Протеклих недеља много се спекулисало о томе ко ће преузети контролу над службама безбедности које су, по правилу, мета сваке странке која долази на власт. Вршилац дужности председника Српске напредне странке Александар Вучић развејао је спекулације о томе које би место у влади њему могло припасти ако се одлучи да уђе у кабинет Ивице Дачића. Како је рекао за Б 92 он је заинтересован за послове одбране и безбедности јер би му то омогућило да се успешно ухвати у коштац са криминалом и корупцијом. О томе, како је објаснио, мора још да разговара са председником Томиславом Николићем.
Према садашњим законским прописима контрола над радом безбедносних служби у ингеренцији је председниковог кабинета. Али да би се контрола обавештајних служби изместила са Андрићевог венца неопходно је променити Закон о уређењу служби безбедности.
По закону човек број један за безбедносна питања у земљи, до сада је био Миодраг Ракић, шеф кабинета бившег председника Бориса Тадића. Он се налазио на челу Бироа за координацију рада служби безбедности, а обављао је и посао секретара Савета за националну безбедност, места које по Закону о уређењу служби безбедности припада председниковом шефу кабинета. Иако звучи као да је реч о техничком послу, онај ко се нађе на овој функцији је све само не то. Наиме, секретар се, како закон каже, стара о извршењу закључака савета, које је један од најмоћнијих државних органа. Илустрације ради, Ракић је, како стоји у поверљивим америчким депешама које је објавио Викиликс, а за које је јавност сазнала крајем 2010. године, предводио тим који је трагао за Ратком Младићем иако су званично Акционом тиму председавали Расим Љајић и тужилац Владимир Вукчевић.
Нови председник Србије, за сада, нема свог Ракића. А још није извесно ни да ли ће на ово упражњено место неко и долазити. Такође, многи постављају питање како ће се нови председник поставити према обавештајно-безбедносном апарату с обзиром на то да је врло брзо по преузимању функције изнео критике на рачун БИА рекавши да није задовољан информацијама које добија јер су оне које му стижу крајње безначајне.
Стручњаци за безбедност сагласни су у једном – да је лоше законско решење по коме је шеф председниковог кабинета кључни човек који практично контролише рад безбедносних служби. Различита су, међутим, гледишта ко би требало да заузме ту функцију најобавештенијег човека у земљи.
„То је лоше решење које је донела Демократска странка и оно доводи до једне лоше позиције да када оде председник онда одлази и та особа. Та особа мора да буде лојална Србији, а не председнику и зато бих волео да ту видим неког професионалца који не би радио за странку него за Србију”, каже за „Политику” Божо Прелевић, адвокат и коминистар полиције у коалиционој влади после 5. октобра.
Бивши директор БИА Андреја Савић и некадашњи шеф КОС-а Александар Васиљевић слажу се са Прелевићем да је законско решење лоше.
Савић сматра да треба мењати закон и редефинисати функцију секретара Савета за националну безбедност тако да се њему дају законске надлежности које би му и формално омогућавале да буде трећи човек у земљи после председника и премијера.
„Он би требало да координира све те послове и да буде најближи сарадник две водеће политичке личности, председника и премијера. Закон из 2007. године је прављен по мери тадашњег председника и из тога произилазе одређени пропусти у позиционирању места секретара за националну безбедност. Он не треба да буде политичка личност већ врхунски искусни професионалац, свестрана личност са великим искуством, човек који познаје и обавештајну и контраобавештајну делатност и делатност полиције, али и свих осталих институција у систему”, сматра Савић и подсећа да је у највећем броју земаља развијене грађанске демократије пракса да се именује саветник за националну безбедност.
Васиљевић је такође мишљења да тако значајан посао не треба да ради шеф кабинета, без обзира на то ко је председник. То, како каже, није ни природно ни логично решење. Шеф кабинета може да буде техничко лице, да води записнике, припрема материјал за седнице савета.
„У време СФРЈ постојао је Савет за заштиту уставног поретка и ту су се углавом координирале неке активности везане за заштиту уставног поретка. У овом савету су били шефови свих служби и војних и цивилних и министри надређени шефовима служби и ту су доношене најзначајније одлуке”, подсећа Васиљевић.
Због садашњег система, како каже, до проблема долази када се промени власт. Тада наступа талас скидања људи са руководећих функција у службама безбедности што, како оцењује, може да има негативне последице, а нецелисходно је ако су то професионалци.
Савић и Васиљевић сматрају да посао који је до сада радио Ракић мора да обавља професионалац, неко ко се разуме у рад служби, ко је био њихов део. Осетљива функција је, како оцењује Савић, поверена човеку који није професионалац и који се не разуме много у те послове.
Прелевић, међутим, сматра да управо нико из ових служби не би смео да се нађе на Ракићевом месту. Контролом обавештајних служби, истиче он, мора да се бави неко ко је просрпски, а не пропартијски и ко ће преживети и Тадића и Николића, човек који не стрепи од доласка новог председника и који ће новоме предати све што зна и са чим је упознавао и старог председника што у „партијским причама” никако није случај.
„Службе безбедности теже да своје људе прошире по државној управи јер на тај начин могу да је контролишу. Зато су они баш најгори за ту позицију. На том месту ја бих волео да видим некога ко би могао бити и државни службеник који се истакао некаквим поштењем. Волео бих да видим некога ко има шездесетак година и ко ће тај посао радити наредних десет година. И волео бих да видим некога кога неће смењивати странке на власти, а чији рад ће бити видљив парламентарном одбору за безбедност”, објашњава Прелевић и додаје да то што је контрола служби безбедности у рукама председниковог кабинета доводи до тога да се службама партијски пилотира и да се зато сви у службама окрећу партијама.
Политика
Илустрација: Драган Стојановић
