Хакери су упали у вашингтонску агенцију која службеницима одобрава приступ поверљивим подацима
Прошле године су руски хакери продрли у електронску пошту Беле куће, Пентагона и мејлове председника Обаме (Фото Бета)
Када би Форт Нокс чувала као дигиталне базе поверљивих података, Америка би имала разлога да се забрине јер врло брзо не би имала ниједну полугу злата на свом тлу. Још једном се пробијајући кроз све заштитне зидове унутрашњих компјутерских мрежа у службама највишег ранга, хакери су – и то, како се сумња, кинески – однели личне податке више од четири милиона садашњих и бивших државних службеника у Америци.
Прошле године дигитални лопови су продрли и у електронску пошту Беле куће и Пентагона, прикупивши и мејлове председника Барака Обаме, додуше оне који нису били заведени као најстрожа тајна. Потом су летос покушали да упадну у досијеа десетина хиљада службеника који су се пријавили за приступ поверљивим подацима. Тада је намера хакера била јасна: помоћу тих досијеа могли би идентификовати тајне агенте, научнике и остале особе које располажу информацијама важним за стране владе.
Овог пута, како су објавили „Њујорк тајмс” и „Вашингтон пост”, успели су да покраду директно агенцију која америчким службеницима, уколико прођу безбедносне провере, одобрава приступ већини државних тајни и чува њихова досијеа. Истина, оно до чега су дошли јесу њихови бројеви социјалног осигурања и други подаци „на основу којих се неко може идентификовати”. Мотив би, како се нагађа, могла бити и пословна шпијунажа, али срамотно је да амерички безбедњаци нису били у стању да сачувају те податке ни након летошњег упозорења.
Тренутак у којем су водећи листови то обелоданили није могао бити незгоднији по Америку. Јер, још није утихнуо ни скандал због тога што су хакери упали и у базе пореске службе, где су сазнали све о личним примањима, дуговима и осталим финансијама више од 100.000 обвезника. Многи Американци и овако сматрају да порезници знају превише о њима, а сада су сви ти подаци у ко зна чијим рукама, па су и сенатори, када су саслушавали директора пореске службе Џона Коскинена, деловали прилично бесно.
Још непријатније по америчку државу јесте то што се последњи хакерски пробој догодио баш када је „Њујорк тајмс” открио да је Обамин кабинет још пре три године дозволио Агенцији за националну безбедност (НСА) да без налога претура по приватним интернет комуникацијама како би ушла у траг страним хакерима. Можда се то, нарочито сада, чини као природан и неизбежан потез. Али, постоји разлог што држава није сама објавила да је обавештајцима доделила и то овлашћење. Не само што агенти неће морати да траже одобрење судије да би задирали у приватност осумњичених да раде за стране интересе, што је већ подложно злоупотребама, него ће тако, макар ненамерно, прикупити и приватне податке Американаца који са хакерима немају никакве везе, осим ако и сами нису њихове жртве.
То је управо оно на шта су упозоравали опрезнији гласови док је либерална Америка, па и многи који се декларишу као конзервативци, пре неколико дана славила због тога што је Обама најзад ограничио НСА у приступу подацима о телефонским комуникацијама грађана. Славље је преурањено зато што ће, за почетак, телефонски провајдери у наредних шест месеци и даље морати да чувају те податке и једина разлика је у томе што их неће аутоматски прослеђивати у НСА, већ ће она морати да их затражи када их пожели. А НСА није нимало стидљива. Осим тога, без обзира на ово ограничење, и даље јој је, како је показало и откриће „Њујорк тајмса”, на располагању гомила прописа која јој омогућава да дође до приватних информација о сваком Американцу, особито онима који не живе као амиши него користе телефон и компјутер. Због тога су америчке муке са страним хакерима горка иронија, неко заједљивији би додао и – потврда старе изреке да од мача гине онај ко га се лати.
Бујање моћи америчких обавештајаца, које се тек сада тако постепено и делимично сапиње, почело је још пре петнаест година, након напада Ал Каиде једанаестог септембра 2001. Ни прва побуна јавности, када се 2005. године сазнало за надзор без судског налога, чиме су већ били прекршени постулати америчког система правде, није спречила државу да касније не дозволи и контраобавештајним службама да почну мотрити и на грађане Америке. О злоупотребама толико широких овлашћења извештавали су узбуњивачи Челси Менинг и Едварда Сноудена. Менингова није помилована, а Сноуден је и даље у бекству, упркос томе што је најзад почело барем незнатно сужавање свемоћи безбедносних агенција.
Сноуден је био тај који је скренуо пажњу и на наличје америчке забринутости због кинеских хакера, којих се, истина, све више прибојавају и у другим државама. Он је открио још један мотив из којег је Вашингтон упозоравао домаће компаније да за повезивање с интернетом не користе наводно непоуздане кинеске рутере и сервере. Интерни извештај НСА из 2010. године, до којег је Сноуден дошао, показује да та агенција смешта своја помагала за надзор у рутере и сервере који америчке фирме извозе у остатак света. Другим речима, онај ко користи кинеску технологију излаже се кинеском надзору, али и отежава Американцима да га прате – и то је оно што такође жуља тамошње обавештајце.
В. Вукасовић, Политика
