше. То такође значи и да је народна Кина заузела место Совјетског Савеза као партнера по снази, са нуклеарним оружјем,  Сједињених Држава  у глобалној двополној шеми, у којој покретача прогреса представља управо супротстављеност те две силе…

Истовремено, када се процењују шансе „меког сценарија“ мора да се констатује и следеће.

Прво, договори, постигнути између КНР и САД, немају статус међународних споразума. То су намере, изговорене за администрације Б.Обаме, и нема никаквог разлога да се сматра, да ће у условима кризе нове администрације те намере да се очувају. Последњи догађаји у Африци, између осталог – у Либији, показују да већ сада САД активно истискују Кину из Африке. О томе, док објашњавају улогу САД у догађајима у Либији, чак се и не либећи, отворено говоре високи амерички чиновници. Бивши заменик министра финансија САД Пол Креј Робертс, коментаришући позицију Вашингтона у вези са Либијом, изјавио је да је циљ Америке да истисне Кину са подручја Средоземља. По његовим речима, Кина је на истоку Либије остваривала огромне инвестиције од експлоатисања енергената, тако да данас, захваљујући војној операцији у тој земљи, кинеске компаније губе стотине милиона долара: „Они тамо имају 50  масивних инвестиционих пројеката, и све се баца у ђубре, а у Пекингу се одлично схвата да је војна интервенција у ствари – игра против Кине“. Истовремено је Робертс признао да се „не ради толико о нафти, колико о политици кинеског убацивања у Африку и о томе, како Кина гради позиције за своје потребе у енергији“.

Друго, мада Кина за сада и „трпи“ крајње непријатељске акције САД, укључујући и очигледно крњење њених интереса од животне важности,  не зна се  колико ће то да траје. „Стратегија тигра“ које се Кина придржава претпоставља у првој етапи приближавање циљу пузећи (важно је да не буду примећени), а затим – скок. Међутим, тешко је не примећивати да „тигар који пузи“ (Кина) већ почиње мало прејако да „дере сопствени стомак“ о свемогуће препреке које постављају Американци. То у условима ситуације у свету која се брзо мења може да испровоцира на скок „тигра“. Тако да је у савременим условима такође веома могућ други („чврсти“) сценарио („Кинески џокер“).

У том случају стање конфликтне узајамности два основна лица у међународном конфликту (Америке и Кине) прелази из латентне фазе у демонстрациону која, потпуно је могуће, може да се заврши новим „хладним ратом“ који ће довести, као што се зна, до „вруће“ фазе локалног (регионалног) војног конфликта, а можда и до „великог рата“.

Кина је већ „показала жути картон“ Западу (конкретно – Америци), у марту 2009. године, када је у КНР (и Тајвану) у огромном тиражу издата књига – зборник чланака утицајних новинара под заједничким називом „Кина је незадовољна. Велико време, велики циљеви и наше унутрашње и спољне препреке“. Публикација је добила велики међународни одјек. У њој се нуди одговор на питања о томе какав треба да буде однос Кинеза према спољашњем свету, пре свега према САД, па и према  Русији.

Аутори постављају питање тако што  полазе од чињенице да у значајном делу кинеског друштва и војних кругова јача незадовољство политиком Запада према Кини. Аутори се залажу за чвршћи курс и захтевају да „чврсто држећи у рукама мач, Кина треба да се бави економским пословима и спољном трговином“, да за Кину обезбеђују испоруке природних енергената, који су јој неопходни. При том се становништво земље оријентише на то да, с једне стране, власти Кине дубоко разумеју проблеме обичних људи, а са друге – то, да је за унутрашње и спољне муке Кинеза крив Запад, који треба „натерати да одговара за увреде и понижења кинеског народа и да испуни оно што Кина поштено тражи“.

У иностранство се шаље мисао да је до сада, због политике Запада према Кини, која је трајала више од 20 година, „код Кинеза сазрело схватање неправедности те политике и протест против ње; тај протест може да се излије у најразличитијим облицима – све до оружане заштите својих економских и других интереса“.

У припремној фази самоопредељења Кине према светском систему, као у бајци – мудрост је код Кинеза био Мајмун, који је седео на планини, и који је одозго посматрао битку у Долини два Тигра. У активној фази, као у бајци, ће се појавити владалац водене стихије –  Змај, који се пробудио, узлетео и може све да збрише са свог пута. Управо је Змај сада национални симбол Кине. Он је почео да се буди 1979. године (почетак реформи), а да узлеће ће почети од 2012, у години „Црног Змаја“…

 (Следи наставак)

Фонд Стратешке културе