Ко ће заменити Велику пропаганду лажи: Мице одлазе, Цице долазе?

Организованост резервног ешалона медијских удворица, полуписмених апологета и љигавих медиокритета, који не режи на Вучића, већ на оне који га критикују, представљајући себе европејцима, који поштују “новинарски кодекс“ и етичке норме, довели су јавност у Србији у стање обармрлости и безнађа, што је и био циљ диктатора и његовог режима.

Треба их добро упамтити, јер ће сви они, већ сутра, кад садашњи Вођа падне, бити спремни да служе свакој новој власти и режиму. Неће стићи ни скинуте гаће да обуку.Они нису ментално способни, а ни профсионално, да на критичан начин оцењују рад носилаца јавне власти, да прате рад институција, да износе нове идеје, мишљења о првацима разувоја друштва. Они знају само да служе. Они су спремни да замене кључне људе из Велике пропаганде лажи.

На процесу ратним злочинцима у Нирнбергу судило се и Хитлеровој пропагандној машинерији, као важном фактору који је нацисте довео на власт и увео Немачку у светски рат, у којем је животе изгубило неколико десетина милиона људи, а о материјалним разарањима се још нису ни свели коначни рачуни. Већи број уредника и издавача новина осуђено је на смрт и на дугогодишње затворске казне.

Они који су из Вашингтона, одлучивши да замене режим Бориса Тадића, као килавог, компромитованог и корумпираног, а неспремног да беспоговорно извршава дата им обећања, одабрали Александра Вучића, као човека најнижих моралних особина, псећи оданог газдама, немилосрдног према грађанима Србије, бруталнијег од свих диктатора које су доводили у латино-америчким и афричким државама.

Његова злодела подстакла је и величала Велика пропаганда лажи, коју су чинили државна телевизија РТС, програми ТВ Пинк-а, Студио Б, ТВ Хепy и листови Политика, Вечерње новости, Информер и Блиц. Уствари, из тог крда издвајао се само дневник Данас, двонедељник Сведок…

Вучићева Велика пропаганда лажи је, уствари, ауторско дело Слободана Милошевића. Подржан од западних центара моћи као “човек мира на Балкану“, Милошевић је ставио под контролу државну телевизију и радио, дневне листове Политика, Експрес политика, јавна гласила у покрајини Војводини…Осећајући се потпуно сигурним, док је Србија била у рату са окружењем, Милошевић је дозволио деловање независних медија, попут Српске речи, Времена, Наше Борбе, Недељног и Дневног Телеграфа, радио станица Б 92, Индеx и НТВ Студија Б, који су имали широку публику, велику гледаност, слушаност и велике тираже, а имали су и одличне новинаре, које Милошевићев режим није могао корумпирати, већ је неколико хиљада новинара који га нису следили, отпустио са посла, а најбруталнију чистку спровео је на РТС-у и ТВ Војводина Милорад Вучелић, данас директор недељника Печат и главни уредник Вечерњих новости.

Када је почела изолација Милошевићевог режима, након окупације Космета од стране НАТО алијансе, он се вратио унутрашњој тиранији. Зато му је послужио министар информисања Александар Вучић који је затворио Дневни Телеграф и недељник Европљанин, отео Студио Б од акционара, привремено угасио Б 92, Нашу Борбу, Глас јавности…

Падом Милошевића, очекивала се лустрација и извођење пред судска већа сурових Милошевићевих медијских сатрапа Милорада Вучелића и Жељка Митровића.

Добар број новинара, који су радили у Времену, Нашој Борби, Гласу Јавности и Студију Б нашао се у чуду доласком Ђинђића на власт. просто нису могли, преко ноћи, да почну да снажно критикују нове ДОС-ове власти, које су својим писањем довели на власт. Нису се снашли и уздржавали су се и од апологије и од критике. Али, имао је онога ко то хоће.

Неколико сати након што је замрачен екран РТС-а и ТВ Пинка, појавио се хохштаплер Млађан Динкић који је, самоиницијативно, помиловао Митровића, разулареног Мириног медијског батинаша. Само два дана касније, Митровић је на ослобођеном Студију Б држао вакеле новинарима који су животе заложили за обарање Милошевића с власти. Ником са Пинк-а није смео бити ни увређен.

Већи број новинара који су били у ДС-у и другим ДОС странкама маргинализовани су и нове власти су се с њима сурово обрачунале, а најбољи пример је Марко Јанковић, водитељ на ослобођеном Студију Б, који је био један од 13 оснивача Демократске странке, али је суспендован и отпуштен након што је код њега, неколико дана уочи устоличења Зорана Ђинђића, код њега гостовао новинар Милован Бркић, који је, на опште запрепашћење јавности, упозорио да Милошевићем систем није смењен, већ су се на власти замениле елите!

На дан када је запаљена РТС, синдикат новинара Политике је, након што је тадашњи директор Драган Хаџи Антић изашао на споредни излаз, објавио да “преузима дневни лист Политику и издања Политике“. А, само дан раније исти новинари су величали Милошевића!

Били су то тешки дани српског новинарства, у којем су, под Ђинђићевом шапом, многи медији трајно уништени, најбољи новинари протерани из професије, а фукаре, попут Митровића, постале опет јунаци и слуге новим властима. Ђинђић је, ипак, толерисао дневни Национал, који је био његов жестоки критичар, са тиражом од преко 100.000 примерака (одговорни уредник је био Предраг Поповић).

Под Борисом Тадићем, који није имао Ђинђићеву харизму, због вишестраначја, новине су се на неки начин опоравиле. Покренут је дневник Данас, лист Глас јавности се опоравио, покренут је дневник Курир, па Магазин Таблоид.

Вучићева диктатура је најдиректније поробила медије. Прво је Жељко Митровић гурнут у дугове, које годинама не враћа, Предраг Ранковић Пецони је своју усрану Хепy телевизију предао на услугу Вучићу без накнаде, РТС је морао да телали како Вучић каже, тако што је, сада покојни Александар Тијанић, за велике паре, а реч је о милионима евра које је делио са имењаком, величао политику напредњака, које је лично презирао.

Најтеже су прошле Вечерње новости, на чије је чело Вучић довео свог пријатеља Ратка Дмитровића, преко чијег листа „Аргумент“ је најављивао коме ће се осветити, док је био радикал. Већина медија из Велике пропаганде лажи су у банкроту, Вучић плаћа само главне уреднике и кључне новинаре, осталу су пролетери без плате и радног стажа!

Хоће ли падом Вучићевог картела Велика пропаганда лажи да се угаси сама од себе, или ће је преузети нове власти? Хоће ли пред кривична већа бити изведени Жељко Митровић, Ратко Дмитровић, Миломир Марић, Ивана Вучићевић, Ненад Шљ. Стефановић, Драган Ј. Вучићевић…?

Да ли је новинарство у Србији уништено за дужи период? Да ли је иза Вучића остала резервна постава љигаваца и фукара које ће наставити да глорификују нове власти, на исти начин како је Велика пропаганда лажи величала Вучићева злодела.

Несрећа српског новинарства је незалечива.

Независно удружење новинара држи једна мала група маргиналних новинара, без талента, знања и контаката. Сада је на челу НУНС-а извесни Славиша Лекић. Неки га још памте као бившег мужа некадашње новинарске звезде Бојане Лекић, одличне новинарке Студија Б и Б 92, која је у време ДОС-а била главни уредник РТС-а, а када је смењена прешла је за уредника Карићеве БК Телевизије, претходно узевши 50.000 марака, колико је износила Богољубова награда.

Славиша Лекић је после 5. октобра паре за штампање двомесечника „Статус“, који се продавао у 500 примерака добијао од Владимира Бебе Поповића. Колико је дрвећа посечено да би се штампао овај луксузни двонедељник, пун хвалоспева о Беби Поповићу и бесплатних огласа?

Као актуелног новинара-истраживача, Славише Лекића се, такорећи, нико жив не сећа. Али, он је данас на месту на којем се налазио доскора Вукашин Обрадовић, власник недавно угашених „Врањских новина“.

Господин Обрадовић је био под истрагом Тужилаштва за ратне злочине, које се бавило новинарима и њиховом извештавању са ратишта. Вуле је тада радио као, дописник „Политике експрес“ са ратишта. Врањанци памте Обрадовића као беспризорног типа који је покренуо „Врањске новине“ парама Албанаца из Бујановца и Прешева. Добио је милионе од локалне власти и донатора из иностранства.

Лист се продавао у 600 примерака, али ако му тираж није растао, јесте конто. Како сада Врањанци схватају и јавно говоре, Вуле је добро обавља свој задатак, за шта је, напокон, и био добро плаћен. Ударио је он својим новинама на највиша свештена лица, на најбоље привреднике, на најбоље руководиоце, на најбоље лекаре, на најбоље уметнике, на песнике, на најпоштеније жене, на најбоље судије и још многе који нешто вреде у граду у коме се родио. Кажу Врањанци да им је Вукашин Обрадовић нанео више штете него сви окупатори до сада заједно, и да до сада нико није успео да отера толики број људи као досадашњи председник НУНС-а.

Вукашинове „Врањске новине“ ове године су добиле 1,7 милиона динара од Владе Србије, а онда је он, због дугова, угасио лист, јер је новац стављао себи у џеп. А, био је чест гост код Ксеније Вучић, у њеним суманутим месијама у којима је углавном оштро критиковао сам Магазин Таблоид. Досије о господину Вукашину Обрадовићу, утицајном руководиоцу и миљенику НУНС-а, Магазин Таблоид је објавио под насловом „Еј, дође време да Вулету крене“ (број 331).

Дакле, господин Обрадовић се препоручује новим властима за прљаве послове. Новим властима ће се, као што се спрема, као велика нада независног новинарства понудити и госпођа Оља Бећковић, којој се прави имдиж прогањане новинарке!

Да подсетимо, госпођа Бећковић има недељну колумну у Блицу, недељни интервју и НИН-у и прима преко 3.000 евра месечно! Још хиљаду убере од прихода које РТС плаћа ТВ Мрежи, продукцијској емисији чији је она један од сувласника. Толико о њеној угрожености, ако се зна да су и РТС и Блиц најрежимскији медији. А, госпођа Бећковић је за новинарство изгубљен случај. Без икаквих контаката са изворима информације, без образовања је. У својој емисији Интервју гледалаца за 15 година имала је укупно 52 госта! Толико је по њеном мишљењу Србија имала људи који су имали шта да кажу! О, њеној некултури, непристојности и незнању, говори и чињеница да је са својим гостима разговарала углавном рукама и обраћала им се са “Ти“.

Као “велики опозиционари“ и „велики новинари“, истакле су се и доскорашње уреднице ТВ Војводине, које су прешле са ТВ Б 52.

Бивши председник Извршног већ Војводине, Бојан Пајтић је, за време своје владавине на ТВ Војводину довео Тању Јордовић са ТВ Пинка (позната по реченици – „…Режијо пуши курац!“), Даницу Вученић, Санду Савић и извесног Игора Божића, а по директном налогу врха ДС-а. Ова група је имала астрономска примања, у односу на плате у Србији. Месечно су добијали од 250 па до чак 400.000 динара, а да притом, неки од њих нису честито ни крочили у ову телевизијску кућу. Променом власти напустили су РТВ Војводина, зарадивши велике паре, незамисливе за најбоље новинаре истраживаче!

Ударна песница Коштуницине владавине дневником „Политика“ била је Љиљана Смајловић, коју је по истеку мандата заменио Драган Бујошевић, а она се уселила у Удружење новинара Србије, као председница УНС-а

Када је Вучић почео да монтира истрагу за убиство Ћурувије, Љиљана Смајловић га је подржала на најпрљавији начин, вређајући његову супругу Бранку Прпу, јер је она, као једини сведок убиства, тврдила да Мирослав Курак није убица. Смајловићка ју је оптужила да „измишља трећи метак“ како би компромитовала истрагу и спречила подизање оптужнице. Чак је тврдила да је Прпа опљачкала Ћурувијину децу, отела им стан, стари телевизор, шерпе и лонце.., што је било заиста мизерно.

Поново је била и Вучићу омиљена уредница, са месечном платом од неколико хиљада евра. Уочи истека мандата дала је оставку, јер се прерачунала, уверена да ће Вучић, коме није излазила из панталона, хвалећи преко „Политике“ све Вучићеве лудорије. Данас га опрезно критикује, очекујући да поново истрчи на терен као нова – стара уредница „Политике“!

Усменим новинарима који су концентрисани у НУНС-у, а у импресуму су недељника „Време“, требало би посветити више простора. Неки од њих су без икакве писмености, образовања, али су подрепаши. Међу тим Моникама Левински нарочито се истиче извесна Јована Глигоријевић, помоћница Драгољуба Жарковића, главног и одговорног уредника овог недељника, који се прода у 3.250 примерака.

Организованост овог резервног ешалона, који не режи на Вучића, већ на оне који га критикују, представљајући се као европејци, који поштују “новинарски кодекс“ и етичке норма, треба да нас забрине. Јер ако оду ове Мице из српског новинарства, падом Вучићевог картела, замениће их Цице, које су такође спремне да служе свакој власти и режиму.

Десет начина на који диктатор преко медија држи грађане у покорности

(Ноам Чомски)

1. Преусмеравање пажње: пажња јавности преусмерава се са важних проблема на неважне. Јавност се претрпава небитним информацијама, да људи не би размишљали и да се не би посветили разумевању света.

2. Стварање проблема: метод „проблем-реаговање-решење“. Ствара се проблем, да би део јавности реаговао на њега. На пример: изазива се и преноси насиље, да би јавност лакше прихватила ограничавање слободе, економску кризу – да би се на крају оправдало рушење социјалне државе.

3. Поступност промена: да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, промена се уводи постепено, „на кашичицу“, месецима и годинама. Мере, које би изазвале отпор уколико би се извеле нагло, спроводе се тактиком малих корака. Свет се временом мења, а да притом већина људи и нема свест о променама.

4. Одлагање: начин да се јавност припреми на непопуларне промене је, да се оне најављују унапред. Људи не осете сву тежину промена, јер се привикавају на саму идеју о промени. А и „заједничка нада у бољу будућност“ олакшава прихватање.

5. Употреба дечијег језика: кад се манипулатори одраслима обраћају као деци, тада јавност потискује своју критичку свест и порука има снажније дејство.Овај механизам користи се и приликом рекламирања.

6. Злоупотреба емоција: Користи се за ометање разумног расуђивања. Критичку свест замењују емотивни импулси (бес, страх). Употребом емотивног реаговања омогућава се приступ несвесном, па је могуће сугерисати идеје, жеље, бриге, бојазни или принуду, или изазвати одређено понашање.

7. Незнање: квалитет образовања нижих друштвених слојева се срозава, чиме се онемогућава приступ механизмима манипулације, а и да би се развијало што веће неразумевање између виших и нижих образовних слојева.

8. Величање глупости: јавност се подстиче да прихвата просечност. Људе убеђују да је пожељно („ин“, дакле, у моди) бити глуп, вулгаран и неук, док се паралелно изазива отпор према образовању, култури и науци.

9. Стварање осећаја кривице: убеђивање појединца да је искључиво он одговоран за сопствену несрећу, услед оскудног знања, ограничених способности, или недовољног труда. Тако несигуран и потцењен појединац, с осећајем кривице, одустаје од тражења правих узрока свог положаја и побуне против система.

10. Злоупотреба знања: брз развој науке последњих 50 година ствара провалију између знања обичих људи и владајуће елите која манипулише информацијама. Достигнућа разноврсних наука, и напредно знање о човеку „систем“ користи за манипулацију – а не на општу добробит човечанства.

Три компјутерска програма у служби Вучићеве пропаганде

Валтер

Сваки активиста СНС-а је имао обавезу да инсталира софтвер назван „Валтер“ на свој уређај (компјутер и/илитакозвани паметни телефон) који се тако претвара у бота и контролише преко екстерног сервера. Софтвер је коришћен за давање позитивних или негативних гласова коментарима читалаца сајтова Блиц, Б92, Н1 и свих других који имају отворене форуме за коментаре читалаца…

Интернет тим СНС подешава сервер који шаље ИД број коментара, заједно са атрибутом који показује да ли гласање треба да буде позитивно или негативно; софтвер онда локално решава команду, одлази онлајн и гласа на одређени начин. Ови процеси одвијају се без знања корисника уређаја. Како је софтвер могао самостално да извршава команде као што је посета сајтовима, врло је лако могао бити искоришћен за извођење хакерских напада, опет без знања особе која је инсталирала програм.

СкyНет

Почетком 2014. године, интернет тим СНС је користио програм по имену Скајнет, као злогласна вештачка интелигенција из филмског серијала Терминатор.

Постоје две примарне функције које овај програм може да изврши. Пре свега, може да се користи за онлајн праћење активиста СНС-а који коментаришу на медијским сајтовима. Програм је инсталиран локално и има кориснички интерфејс са издвојеним текстовима који ће бити прокоментарисани (програм добија списак ових текстова са удаљеног сервера); активиста би онда требало да иде на одређен текст, постави коментар и копира га у кориснички интерфејс програма. Након тога, програм евидентира да ли је коментар објављен и, уколико јесте, обавештава корисника.

На тај начин, интернет тим има јасну слику о количини уложеног рада сваког активисте. Софтвер потом рангира сваки коментар према различитим критеријумима: коментари на неким веб страницама су вреднији него на другим; уколико коментар има граматичких грешака, добиће слабију оцену; што је дужи коментар, боље ће бити рангиран, итд. Овај програм обухвата Валтерове функције и такође може да гласа за аутоматски објављене коментаре: уз помоћ прокси сервера скрива прави идентитет уређаја који се користи за гласање или постављање коментара.

Тврђава

Трећи програм који је користио СНС интернет тим, а који је познат у јавности, зове се „Тврђава“. За разлику од своја два претходника, Тврђава је wеб апликација и не захтева посебну инсталацију. Ова апликација садржи готово исте функције као Скајнет, осим функције за коришћење ботова за нападе (јер није инсталирана локално). Да би користио овај програм, активиста мора да контактира одређени налог на Фејсбуку и затражи приступ; након што добије акредитацију за приступ, исту акредитацију може искористити да приступи порталу www.фортресс.рс. Интерфејс је сличан Скајнету, а функција је скоро идентична.

Милица Грабеж, Таблоид