Kлиничка смрт Петооктобарске републике

Неки мисле да је убијена са Зораном Ђинђићем. Али њу је Александар Вучић, уз помоћ противника, сахранио тек сада, створивши парламент без опозиције, оцењује Драгослав Дедовић.

Шта се у Србији десило тог 21. јуна 2020? Привремено – или можда нешто трајније – суспендовање парламентарног плурализма. Ако се Напредњацима придодају Социјалисти као вечни коалициони партнери и понеки мањинац – власт неће имати двотрећинску већ петошестинску већину. И сам необичан призвук те речи која означава пет шестина посланика Скупштине под директном контролом Александра Вучића – мада председнику државе то по Уставу мора да буде забран – говори колико је ситуација бизарна. Али, као што рече један бивши демократа – кога брига за Устав, важни су аутопутеви. У Србији тако изгледа мисли већина.

Шта ће Александар Вучић радити с том ким-џонг-уновском премоћи? Одговор је прост – више истог. Владаће на основу партократијске уцењивачке машинерије, контроле медија и таблоидног спиновања, уз ослањање на мање образовану масу старијих следбеника и једнако позамашну масу захвалне клијентеле којој је омогућио да заграби мало или мало више из казана. Суштинско питање је да ли ће му сви ти следбеници, којима је председник увек „леп“, окренути леђа када на дневном реду буде Kосово.

О, Мексико, Мексико!

Постоје двопартијски системи у демократијама, али Републиканци и Демократе у Сједињеним Америчким Државама никада нису успели да на овај начин униште политичку конкуренцију и сведу је на декор. Оно на шта сада личи Србија, јесте у ствари Мексико у прошлом веку – земља је била де јуре вишепартијски систем, али де факто – једнопартијска држава. „Институционална револуционарна партија“ владала је преко 70 година, све до почетка новог миленијума. То је застрашујући пример.

Србија постаје специјални случај за политикологе и социологе који ће проучавати довитљиве начине демократског шминкања хибридне државе. Ни то није непознато. У троуглу Москва-Анкара-Будимпешта на делу су системи који демократску процедуру посматрају као канал за легитимисање власти ауторитарних вођа. Између Минска и Бакуа се мање труде око демократске шминке. Перјанице илибералне или дириговане демократије, али и сви трампујушчи демагози на Западу, јесу Вучићеви узори и ортаци.

Где се деде онолика опозиција?

Шта се десило с оним ситним, амбициозним листама које је Вучић пројектовао као заметак безазлене опозиције? Било их је двадесет, зар не? Где се дедоше „Метле“, „Суверенисти“ ројалисти? Добро, Србима не треба баш краљ кад имају Вучића. Али Студентски протестни покрети или псовачки расположени глумци?

Гутање удице спуштања цензуса на три одсто и маркетиншко самопреименовање – стара лица с новим називима листе и старим намерама – нису се исплатили. Уз њих су на изборима настрадале и разне потрошене петооктобарске фигуре. Одиграле су своју последњу политичку пируету увесељавајући моћног бившег радикала на чију страну су објективно одавно прешли. Иронија судбине се побринула за то да је и газдин гуру – који је одробијао своје у Хагу за све њих који су говорили исте гнусобе деведесетих, а сада се праве луди, јер су на власти – доживео исту политичку судбину као и његови љути контрахенти. Ни он неће никоме недостајати. За утеху, код Марића у студију увек има места.

И опозиционе ведете у покушају и потрошене остатке умируће петооктобарске републике одувао је ђаво самообмане.

Бојкоташи на ивици

Цела тежина парламентарне опозиције у Србији пашће на широка плећа бившег ватерполисте Шапића. Човек јесте плећат, али биће то много и за њега. Премоћ напредњака и Александра Вучића ће бити толика да ће у парламенту моћи да изгласају када и шта хоће. Укључујући и промену Устава. Два милиона гласова који су припали Вучићу одређиваће судбину свих оних милиона људи који нису гласали за њега и које нико неће представљати.

Нити је бојкот успео, као што каже Ђилас, нити је пропао, како проповеда Дачић. Ипак, у Београду је ниска излазност показала да се грађанима у доброј мери гади комбинација короне и Весића. Политичка борба ће се водити ванпарламентарним методама. За њих ће бити задужене бојкоташке странке, ако нешто од њих остане.

-прочитаје још: Избори у Србији: Сазнали смо оно што смо знали

Судећи по стању у том делу политичког спектра, нарочито у Демократској странци која поново бременита порађа најмање две правоверне фракције, опозиционо груписање на левом центру, мада хитно и потенцијално спасоносно, није на видику. Пред империјалним страначким трупама Напредњака пала су „галска села“ – Параћин и Шабац, где прича још није завршена. Ти порази су можда опаснији за опозиционо деловање од свега што се збило на изборима. Јер ларва демократског отпора нигде не може постати лептир без добре локалне базе. Kо би рекао да ће човек на карти Србије слободну територију тражити у местима као што је Свилајнац.

Kамо даље, рођаче?

Вучићу ни са цензусом од три одсто није пошло за руком да инсценира плурализам. Његово упињање да излазност на мишиће догура макар до пола, уз све претње, џипове без таблица и телефонски терор, није одлучујуће за легитимност изборних резултата. Од 21. јуна су напредњаштво и држава исто. На врхунцу своје моћи Вучић би, ако је паметан, могао да из резултата избора ишчита и опасну ерозију поверења у институције и политичке партије, која ће, пре или касније, наштетити и његовој намери да вечно ведри и облачи. Без конкуренције, његова странка ће се претворити у самозадовољну мешину пуну алавости.

Овај „историјски резултат“ ће Вучића постепено приморати да престане да се мачује с измишљеним непријатељем – јер му нико више неће веровати. И да, упркос пословичној хвалисавости и пози жртве, чак и када је џелат, преузме одговорност за беду демократије у коју је увалио Србију на њеном „путу у Европу“. Ону Европу из које углавном стижу честитке на победи и понека критика.

Страначка журка на сахрани

Тотална победа Напредњака је крупан корак у деконструкцији институционалног политичког плурализма. Дуго су се ражаловани радикали претварали да су прихватили стратешка петооктобарска опредељења изградње демократских механизма који би сваког будућег аутократу, амбициозног попут Милошевића, системски онемогућили. Ти механизми – независно судство и слободни медији – у Србији нису до краја профункционисали ни до 2012. Сада су напросто бачени са палубе. Својим циничним ликовањем после псеудодемократских избора, Напредњаци су показали да имају намеру да од сахране српског парламентарног плурализма направе страначку журку.

Александар Вучић је у часу тријумфа воље показао свест о потпуној сингуларности таквог догађаја: „То је нешто што се никада неће поновити“. Ако будемо имали много, много среће, председник Србије ће бити у праву.

Драгослав Дедовић, Дојче веле