ЧУВЕНА опомена, коју је свом отачетству упутио стари, добри Доситеј – “Књига, браћо, књига, а не звона и прапораца” – актуелна је, нажалост и данас, после 230 година. Најчешће је понавља 4.500 библиотекара из око 2.000 библиотека, колико их има у Србији, суочавајући се са вишегодишњим невољама које нема ко (или не жели) да реши.
Живот матичних јавних библиотека, како закон налаже, зависи од општина којима припадају. Иако је обавеза, такође законска, локалних руководилаца да се издваја за нове књиге, то се годинама пренепрегава и изговор се тражи у општој лошој економској ситуацији. Подаци о попуњавању библиотечких фондова су више него поражавајући. А на листи оних којима је писана реч очигледно задња рупа на свирали убедљиво су први Зајечарци. Од 2,7 милиона динара, колико је било потребно њиховој библиотеци за куповину књига, 2008. године општински лидери приложили су 54.000, дакле, само два одсто! Годину дана касније нису дали ни пола динара, 2010. “смиловали се” и даривали су 20.000 динара (0,5 одсто од потребних средстава), да би 2011. и ту симболичну суму свели на џепарац од 5.000 динара.
Као доследне штедише на књигама показали су се и Лесковчани. За своју библиотеку, 2011. уместо 8,8 милиона, издвојили су 330.000, што износи само 3,8%. Ништа боље нису се показали ни у Зрењанину, где је библиотека на основу увида у потребе својих читалаца, а и према уобичајеним библиотечким стандардима, тражила 7,2 милиона, а добила само 245.000, односно 3,4%. Кратких рукава остали су књигољупци и у Врању (од потребних средстава добили су само 5,9%), у Сремској Митровици (9,4%), Сомбору (11,4), Кикинди (12), Смедереву (13), Суботици (13,8), Ужицу (13,8), Панчеву (14), Пироту (14,1), Крушевцу (14,3), Јагодини (15,2), Чачку (19,4)…
Највише разумевања за читалачке потребе својих суграђана, али ни издалека довољно, имали су, према подацима из 2011. у Пожаревцу, где су од тражених средстава издвојили више од половине (54,3 %), затим у Бору (47,8), Шапцу (32,3), Новом Саду (31), Ваљеву (27,2), Краљеву (26,9), Нишу (20,3)… а није се прославио ни Београд са 22%.
Такав однос општинских моћника морао да се одрази и на библиотечке рафовове: јавне библиотеке Србије располагале су на крају 2010. фондом од 11.911,276 књига, што износи 1,59 књига по становнику.
– Како је по међународним, али и националним стандардима, неопходно имати од 1,5 до 2,5 књига по становнику, може се оценити да је наш постојећи фонд на доњој граници међународних, али и наших стандардних параметара – каже за “Новости” Владимир Шекуларац, начелник Одељења за истраживање и развој библиотечко-информационог система Народне библиотеке Србије. – Тај проблем траје више од једне деценије, последице су далекосежне и тешко је уопште предвидети када ћемо достићи оно што је у свету уобичајено. О томе говори и податак да је мрежа јавних библиотека пре две године приновила укупно 357.304 књиге, што је само 48,33% од стандарда, а за око 40% мање него у 2009. години.
Саговорник истиче да је то само један у низу проблема који прате ову очигледно занемарену делатност. Не само што је недовољан број приновљених и књига уопште, него је, што је очигледно у узрочно-последичној вези, и недовољан број корисника библиотечких услуга. Према националном стандарду, јавна библиотека би требало да упише најмање десет одсто становништва које опслужује, а сада тај проценат износи 6,48.
Истовремено, забрињавају и подаци о коришћењу библиотечких фондова. Библиотеке су евидентирале да је у 2010. кроз руке читалаца прошло 7.493,387 књига, што је само наизглед велика бројка. Наиме, када се она упореди са расположивим фондом, долази се до податка да је такозвани обртни књижевни фонд износио свега 0,63, што је знатно мање од националног стандарда, према којима је потребно да јавна библиотека обрне свој фонд најмање два пута у току године. Разлоге овог заостајања Шекуларац види у чињеници што су у библиотекама у највећем броју неактуелне и читаоцима непотребне књиге.
Прича за себе су простори за складиштење књига, али и за читаоце, који су драматично постали тесни. Две националне библиотеке (Народна и Матице српске) имају 33.000 квадратних метара, општинске укупно – 100.000, универзитетске – 10.000, високошколске – 30.000, школске – 57.000, специјалне – 20.000 квадрата.
ОСКУДНО И ДАЉЕ
– Посебно је драматично са Народном библиотеком Србије, која је крцата и једино решење је да се складишта прошире ка Булевару ослобођења – каже Шекуларац. – Тесно је и читаоцима, посебно студентима, за које нема довољно места у Универзитетској библиотеци “Светозар Марковић”, факултетским библиотекама, као и у библиотекама у студентским домовима. Зато у све већем броју долазе у Народну библиотеку. Због тога библиотекари мисле да је решење у изградњи опште читаонице при Универзитетској библиотеци.
У којој је мери библиотекарска делатност запуштена, показује још један податак: од 4.500 библиотекара, само десет одсто њих има високу стручну спрему, што је последица чињенице да смо у последњих 20 година, колико постоји катедра за библиотекарство при Београдском универзитету, добили само 450 дипломираних библиотекара.
НАДА У НОВОМ ЗАКОНУ
НЕДАВНО темељно иновирано законодавство у библиотечко-информационој делатности могло би да у овој области донесе значајна побољшања.
– Локалне самоуправе градова, односно општина обавезне су да оснују јавну библиотеку као самосталну јавну установу и да обезбеде стандардне услове за њен рад – објашњава Шекуларац. – Значајна новина је и доношење националних стандарда за све типове библиотека, о чему би требало да брине Министарство културе. Сви издавачи дужни су да својим локалним срединама, односно библиотекама доставе по пет примерака својих књига чиме би завичајне колекције требало да буду богатије. Истовремено и сама библиотечка делатност је проширена па сада обухвата и прикупљање, обраду, заштиту и давање на коришћење извора информација, као и стварање нове грађе извора те размену, позајмицу и дистрибуцију информација које поседују други субјекти културног и научног развоја.
Новости
