- „ПРИНЧЕВИ“ или „престолонаследници“ су потомци и рођаци „Осам бесмртних“, односно старих комуниста који су преживели све чистке из времена Маоа и током 1980-1990-их и стекли значајан политички ауторитет. У ову групу се убраја укупно 229 људи које повезује само то што су сви – потомци старијих генерација кинеских лидера. Већина „принчева“ дошла је до садашњег положаја у кинеској политици не толико користећи позната имена, колико везе својих родитеља
- „ШАНГАЈСКУ КЛИКУ“ чине они који су своју партијску каријеру направили у шангајским комитетима партије у време владавине Цемина. Почев од 2007., неколико „Шангајаца“ прешло је у „клику Цингхуа“, а након доласка на власт Си Ђинпинга – утицај ове групације опао је готово до нуле
- „КЛИКА ЦИНГХУА“ добила је такав назив по аналогији са „кликом Цингхуа“ која је постојала током година Грађанског рата у Кини. Групу су формирали дипломци Пекиншког универзитета који је познат по малом проценту студената из редова представника партијске елите. Лидером ове групе сматра се бивши председник Ху Ђинтао
- ЛИГА МЛАДИХ КОМУНИСТА „Туанпај“ у овом тренутку представља моћну опозицију „принчевима“, а састоји се од бивших функционери кинеског комсомола. Неки аналитичари сматрају да је лидер групације Ху Ђинтао, други – да је то садашњи премијер Државног савета Кине Ли Кећијанг
- „НОВУ ЖИЂИЈАНСКУ АРМИЈУ“ чине политичари који су направили каријеру у провинцији Жиђијанг, када је секретар партијског комитета исте био Си Ђинпинг. Њени чланови групе су најближи сарадници Си Ђинпинга, играће веома значајну улогу у кинеској политици у годинама које долазе, посебно после 2017.
- Ипак, која ће од набројаних група скупити „девет врата“, а која „тринаест сиротана“ (терминологија маџонга, кинеске пасијанс-игре), односно – која од њих ће остварити пресудни утицај на политику и економију савремене Кине, са сигурношћу ћемо знати тек после 2017. године, када буду сумирани резултати првих пет година рада нове генерације кинеске елите
Пише: Владимир ВАЈС
ВЛАСТ у Кини само са стране изгледа као монолит сличан Политбироу ЦК КПСС у време Леонида Брежњева. У ствари, у врховима Кине влада сурова конкуренција скопчана са сплеткама и борбом за место под сунцем.
Ево неких података који ће вам помоћи да разумете односе унутар елита Кине, као и ниво утицаја сваке групације.
У Кини је веома компликован и замршен савремени систем руковођења државом због тога што он повезује разгранати систем партијских, државних и парламентарних институција, а при том се у унутрашњости сваки од огранака власти дуплира представницима из центра. Међутим, постоји низ неформалних утицајних групација формираних унутар партије и владе по територијалном, родбинском или професионалном принципу, а имају огроман утицај на доношење одлука. Може се навести најмање шест таквих група.
„Тајцзидан“. Престолонаследници
То чак и није толико групација (за разлику од „Шангајаца“ или „Туанпаја“ „принчеви“ немају јединствено језгро, циљеве и задатке), колико термин за означавање млађе генерације рођака старе партијске елите.
Сам термин настао је још почетком ХХ века у вези са наследницима председника Јуан Шикаја који се 1915. прогласио за императора. Током 1920-их и 1930-их „престолонаследницима“ су називали рођаке лидера Куоминтанга Чанг Кај-шека, Сунг Меј-линг (супруга), Чен Лифуа и Кунг Хсианг-хсија (будући да је био најбогатији човек у Кини пре револуције и директни потомак Конфучија 75. генерације – Хсианг-хси је био ожењен рођеном сестром Чанг Кај-шека и Сун Јат-сена).
У садашње време „престолонаследници“ су – у ужем смислу речи – рођаци „Осам бесмртних“ који су тако названи по аналогији са таоским божанствима, односно, старих комуниста који су преживели све чистке из времена Маоа и током 1980-1990-их и стекли значајан политички ауторитет.
Први међу „бесмртнима“ је Денг Сјаопинг. У тај списак такође увек укључују председника Народне Републике Кине од 1983-1988. (тада је та функција била техничка – председник није реално био шеф државе) Ли Шјанјана, а понекад и Бо Јиба – оца дискредитованог Бо Силаја. Понекад уместо њега фигурира име оца данашњег лидера Кине, Си Ђинпинга – председника ПК од 1988-1993., Си Жонгшуна.
Према томе, најпознатији „принчеви“ сада су – Си Ђинпинг и Бо Силај. Међу другим познатим „наследницима“ су – председник Управног одбора Кинеске асоцијације инвалида, син Денг Сјаопинга, Денг Нан, који је парализован после напада гардиста у годинама „културне револуције“, генерал-пуковник Народноослободилачке армије Кине Ли Пинг (син Ли Шјанјана), председник Банке за државни развој НРК Чен Јуан (син Чен Јуана), генерал-мајор НОАК Мао Шинју (унук Мао Цедуна, а такође и деца ранијег председника Кине и лидера „шангајске“ групације Ђијанга Цемина – оснивач корпорације Grace Semi conductor Manifacturing Corporation и аутор дисертације о полупроводницима и данашњи послодавац четвртог сина Џорџа Буша-старијег – Нила Буша – Ђијанг Мјанхенг и генерал-мајор НОАК Ђијанг Мјанканг.
Син познатог кинеског револуционара, председника Кине од 1959-1968. г., Лиу Шаоћи – генерал-пуковник војне полиције Ли Јуан – и син Вен Ђиабаоа, бившег премијера Кине у влади Ху Ђинтаоа, председник управног одбора кинеске корпорације за сателитске везе Вен Јунсонга, завршавају списак најпознатијих „престолонаследника“.
У ову групу се убраја укупно 229 људи које повезује само то што су сви – потомци старијих генерација кинеских лидера.
Већина „принчева“ дошла је до садашњег положаја у кинеској политици не толико користећи позната имена, колико користећи везе својих родитеља чије колеге су желеле да свој посао дају у сигурне руке.
Управо тиме може да се објасни чињеница да је знатан део деце партијских лидера остварио каријеру у армији – и обрнуто.
Неке „наследнике“ критикују због прекомерног увећања породичног капитала. На пример, према подацима Међународног конзорцијума за новинарска истраживања, 12 људи са овог списка регистровали су офшор компаније на Британским Девичанским острвима.
„Принчевима“ је било много лакше да напредују у каријери него њиховим колегама који иза леђа нису имали моћне породице. Али, 1977. по њиховим позицијама нанесен је прилично јак удар када су Си Ђинпинг и Денг Пуфанг једва прошли као кандидати за чланове ЦК КПК, а Бо Силај није успео да добије ни такав статус.
Након 10 година Си и Бо су кључни партијски лидери пете генерације, а уз то је у свим градовима који потпадају под централну власт Кине место градоначелника заузимао неко од „наследника“.
Није искључено да је успону „наследника“ допринео Ђијанг Цемин који је по старосном критеријуму морао да се пензионише, али је хтео да очува свој утицај на политичке процесе у земљи.
Иначе, кад је реч о животном добу, реч „принц“ обично се повезује са „децом елите“, али је у Кини то неко ко има око 50 година, а сама „елита“ – обично већ има 65-70 година.
„Шангајска клика“
Под „Шангајцима“ подразумевају оне који су своју партијску каријеру направили у шангајским комитетима партије у време владавине Цемина.
Поред самог Цемина, најпознатији представници ове групе су – потпредседник Кине у администрацији Ху Ђинтаоа и бивши члан ПК Политбироа ЦК КПК Ценг Ћингхонг, бивши председник Народног политичког консултативног савета Кине Ђиа Ћинглин, први потпредседник Државног савета Хуан Ђу, који је умро 2007, и бивши секретар шангајског комитета КПК Чен Лианју који се сада налази на издржавању затворске казне од 18 година, након што је 2006. био искључен из партије због неоснованог трошења средстава из Шангајског фонда за социјално осигурање.
Стручњаци за кинеску политику сматрају да је „Шангајску клику“ формирао 2004. Ђијанг Цемин, јер су му били потребни своји људи у новом руководству да би се супротставили могућој изненадној промени курса од стране Ху Ђинтаоа и Вен Ђиабао.
Поред осталог, напорима ове групе блокиране су пермутације у Политбироу на петом пленарном заседању 16. конгреса КПК.
„Шангајци“ су такође успорили реформе владе Вен Ђиабаоа, које су биле усмерене на смањење раста инфраструктуре и „прегревања“ кинеског тржишта некретнина.
Касније, почев од 2007., неколико „Шангајаца“ прешло је у „клику Цингхуа“, а након доласка на власт Си Ђинпинга – утицај ове групације опао је готово до нуле.
„Клика Цингхуа“
Ова групација добила је такав назив по аналогији са „кликом Цингхуа“, која је постојала током година Грађанског рата у Кини, а у њен састав су улазили кинески националисти који су касније побегли на Тајван.
Групу су формирали дипломци Пекиншког универзитета који је познат по малом проценту студената из редова представника партијске елите.
Лидером ове групе сматра се бивши председник Ху Ђинтао. У време његове владавине од девет чланова ПК Политбироа ЦК КПК четири су били дипломци Цингхуа, од 24 члана Политбироа – петоро, а међу осталим партијским и државним лидерима било је – 10 припадника „клике“. Већина представника ове групе припада четвртој генерацији кинеских вођа и показује склоност ка демократским реформама, а неки су после Цингхуа студирали у САД.
Ова групација заменила је „Шангајце“ и имала највећи утицај у периоду од 2008. до 2012.
За најближу сарадницу Ху Ђинтаоа у овој групи и за главног лобисту његових интереса у садашњој генерацији кинеског руководства, сматра се потпредседница Државног савета, једна од две жене у садашњем саставу Политбироа – Лиу Јандонг, која такође може да буде члан и „Туанпаја“.
У ову групу такође улази председник једне од парламентарних опозиционих партија Демократске лиге самоуправљања Тајвана, Лин Венји. Неки аналитичари у Цингхуа убрајају и бившег председника ПК ВСНП Ву Бангуа, мада га неки убрајају у „Шангајце“.
Већи део старијих припадника Цингхуа који се истакао у кинеској политици и утицао на представнике четврте генерације кинеске елите већ је умро или отишао у пензију.
„Туанпај“. Партија Лиге младих комуниста
„Туанпај“ у овом тренутку представља моћну опозицију „престолонаследницима“, а састоји се од бивших функционера кинеског комсомола.
Сам термин „туанпај“ настао је током 1980-их и већ тада се користио у циљу критике генералног секретара КПК, Ху Јаобанга, који се прекомерно окружио комсомолцима.
Данашњи „Туанпај“ нема ништа заједничко са групом из 80-их која је изгубила сваки утицај после смрти свог лидера и догађаја који су уследили на тргу Тјенанмен.
Након што је Ху Ђинтао (који је иронијом судбине направио каријеру у комсомолу у време Ху Јаобанга, иако није био његов миљеник) дошао на власт, многима су почели да се допадају његови сарадници у комсомолу.
„Туанпај“ углавном чине они који су пореклом из народа, немају утицајних рођака ни везе и зато представљају центар популистички настројеног крила које је противтежа припадницима „елите“ међу „Шангајцима“ и „престолонаследницима“.
Неки политички аналитичари сматрају да је лидер партије Ху Ђинтао, други – да је то садашњи премијер Државног савета Кине, Ли Кећијанг.
Претпоставља се да су чланови ове групације потпредседник Ли Јуанчао, други потпредседник Лиу Јандонг, секретар партијског комитета провинције Гуангдонг, члан Политбироа ЦК КПК, Ху Чунхуа (који такође један од најпознатијих лидера следеће, шесте генерације кинеске елите) и председник Врховног суда КНР, Жоу Ћијанг.
„Нова Жиђијанска Армија“
Назив за ову групацију смислио је хонконшки новинар Ма Хаолијанг да би означио кинеске политичаре који су направили каријеру у провинцији Жиђијанг, када је секретар партијског комитета исте био Си Ђинпинг.
Сам термин „Жиђијанг“ поетски је назив реке Ћијантанг, која протиче овом провинцијом. Си га је употребио у свом филозофском зборнику „Жиђијанске мисли“.
Чланови поменуте групе, најближи сарадници Си Ђинпинга, играће веома значајну улогу у кинеској политици у годинама које долазе, посебно после 2017. Најутицајнији од њих су бивши секретар партијског комитета града Тајжоу, бивши градоначелник Хангжоу и, како се говорка, један од заменика председника Комитета националне безбедности Кине Чај Ћи, заменик шефа Пропагандног одељења КПК Хуанг Кунминг, генерални директор кинеског гиганта црне металургије – корпорације „Баостил“ Чен Дежун (на википедији поменут као Чен Деронг, али нема своју страницу) и секретар комитета КПК провинције Гирин Бајанколу. Очигледно, ова група је и најизразитији спроводник програма Си Ђинпинга за борбу са луксузом и добра противтежа групи „Туанпај“ у њеној популистичкој реторици.
„Сишански скуп“
Група политичара и бизнисмена из провинције Шанси организована је по принципу традиционалног кинеског друштва. У њу су, како се сматра, улазили чланови и кандидати за чланство у ЦК КПК, као и највећи бизнисмени. Сви они су се свака три месеца састајали на планини западно од Пекинга. Ипак, постојање ове групе до сада није потврђено са стопроцентном сигурношћу, јер скуп није ничим забележен. Такође, није постојао ни лидер „сишанског скупа“.
Најинтензивнија активност ове групе протекла је у периоду од 2007. до 2014. године, кад је и привукла пажњу у вези са хапшењем директора Државне управе за енергетику Лиу Тијенана, који је осуђен на доживотну робију.
Осим Лиу Тијенана, уз ову групу се везује и милијардерка Динг Шумјао, у улози благајника, која је недавно осуђена на 20 година робије, као и бивши други председник Свекинеског Комитета Народног политичког консултативног савета Кине (ВК НПКСК) Линг Ђихуа у вези с којим се сада води истрага, његов старији брат Линг Женгце, који је такође под истрагом, и бивши вице-гувернер провинције Шанси, Чен Чуанпинг.
Група је представљала једну од невеликих, али врло утицајних политичких ћелија унутар партије и нашла се на удару кампање борбе са корупцијом, коју је најавио Си Ђинпинг након што је син Лиу Тијенана погинуо у саобраћајној несрећи у „Ферарију“ у којем су се налазиле и две полуголе девојке.
Која ће од набројаних група скупити „девет врата“, а која „тринаест сиротана“ (да се послужимо терминологијом маџонга, кинеске пасијанс-игре), односно – која од њих ће остварити пресудни утицај на политику и економију савремене Кине, са сигурношћу ћемо знати тек после 2017. године, када буду сумирани резултати првих пет година рада нове генерације кинеске елите.
Превела Ксенија Трајковић
Факти
