Кинески тунели кроз Фрушку гору, арапски зајмови и друге бајке

Приче о спектакуларном наводњавању пољопривредног земљишта и великим приносима који ће потом уследити – једне су од, поред бројних других, омиљених мантри наших политичара. Није проблем само у томе што су то празна обећања, већ је проблем и у недостатку елементарне логике и стручности. Не само што већ постоје мелиорациони системи који су потпуно запуштени, па би улагање у њих било исплативије него грађење нових, већ и наводњавање само по себи не представља решење, и није исплативо по дефиницији, поготово ако постоји још безброј нерешених проблема у пољопривреди…

Када би се организовало такмичење за најбесмисленије обећање Владе Србије и њених министара, изјава Зоране Михајловић о томе како се размишља о градњи тунела за наводњавање који би повезао Дунав и Срем, сигурно би доспела на победничко постоље. Министарка је пре извесног времена, у разговору са делегацијом компаније ЦРБЦ (Цхина Роад анд Бридге Цорпоратион) о изградњи брзе саобраћајнице Нови Сад-Рума, то јест Фрушкогорског коридора, најавила и тај пројекат за наводњавање. За њу и друге чланове Владе, претпостављамо – генијалан, али здравом разуму нејасан: зашто када су Дунав и Срем одвајкада повезани, зашто када Срем може да се наводњава и из Саве, зашто тунел кроз планину кад може по равном…?

Можда би јој у такмичењу за највећу бесмислицу, да је и даље у Влади Србије, јак супарник био некадашњи министар пољопривреде Душан Петровић, који је разрађивао план о наводњавању више од милион хектара, а ти велики радови требало је да крену 2012. године.

У трци би свакако био и Александар Вучић. Овај такмац је, као први потпредседник Владе Србије, 2013. године имао план: „Србија ће за десетак дана добити првих 100 милиона евра из Абу Даби фонда за наводњавање. Реч је о кредиту на 20 година, са пет година грејс периодом, и каматом од 2,5 одсто. Кредитом ће се покрити 25.000 хектара земљишта најмодернијом опремом за наводњавање”, говорио је тада Вучић.

Од плана Душана Петровића није било ништа, а Влада Александара Вучића има још прилику да генијални наум реализује, али ако настави на томе да ради као досад – ни од тога неће бити ништа. За почетак, не би било згорег да барем неко зна нешто више о томе или да се посаветују пре него што почну да дају изјаве. Шта се заправо гради, где су пројекти, које ће се њиве наводњавати, чијим парама, треба ли нам то, хоће ли се у Влади договорити око тога ко ћа нам њиве заливати – Кинези или Арапи…?

О зајму из Абу Даби фонда слушали смо и 2015, када је Министарство пољопривреде казало да представници српске владе договарају динамику и повлачење 100 милиона долара кредита. Тада је, речено је у Министарству, урађена студија изводљивост и развоја наводњавања у пољопривреди Србије – И фаза. Листа пројеката из Студије изводљивости Развоја наводњавања у пољопривреди Србије – И фаза са тендерском документацијом тад је била у Абу Дабију и чекало се њено одобравање. Како су објашњавали надлежни, чекало се само зелено светло за зајам за наводњавање 28.000 хектара.

Од тада до почетка ове године арапски кредит за заливање српских ораница готово да се није помињао, да би актуелни министар Бранислав Недимовић казао да ће крајем јануара 2017. бити расписани тендери за 14 пројеката, а да ће изградња система бити финансирана из кредита Абу Даби фонда.

“Негде око 22.000 хектара новог земљишта биће наводњавано. Имамо 11 локација на простору Војводине, код њих је највећа површина коју ће се касније наводњавати. Имаћемо систем у Мачви, код Шапца, затим простор око Панчевачког рита”, рекао је Недимовић, то јест поновио оно што је пре пар година причао Вучић, па његов саветник Драган Гламочић…

Визија Јожефа Киша саплела се о деведесете у Србији

Елем, годинама слушамо о разним пројектима, кредитима и насушној потреби да заливамо десетине хиљада, па и милионе хектара. Неће бити згорег ако поменемо да је 1791. године бечки двор за само десет дана одобрио чувени план инжењера Јожефа Киша о спајању Дунава с Тисом, каналом дугим 100 километара. Киш је пре 225 година почео копање система великог канала и створио услове да у Војводини исплива најквалитетнија земља. Договор наших министара, Кинеза, Арапа и ко зна кога још, са друге стране, чекамо годинама…

Није згорег подсетити и на изградњу Хидросистема ДТД.

“Највећи градитељски подухват у Војводини, систем Дунав-Тиса-Дунав започет је изградњом основне каналске мреже 1957. године и трајао је до 1977. Мрежа магистралних канала овог система дуга је 930 километара, од тога је пловно 600,6 киломатара, повезује 80 насеља и протиче кроз све веће индустријске центре Војводине. Омогућује наводњавање око 500.000 хектара и одводњавање 1.060.000 хектара. Систем отворених мелиорационих канала дуг је 13.870 километара”, наводи Драгомир Јанков, аутор књиге Војводина, пропадање једног региона.

Нажалост, ДТД одавно не функционише као што је функционисао у својим најбољим временима – до 1988, до када је, уз редовно одржавање, одводњавано око миллион хектара (што му је била основна функција).

Да ли је, имајући све то у виду, а знајући и да се не исплати наводњавање свих култура, те знајући да постоје и друге мере за подизање приноса, потребна изградња тунела кроз Фрушку гору или пак целог система уз велика задуживања код страних инвеститора?

– Копање водног тунела и мегаломански пројекти су Потемкинова села. Имамо основну мрежу за наводњавање. Канал ДТД је основна жила куцавица која спаја Бачку и Банат и његова је основна функција била да ублажи високе воде Дунава. Друга му је функција да буде плован, а трећа наводњавање – објашњава у разговору за ВОИЦЕ аграрни аналитичар Милан Простран. – Тих бочних канала је препуна Војводина, само су они замуљани. Војводина има 22.000 километара каналске мреже, а свега неколико десетина километара је очишћено. Највећи проблем каналске мреже у Војводини запуштеност и загушеност.

Данас се, вели Простран, према попису пољопривреде у Србији из 2012. године, наводњава око 99.000 хектара, а укупна површина пољопривредног земљишта је 3,8 милиона хектара.

Србија је, подсећа, пре кризних година имала 147.000 хектара под наводњавањем.

– Када бисмо се вратили у скорије време на то, када бисмо успели да систеима покријемо тих 50.000 хектара, био би то огроман успех. Али, то је питање којим се озбилно морамо позабавити. Наводњавања није једини излаз у агару Србије. Оно је смислено само у условима високовредних биљака, а наводњавање без органског ђубрива, без стајњака је практично мера која може да упропасти део земљишта. О каквим тунелима сада причамо? Нама је најлакша и најсиплативија инвестиција да очистимо каналску мрежу не само у Војводини већ и у централној Србији – каже Простран подсећајући на то да су постојали системи за наводњавање у Мачви, да је Морава је богомдана за њих… – Каналску мрежу смо финансирали својевремено кредитом Светске банке, градећи систем ДТД, градећи пројекат Морава 1, Морава 2 и, ако говоримо о Косову, пројекат Ибар-Лепенац. Та изградња трајала је од почетка седамдесетих до 1986. године. Била су то три моћна система, а у међуврену су грађени бочни канали.

Пуна уста воде, а заливамо на нафту

Потребе за наводњавањем свакако постоје, постоје и потенцијали, али нису искоришћени углавном због економских немогућности, тек мањим делом због техничких мањкавости. У претходном периоду највећи камен спотицања била је прескупа опрема. Међутим, стручњаци указују и на други аспект, то јест питање шта сејати на њивама које се наводњавају, коме продавати те производе и по којој цени. Просто, ако је цена пољопривредних производа ниска, улагања у наводњавање немају адекватну надокнаду. Може се, рецимо, догодити да се на заливаним површинама оствари и доструко већи принос, а да произвођачу не донесе профит јер су цене на тржишту неповољне.

– Нико не размишља о томе. Свима су пуна уста наводњавања, а нико не каже како наводњавамо најскупљним енергентом – нафтом. Не можемо да наводњавамо на струју зато што је довођење струје до парцела велика процедура и много кошта. Такође, још увек се код нас прича о био-обновљивим изворима енергије, а знамо да сточарства нема, што значи да не можемо уклањати биљне остатке са парцела и наводњавати јер ћемо тако за десет-петнаест година направити пустињу од наших ораница – указује у разговору за ВОИЦЕ пољопривредник из Каћа Војислав Малешев. – Прича о наводњавању је толико комплексна да и ми сељаци врло опрезно прилазимо томе, а политичарима који дају изјаве о томе боље је да ћуте.

Малешев поставља питање како и зашто би се наводњавала пшеница коју после ратари продају за 15 динара. Зна се шта се наводњава – воће, поврће и оно што је исплативо, напомиње, и додаје да нико озбиљан није ушао у такве производње без система за наводњавање.

Пшеницу и кукуруз наводњавати је промашена инвестиција, слажу се наши саговорници. Лане су војвођански произвођачи имали и 17 тона сувог зрна кукуруза по хектару, на чему нам многи могу позавидети, а година је била таква да је требало одводњавати, а не наводњавати. Пшеница је у Војводини изнела и десет тона у сувом ратарењу. Ако политичари кажу да уз наводњавање из арапских кредита могу да буду четири пута већи приноси – са 40 тона пшенице по хектару потукли бисмо историјске светске рекорде. Били бисмо светско чудо. Ако је тако, хајде да копамо тунеле испод Фрушке горе.

Слађана Глушчевић (ВОИЦЕ)