ЗАШТО је предат забораву Милош Милојевић (1840-1897), велики српски филозоф, књижевник, песник, ратник, полиглота и родољуб, а његово дело одавно скрајнуто, предмет је изучавања разних аутора. Књига “Пророк Милош Милојевић”, коју је објавио академик СКАНУ, Драгољуб Драго Мирковић, који живи и ради у Бијељини а родом је из Бањана из Старе Херцеговине, допринос је да се подсети на велико дело тог генијалца рођеног у Мачви.
– Ово је мој скромни допринос враћању Милојевића на место које му припада, на чему ради вредно удружење из Црне Баре, које носи његово име и други његови поштоваоци и следбеници из земље и расејања – каже аутор Мирковић.
Милојевић, рођен у Црној Бари, у равној Мачви, за живота се борио својски за своје ставове, као непоткупљива и достојанствена личност, којој је, изнад свега, била важна истина о свом роду и отаџбини. Поред осталог, указује аутор књиге, није имао длаке на језику. Тако је, убрзо, после пораза наше војске на Ђунису, као великан и ратник поручио краљу Милану Обреновићу: “Овај је рат Свети рат, али утолики несрећнији по нас што је овако стидно и жалосно вођен”. Краљ Милан је, да би му запушио уста, изјавио да је све што је Милојевић дао био велики допринос српској ствари, окитивши га ордењем, Таковским крстом првог реда и Златном медаљом за храброст!
Био је носилац и Таковског крста петог, четвртог, трећег и другог реда, Сребрне медаље за храброст, Златне медаље за ревносну службу 1878. године, Краљевског ордена Светога Саве, Споменице ратова 1876. и 1877-1878. године, Медаље црвеног крста, Краљевског ордена Белог орла, Ордена друштва Светога Саве и Ордена румунског крста.
– Али, Милошу Милојевићу је било немогуће запушити уста – прича Мирковић. – Иако је после ових ратова кренула још већа хајка на њега, наставља да ради на своме делу. Кренуо је у највећи бој за српску историју, видевши да од војске и посебно од политике Србије нема ништа. Бесплатно је делио брошуре и књиге неослобођеном српском народу са циљем да га охрабри у борби за очување свог идентитета. У једној брошури описао је српско-турске ратове од 1876. до 1878. године. Објављује другу књигу “Обичаји укупног народа српског”, затим “Обичаји велико Руса”, а са руског језика је превео дело “Маљута Скуратов” у два тома, у коме је описана личност из времена руског цара Ивана Четвртог Васиљевича Грозног из 16. века, чија бака по мајци је била Српкиња Ана Јакшић Глинска.
Милош Милојевић као аутор “Историје Србије” и велики родољуб
У том периоду Милош Милојевић се највише посветио српским светитељима. Издаје књиге “Наши манастири и калуђерство”, “Служба Свете Петке Параскеве српске”, “Дечанске хрисовуље” и “Педесет и једно правило службе Светом Симеону српском које му је написао Свети Сава српски”. Схватио је значај пописа наших светитеља. Пописао је све цркве и манастире на просторима данашње јужне Србије, Македоније, Старе Србије, Бугарске, Грчке и Албаније. Истраживао је и остатке уништених црквених и манастирских здања. Написао је дело “Наше монахиње”, у ком је записао све што је било везано за наше женско монаштво.
Једно време боравио је у Лесковцу, на дужности директора Гимназије. А 1890. изабран је за професора Велике школе за руски језик и књижевност у Београду, да би 6. октобра исте године због интрига и сталних напада и због свога неслагања са системом образовања у Великој школи, био премештен за професора Прве београдске гимназије. Поред државног посла, неуморно је радио…
После истраживачких периода затварао се у четири зида пишући “Историју српског народа”, дело које је имало 4.500 страница. Његова књига “Одломци из историје Срба”, која је пре 120 година објављена у Београду, садржи само мали део од 400 страница.
ОСНОВАО ДРУШТВО “СВЕТИ САВА”
МЕЂУ бројним друштвеним ангажовањима, Милош Милојевић је 1886. године основао Друштво “Свети Сава”. Колико је ово српско друштво било значајно за формирање националне свести сведочи податак да је аустријска влада тражила његово затварање. У историји Друштва “Свети Сава”, најстаријег активног српског грађанског друштва које је навршило 133 годинe постојања и рада – нигде нема имена Милоша Милојевића?!
– То је исто као да говоримо о роману “Браћа Карамазови” не помињући Достојевског или да говоримо о “Горском вијенцу” не помињући Његоша – закључује академик Мирковић.
Владимир МИТРИЋ, Новости.рс
