Ко ће кога жртвовати – Они Вучића, или он најближе сараднике

Тешко је бити амерички непријатељ, а савезник – фатално, тврдио је Хенри Кисинџер. Мудро упозорење славног дипломате нису схватили ни много паметнији и способнији српски политичари од Александра Вучића. На његову жалост, Вучић ће се у то уверити на тежи начин, на личном примеру. Шта ће га снаћи Вучић је дефинитивно схватио 24. октобра 2017, кад му је Брајан Хојт Ји донео списак прецизно орочених задатака. Не остављајући простор за дискусију, Американац је изнео захтеве и објаснио с каквим ће се последицама Вучић суочити уколико их не испуни. Да би нагласио озбиљност ситуације, Ји није хтео ни да се појави на конференцији за медије. У нервном растројству, Вучић је пет сати тиховао у тами свог кабинета. Сад, после свега што се десило у међувремену, може с носталгијом да се присећа тог сусрета. Истовремено, Американци су политичке притиске подржали конкретним акцијама, ударајући тамо где Вучића највише боли, по џепу.

За политичке уцене, Вучић не брине. Америка тражи признање Косова? Нема проблема, он већ 25 година тргује Косовом, једнако успешно и искрено као радикалски, великосрпски националиста, као и сад, кад ужива у пози евроатлантског фанатика. Као напредњак, обећавао је да ће поцепати све документе које су потписали Борис Тадић и Борко Стефановић, а који се тичу Косова и Метохије. Инсистирао да се решавање тог проблема врати у Уједињене нације и да се прво реши статус Косова, а онда техничка питања. „…Ако је Косово независно, односно албанско, а не српско, зашто би Србија учествовала у његовом уређењу. Нека то раде сами. Ми ћемо нашу јужну покрајину прогласити окупираним делом територије и мирним путем, дипломатским средствима, наставити да бранимо наше право на територијалну целовитост и суверенитет”, лагао је Вучић. Чим је дошао на власт, потписао је Бриселски споразум, којим је албанској новој држави дао све што му је тражено. Заузврат, добио је причу о Заједници српских општина, смоквин лист којим прикрива издају српских националних и државних интереса.

– Мислим да наш народ на КиМ има разлог за задовољство, постигли смо добре споразуме. Вечерас се успоставља Заједница српских општина – написао је Вучић на Твитеру крајем августа 2015.

Три године касније, оптерећен свим другим дипломатским поразима, и даље врти мантру о спасоносном решењу – ЗСО. Албанцима је дао све државне институције, укључујући и правосуђе, земљиште, предузећа, телекомуникацијски и инфраструктурални систем, међународну границу, све…С друге стране, као фантастичан успех представља ЗСО, чија овлашћења нису већа од оних које имају све невладине организације. Заједница српских општина установиће се, једног лепог дана, у складу са законима Косова, на основу Првог бриселског споразума и одлуке владе у Приштини. У њеној надлежности биће јачање локалне демократије, обављање надзора у области локалне привреде, образовања и секундарне здравствене заштите, затим промовисање и залагање за питања од заједничког интереса својих чланица пред властима у Приштини и слично. Само Вучић може да тако шта представља као дипломатску победу која ће омогућити нормалан живот Срба на Косову и Метохији. Наравно, не ради то зато што је глуп, него опет покушава да реализује политичку превару, највећу до сада.

По обичају, сакрива се иза патриотских и националистичких обланди. Забранио је јуниорским репрезентативкама Србије да се такмиче против вршњакиња с Косова. „…Нека се деца играју на ливади, то нема везе с међународним односим”, рекао је Вучић, исти онај који је пристао да у Бриселу игра фудбал с Хашимом Тачијем. Неки бриселски геније проценио је да би било маркетиншки употребљиво да политичари из бивших југословенских република, окупљени у истом тиму, одиграју пријатељску утакмицу против селекције Европске уније.

Вучић је задужио дрес с бројем 11 у екипи „Футура ЕУ”, у којој су наступили Александар Антић, Тачи, Игор Лукшић, Игор Црндак, Никола Попоски и Горан Свилановић, а Ивица Дачић је добио улогу судије. Вучића је болест спречила да се заблиста у тандему с Тачијем, па је изостанак с терена оправдао чињеницом да не уме да игра фудбал („да је турнир у шаху, играо бих”). У оба случаја остварио је политички профит. У Бриселу је европским дипломатама доказао спремност да изиграва кловна, а сада се, у Београду, представио као велики патриота који забрањује тамичење девојчица из државе за чије стварање је заслужан подједнако као Тачи и остало друштво из ОВК.

Као што се он спрда са српским интересима, тако се и албански лидери спрдају с њим. Док Вучић из свег гласа вапи за Заједницом српских општина, његов коалициони партнер и актуелни косовски премијер Рамуш Харадинај опуштено одбацује ту тему с агенде тврдњом да „још није ни прочитао Бриселски споразум”. Наравно, свима је јасно да Харадинај то никад не би рекао да нема дозволу страних ментора, он само зева, глас је Мичелов. С том поруком Вучићу се даје до знања да причу о ЗСО може да користи само за пропагандне сврхе на домаћем терену, не и за одлагање извршења давно преузетих обавеза.

Што се Вучића тиче, лако и брзо би обавио прљави посао, потписао фамозни „споразум о добросуседским односима” и трајно решио косовско питање. Кад би тражили, својим политичким и пословним партнерима Тачију и Харадинају дао би Бујановац и Прешево, па и Ниш. Без гриже савести, дао би све што није његово, само кад би му обећали да ће остати на власти.

Од тога нема ништа. Уз Американце, проблем му прави и Ивица Дачић, који предлаже да повуче потпис с Бриселског споразума.

И Дачић зна да Вучић нема храбрости за тако озбиљан потез, зато га и провоцира. Уместо да размишља у том смеру, Вучић све чешће помиње могућност да спорни споразум с Косовом потпише без дуго најављиваних уставних промена. Влада Србије има ингеренције да склапа међудржавне уговоре, а у Скупштини би већина без проблема ратификовала све што Вучић затражи. На тај начин, избегао би опасност од референдумског неуспеха, а причу о промени Устава могао би да искористи за куповину времена.

Којим путем ће кренути зависи искључиво од његове тренутне процене шта му је корисније за опстанак на трону. Зна, кад дође време за пад, мораће да се сведу рачуни. То зна и његов званични отац Анђелко, који га моли да не потписује никакав споразум с Косовом, да поднесе оставку и бежи. Диктатор, на општу жалост, није у могућности да послуша брижни родитељски савет. Сујета му не дозвољава ни да помишља на оставку, а не би имао ни где да бежи. Азил не би добио ни на Косову.

Боље од Анђелка познају га профајлери из Ленглија. Зато га ударају где највише боли, по ономе што највише воли. Пустили су га да очерупа Србију, да напуни сефове и банкарске рачуне, згрне огромну имовину и постане ванкњижни власник целе државе. Сад, кад је игри дошао крај, почели су да му секу токове новца. Прво су зауставили механизам за прање пара преко компанија из Уједињених Арапских Емирата, што је довело до застоја у изградњи „Београда на води”. Пошто није схватио лекцију, омча се додатно стегла у Паризу, 23. фебруара ове године, кад је Међународна група за борбу против прања пара (ФАТФ – Финанциал Ацтион Таск Форце) ставила Србију на црну листу држава које подржавају те криминалне активности. На састанку ФАТФ-а, представници Америке поднели су захтев да се на црну листу ставе Србија и Пакистан. Свих 35 држава чланица ФАТФ-а, међу којима се налазе Русија и Кина, пристале су да санкционишу Србију, али не и Пакистан.

Удар на Србију, једину европску државу осумњичену за прање пара и подршку међународном тероризму, Вучић је лако поднео. Много већа мука га је снашла кад су се отвориле корупционашке афере у којима главне улоге имају Синиша Мали и Ана Брнабић.

Градоначелнику Београда је пронађено 45 банкарских рачуна широм света. Само у једној трансакцији, из своје компаније, регистроване на Девичанским Острвима, на приватни рачун пребацио је 525.000 евра. Плагирани докторат, апартмани у Бугарској, породично насиље у Београду, злочин у Савамали, најскупља новогодишња јелка на свету и све остале његове афере падају у сенку пред финансијским малверзацијама, бар кад су у питању амерички истражни органи који се боре против прања пара.

„Малтешки папири” открили су бројне спорне појединости из посла америчке компаније Континентан Винд Србија, која прави ветропарк „Чибук” у Банату. И пре него што је пројекат завршен, захваљујући, између осталих, Ани Брнабић, та компанија је са Електропривредом Србије направила уговор по коме ће у следећих 12 година добити 523 милиона евра. Наравно, на штету грађана Србије, чијим новцем се субвенционише страни инвеститор, који ће им продавати електричну енергију по већој цени. Тај међународни скандал раскринкао је хрватски недељник „Национал”, а пренео „Магазин Таблоид”. Српска власт, као и њени медији, успешно игноришу аферу, али нико не може да сакрије панику у коју је упала Брнабићка.

– Неко ће да помисли да сам мафијаш, да имам 400.000 евра у џепу. Неко ће да отме моје дете – закукала је премијерка, заборављајући да нема децу.

Наравно, Вучићу није стало до Брнабићке и Малог, али забринуо се јер је схватио да се омча стеже око њега. Америчке службе су доказале да располажу подацима који компромитују српске државне институције и највише режимске функционере. Следећи ниво оптужби, логично, биће подигнут на врх пирамиде криминала, до Вучића.

Отуд страх на двору. Мали Алек се брине само за себе. Помало и за бату Андреја, кога је криминализовао и пре него што су дошли на власт. Од „Асомакума” и напада на припаднике Жандармерије, па до афера с „Франшом”, „Босом” и „Клубом књижевника”, сав негативни имиџ Андреј може да захвали старијем брату. Увезани скоро свим члановима Кривичног законика, браћа неће моћи да избегну суочење с правдом.

Што је било далеко, стигло је близу. Александар и Андреј Вучић још пре три године су забележени у америчком Конгресу као криминогени апсолутисти који су монополизовали српске медије, телекомуникације и тржиште енергентима. Некад спорадичне, оптужбе на њихов рачун све су чешће и жешће. У америчким и европским медијима свакодневно се критикује њихова злоупотреба правосуђа и гажење људских права. Према тим оценама, подршка српској „стабилократији” угрозила је основне цивилизацијске вредности на којима се заснива Европска унија.

Етикетиран као диктатор, Вучић сад са стрепњом чека дан кад ће у неком британском, хрватском или ко зна чијем листу да се појави списак његове имовине, тајних рачуна и сарадника у финансијским малверзацијама. Тога је свестан и Горан Веселиновић, кум и незванични чувар ризнице Александра Вучића.

Сав свој приватни бизнис, пре свега маркетиншки и медијски, Вучић је водио преко Веселиновића. За тридесетак година познанства и сарадње створено је крајње узајамно поверење. Све време Вучић је, паметно, Веселиновића чувао испод медијског радара, даље од јавности. На његово име отворио је своју прву фирму, „Профајлер Тим”, а касније и низ агенција у које је сливао паре из послова отетих Драгану Ђиласу. У истом стилу развио је и адвокатску канцеларију Горанове супруге Невене Веселиновић. Списак њених клијената представља својеврсни лексикон савремене српске корупције и криминала. На њему се налазе Мирослав Богићевић, власник „Фармакома”, који је осумњичен да је оштетио државу за 3,9 милијарди динара; затим Звонимир Никезић, који је био ухапшен под сумњом да је незаконито стекао 4,5 милиона евра; Жељко Жунић, Драгољуб Збиљић, па и Светлана Ражнатовић, која искрено признаје да ју је сунце огрејало кад се решила Горана Петронијевића и ангажовала Невену Веселиновић.

Свестан шта му се спрема, Горан Веслиновић више и не крије страх. Пред сведоцима признаје како планира да, чим овде дође стани-пани, побегне у Монте Карло или Атину, где је, наводно, већ купио кућу.

– Нисам луд да овде чекам шта ће ме снаћи, нећу да прођем као веверица – прича Веселиновић, алудирајући на „шалу” своје супруге.

Кад су је новинари питали колики су годишњи приходи њене канцеларије, Невена им се наругала: „Управо сам сазнала да ми је угинула омиљена веверица. Много сам тужна. Да ли могу да вам одговорим кад изађем из жалости?” Шта је права жалост сазнаће кад на својој кожи осети бес Александра Вучића, који ће учинити све што може како би са собом на дно повукао све сараднике за које мисли да их је он, како воли да говори, „од ничега створио”.

Док Веселиновић дрхти од страха, Вучићев најутицајнији кум Никола Петровић тера по старом. Пословну хоботницу почео је да гради у време власти Демократске странке, ослоњен на Ђиласовог партнера Ненада Ковача, званог Неша Роминг. Напредњачки режим испунио је све снове кума Николе. Где год је пожелео, градио је мини хидроелектране. Узалуд су се бунили стручњаци, еколози и обични грађани, закони и прописи прилагођавани су његовим интересима. Електропривреда Србије годишње исплати око два милиона евра фирмама повезаним с Петровићем. Док је Вучић на власти, нико не може да га заустави.

Крајем прошле године Министарство екологије одобрило је изградњу мини хидроелектране „Паклештица” на реци Височици у заштићеном Парку природе „Стара Планина” код Пирота. Републичка ревизорна комисија омогућила је еколошку катастрофу, игноришући Уредбу о утврђивању просторног плана Парка природе у коме не само да се не помиње могућност изградње електропривредних објеката, већ се истиче забрана њихове изградње. На ту одлуку реаговао је проф. др Ратко Ристић, декан Шумарског факултета у Београду, који је надлежним органима упутио писмо у коме упозорава на штету коју ће изазвати „епидемија” градње малих хидроелектрана на Старој планини.

– Изградња чак 58 нових електропривредних објеката, како је планирано, довешће до деструкције хидрографске мреже Старе планине, са катастрофалним неповратним последицама по животну средину, без икаквих користи за локално становништво. Изградња тих електрана потпуно ће пореметити режим водотока, деградираће природни амбијен, а једину корист имаће појединци и интересне групе, инвеститори – сматра проф. др Ристић.

Николу Петровића не занима екологија, него само зарада. Не занима га ни судбина кума Вучића. Уосталом, познато је да је Петровић 5. октобра 2000. био међу истакнутијим демонстрантима, који су учествовали у обарању режима Слободана Милошевића, чији је Вучић тада био министар информисања. Сада, вероватно, Петровић неће јуришати на полицију и напредњачке батинаше, али неће ни сузу пустити за Вучићем. Напротив, он већ збија шале, с елементима црног хумора, на рачун свог бившег кума.

– Не бавим се политиком, политика убија. У бившем режиму главну улогу нису имали Тадић и Коштуница, него Мики Ракић и Александар Никитовић. Зна се како су прошли, а били су најмоћнији људи у земљи. Сад је најмоћнији Вучић, а и он је болешљив. Ако и он оде на исти начин, у знак пијетета једну хидроелектрану назваћу по њему – шали се Петровић, уверен да ће његова пословна империја преживети и следећу промену власти.

Вучић ради све што може како би одложио пад. На београдским изборима остварио је стари сан, уништио је Демократску странку и као лидера опозиције наметнуо свог старог ортака Ђиласа. План му је успео и већ му се обија о главу. С политичке сцене најурио је компромитованог, инертног и слабог Драгана Шутановца, а добио је двојицу жестоких противника, Сашу Јанковића и Вука Јеремића. Они не намеравају да довека остану у Ђиласовој сенци и да зависе од његове добре воље, већ покушавају да се што боље позиционирају на политичкој сцени. Утицај у опозицији могу да стекну само тврдом критиком власти. Јанковић је то добро разумео, зато заоштрава реторику с којом се обраћа Вучићу. Без увијања, јавно предвиђа да ће га задесити судбина румунског диктатора Николаја Чаушескуа, чију еру је окончао плотун стрељачког вода. Вук Јеремић свакодневно користи простор на телевизији Наша да врши вивисекцију Вучићевих политичких промашаја и криминалних активности. Резултати се већ виде. Јеремићева Народна странка је на првом изборном тесту, на локалним изборима у Смедеревској Паланци, прескочила цензус. У манипулаторском заносу, уверен да је најпаметнији, Александар Вучић је урадио оно што је изгледало немогуће, подстакао је опозицију да се озбиљно ангажује у борби за ослобођење Србије од напредњачког картела.

– Грешке су за почетнике, ја сам искусан, правим само катастрофе – рекао је једном приликом Вучић, покушавајући да буде духовит.

На општу жалост, био је у праву. Од Србије је направио катастрофалан феуд, без граница, привреде и будућности. У његовој држави блокирани су рачуни више од 30 здравствених установа, извршитељи плене имовину болница, а старлета Сораја се у режимским медијима хвали како купује стан за 250.000 евра, у кешу. Између тих крајности сместила се дијагноза Вучићевих менталних поремећаја, од којих пате сви грађани Србије. Пре него што буде касно, треба применити терапију за излечење. Не његово, за њега је касно, већ за све жртве његових политикантских и криминогених авантура. Треба искористити све демократске начине за његову смену с власти и покретање судског поступка, који би довео до пресуде, која ће затворити Вучића и ослободити Србију.

А 1. Куповина руске подршке

Кад год га притисну вашингтонски и бриселски повериоци, Александар Вучић се окрене ка Русији. После свих превара – од односа према сукобу у Украјини до нерешеног статуса хуманитарног центра у Нишу – Вучић не може да рачуна на политичку подршку Руса, али може да их одобровољи трговином, купујући све што понуде.

Последњу такву игру приредио је недавно, кад је преко својих медија пласирао драматичну причу о томе како „авион с Вучићем, премијерком и министрима може да се сруши”, па је зато „повучен са свих летова”. „Државни врх ризикује живот сваки пут кад мора да лети Владиним авионом Фалкон 50, старим чак 37 година”, сазнао је „Курир”. С друге стране, „Магазин Таблоид” је сазнао да Вучић таквим написима припрема јавност за куповину Сухоја суперџет 100. Приликом последње Вучићеве посете Москви, на аеродрому Внухово презентован му је тај модел авиона, намењен за превоз ВИП личности, који кошта 34,1 милион евра, без додатне опреме. Због санкција западних земаља, смањена је производња ССЈ 100, па би Вучићева куповина обрадовала Русе. А, он би доказао да је галантан кад троши паре грађана Србије.

Предраг Поповић, Таблоид