Ко генерише сиромаштво у Србији: међународни поредак или домаће „елите“ ?

Међународни монетарни фонд признао је да је при пружању помоћи Грчкој направио „приметне пропусте“ – потценио је колико ће мере штедње које је Фонд тражио погодити већ посусталу привреду те земље“,[1] вест је која је брзином светлости обишла међународни медијски простор. Неуобичајено признање од „свемогуће и свезнајуће“ међународне финансијске институције подигло је на површину многе дилеме. Међутим, све оне имају исти заједнички именитељ: шта су то међународни олигарси (овај пут) спремили? Да у финансијама нема милости, хуманости, емпатије-одавно знамо и осећамо. Тако и ово „признање“ ММФ треба и читати као срачунати одговор на све дубљу кризу која је почела да излази из контрола руководилаца у земљама еврозоне…али и не само њих. Свакодневно сведочимо таласима протеста који с времена на време добијају на радикализацији на тлу Старог континента, питајући се када ће протести покренути експлозију која ће збрисати неолиберални поредак. Ово питање као и сама његова заснованост на аргументима који бележе све дубље сиромаштво и бесперспективност поделило је многе аналитичаре који се баве анализама актуелног стања. Док једни тврде да је немогуће демонтирати неолиберални поредак иза којег стоје најјаче земље западне хемисфере; други, напротив, говоре да је нови „уговор“ с народом прекопотребан јер се претходни (неолиберални) показао ништавним. Чије ће се тврдње показати исправним верујемо да већ може да се назре уколико се само гледа из перспективе социо-економских немира широм Европе.

Једно је сигурно жртве неолибералне идеологије или грађани Европе почели су да се буне, што значи да сагласности за нехуману, ка профиту орјентисану међународну финансијску политику више НЕМА. С обзиром да је то тако, ЗЛОЧИН УБИЈАЊА СОЦИЈАЛНЕ ДРЖАВЕ постао је видљив и НЕКО мора да одговара за то. Питање је ко СВЕ стоји иза тога НЕКО: да ли је то међународни поредак или локалне „елите…или и једни и други. Добар одговор, управо, на ову дилему одговорности и креатора глобалне сиротиње дао је Томас Пог, немачки филозоф који је докторирао на Харварду а данас предаје философију и међународне односе на Јелу и директор је Програма глобалне правде: „Политичке и економске елите сиромашних земаља су у интеракцији са њиховим домаћим подређенима, с једне стране; и са страним владама и корпорацијама, с друге стране (…) постоје бројне владе сиромашних земаља које су дошле и остале на власти само захваљујући страној подршци. Такође постоје бројни политичари и бирократе које су индуковали или чак и подмитили странци, а који раде против интереса свог народа (…) ми у ствари овлашћујемо било коју особу или групу која има извршну власт-без обзира како су дошли до ње- да продају државне ресурсе (…) да се задужују у име државе и тиме намећу обавезе које произлазе из задуживања, да потписују уговоре у име државе и тиме везују садашњу и будућу популацију (…)“[2] Влада која би покушала да прекине овакву агонију претходне Владекоја је грађане довела у ропски положај, саму државу пред банкрот (јер је то известан пут прекомерног задуживања), тако што би одбила да призна обавезе претходника (макар они били брутални, корумпирани, недемократски, злочиначки режими-дакле све у супротности са усвојеним конвенцијама и декларацијама које глорификују цивилизацијске вредности) била би жестоко кажњена од стране банака и влада других земаља. „Минимално“, како истиче Пог „она би изгубила кредитну способност тако што би била искључена са међународног финансијског тржишта“.[3] И, тако се агонија само продужава, а презадужене државе и грађани тону у све дубље ропство. Као што видимо јаке везе вежу домаће и стране економске и политичке елите тако да одговорност за живот недостојан човека сносе и једни и други. Више је него извесно да у јеку светске економске кризе, па тако и кризе и самог међународног поретка који се заснива на неолибералној идеологији, та одговорност неће више моћи да се мери само губитком власти на изборима. Сами доносиоци и они који проводе одлуке „у интересу грађана и државе“ у перспективи ће морати да се суоче с конкретном кривичном одговорношћу због: довођења у заблуду бирачког тела предизборним лажним обећањима  о бољем животу; (рас)продаје државних ресурса; корупције и крађе разних грађанских фондова попут пензионог фонда; стварања простора за монополисте; омогућавања банкама да зеленашким начинима грађане доводе до просјачког штапа и за још много тога што би могло да се подведе под злоупотребу јавног интереса у корист других земаља или корпорација. Тај пут је известан колико је и извесна потпуна промена међународног поретка-јер се претходни урушио због превеликих зеланашких апетита. Грађани више немају начина да преживе. Једном када се то деси (као данас) према правилу, неко већ направи глупост и узвикне: „Штедња“ и то је крај. Оно што следи после тога видели смо на улицама Грчке, Италије, Шпаније и свих већих европских градова. Тај процес је незаустављив и нема тог јавног извињења за „пропусте“ (попут актуалног ММФ-овог) који ће ствари вратити у ред.

Зашто?

Због тога, што су погрешне политике коштале многе живота, здравља, мира, сигурности и помало среће. Или, када бисмо преводили у конкретне нама блиске бруталне примере: Да ли ће било чије извињење за лошу ситуацију у којој је Србија значити нешто самохраној мајци из Големог села код Врања која је због немаштине, тек рођену бебу поклонила својој најбољој пријатељици[4] или подгоричанки, такође самохраној мајци, која се одлучила да прода бубрег на црном тржишту како би вратила кредит банци.[5] Наравно, да не! Као ни већинској Србији у којој је само у прва три месеца ове године око 30 000 запослених остало без посла; у којој је у март месецу ове године 97 000 фирми исплатило порезе и доприносе али не и плате-од тога 14 000 фирми само плате, а 7 000 није исплатило ни једно ни друго; у којој привреда дугује више од 22 милијарди евра; у којој је само у прва два месеца ове године затворено 6 800 трговинских радњи, а отворено свега око 5000, што је 1800 радњи мање[6]; у којој Фискални савет каже: „Основни разлог за мање јавне приходе је ОПТИМИСТИЧКО ПЛАНИРАЊЕ БУЏЕТА, а не промена макроекономског окружења или повећање пореских утаја. Од укупних 80 млрд динара одступања од плана републичких прихода, ОКО 55МЛРД ЈЕ ПОСЛЕДИЦА ЛОШЕГ ПЛАНИРАЊА“[7]; у којој пензионери уместо својих давно зарађених пензија примају (у ствари) социјалну помоћ и у којој и радноспособна деца живе управо од тих и таквих пензија својих родитеља…Примера је безброј и сваки осликава само једно: да у Србији (као и у већини земаља које је ЕУ попут хоботнице одвела на дно егзистенције) право на живот, достојанство као и свако појединачно право из области људских права гарантованих највишим законским актима, међународним конвенцијама, Универзалном декларацијом остала су само мртво слово на папиру! Од свега онога што је некада била величанствена победа у име човека остали су само закључци и заклињања „елита“ на разним и бројним дебатама, форумима, скуповима.

Данас после нешто више од две деценије од краја Хладног рата више од 300 милиона људи умире од последица сиромаштва широм света и сваке године се тај број увећава за око 18 милиона и то је збир свих наших величанствених победа у „име Бога и људских права“. Данас у (некада слободарској) Србији доња граница сиромаштва добија своју нову дефиницију; данас, од Србије какву смо некада знали после најезде зеленашких финансијских група и групација, разних страних и домаћих елита остала је пустош: држава без граница и институција; народ без стандарда и наде да ће некад бити боље. Када би се само мало придигла глава изнад површине овог неолибералног муља, онда би се видело и то не тако далеко, већ у суседној Мађарској, да се решење може наћи и без домаћих и страних лихвара (али то је већ нека друга тема). Наравно, претпоставка је одабрати сопствени пут. То значи укрцати се на време на брод који је избегао вртлоге светске кризе а европски Титаник препустити његовој судбини. Уосталом, када једном улетите у загрљај хоботнице или ћете јој одсећи пипке и испливати на површину…или на дно.