Мештани дијаспорског села Радујевац код Неготина обратили су се алармантним писмима амбасадорима Румуније и Бугарске у Србији, као и републичком Министарству за заштиту животне средине, упозоравајући да је еколошка ситуација у овом месту готово па катастрофална, те да нико ништа не предузима мада се огромне количине отровног, али и радиоактивног фосфоргипса свакодневно избацују у Дунав, па прети да потпуно загаде овај део тока највеће европске реке и пловног пута.
У укупно три анонимна писма од којих последње носи датум 25. јун ове године, мештани овог села објашњавају да хемијски гигант Елиxир Прахово свакодневно у Дунав избацује на тоне фосфоргипса који, како тврде, већ сада озбиљно угрожава еко систем и реке, али и њиховог села које је тик уз.
– Прошле године је произведено 50.000 тона фосфорпентоксида, што је подарило Дунаву 225.000 тона фосфоргипса. За ову годину производни план Елиxир-Прахова је 100.000 тона фосфорпентоксида, што ће, опет поклонити доњем току Дунава још 450.000 тона гипса. Како је он нерастворљив у води, временом ће створити спрудове у реци, а како у себи има и тешких метала, већ сада угрожава живот у реци – стоји између осталог у овом алармантном писму.
“Вести” су трагом ових података посетиле Радујевац, али и фабрику Елиxир Прахово како би се увериле у изнете оптужбе. И док из фабрике оштро демантују све изречене оптужбе, дотле су мештани овог места на самој обали Дунава који већ имају довољно проблема са поплавама, преплашени и јако мало је оних који о озбиљним еколошким проблемима уопште желе да причају. Као у шпијунским филмовима, на тајној локацији је и организован сусрет са једним од потписника писама.
Општина ћути, фабрика демантује
“Вести” су уредно, званичним путем, проследиле питања како општинским властима у Неготину, тако и челницима Елиxир
Прахова. И док први, и поред чврстих, усмених, обећања да ће нам одговорити и даље ћуте, дотле представници фабрике демантују да фосфоргипс просипају у Дунав.
– Док се не изгради складиште које ће испуњавати све европске и светске стандард о заштити животне средине, фосфоргипс одлажемо на стару депонију која је изграђена давне 1968. године. Нема говора да се овај отпад излива у Дунав, већ тамо отиче искључиво вода, а све анализе указују да она не утиче на еко систем реке. Притом, поставили смо уређаје који детаљно мере ниво загађености 100 метара пре и 100 метара после места где се та вода излива. Истовремено, постоји и уређај који мери ниво загађености подземног земљишта и сви налази су у реду – тврди Љубиша Недељковић, шеф Одељења заштите животне средине и безбедности у овој фабрици.
– Људи су преплашени, многи поткупљени, а већина житеља Радујевца је већ деценијама у иностранству, па о овим проблемима не зна пуно јер су ретко у селу. Чињеница је да је ситуација драматичнија него што ико може и да замисли, а одливање штетног фосфорног гипса у Дунав је само врх леденог брега веома озбиљних еколошких проблема с којим је суочено и Прахово, али и низ других села у околини Неготина – каже на почетку разговора један од главних иницијатора да се овај проблем предочи амбасадорима Румуније и Бугарске.
У самом селу које тек очекује своју дијаспору на летњим феријама, током посете репортера “Вести” било је јако мало мештана, а од њих још мање оних који би о овом проблем отворено причали.
– Најлакше је у оваквим срединама за мале паре купити тишину – каже Слободан Војиновић, коме су се родитељи недавно вратили из Немачке, а он је добар део живота провео на грађевинама по Блиском истоку.
Мада тврди да о изливању отровног гипса у Дунав не зна ништа, каже да су се сви мештани Радујевца и околине већ навикли да живе у немогућим условима.
Обилазак депоније
Репортери “Вести” са Недељковићем су обишли, неколико хектара пространу, стару депонију, тачније Касету 4 у којој се тренутно таложи фосфоргипс који ту доспева преко 2,7 дугачке подземне цеви.
– Системом каскада, гипс остаје, а вода пролази даље. Када се Касета 4 попуни, материјал прелази у Касету 3 и према нашим прорачунима ту има довољно простора да се одлаже ова материја до краја ове године када би и складиште било завршено – прецизира Недељковић.
Међутим, један од потписника писма тврди да је овај простор мали за одлагање те количине, а да би се утврдила права истина потребно је извршити комплетан мониторинг еко система овог дела Неготина, али то још нико није урадио.
– У домаћинству имамо два бунара, али воду за пиће доносимо флаширану, из Неготина. Тако се водом снабдева цело село. Нико званично није рекао да та вода није за пиће, али нико је не пије. Некада су, када крене ветар па се дигне прашина, и пшеница и сунцокрет били потпуно прекривен црвеном прашином са депоније пиритне изгоретине. Већи део тог материјала је отпремљен, али путеви и куће нам се и даље црвене од прашине. Уверен сам да проблем имају и Бугари и Румуни, али ми није јасно зашто се они не буне – прича овај домаћин.
На наше питање да ли сматра да је са својом породицом безбедан, немоћно одмахује руком:
– Док је радила фабрика сумпорне киселине осећали смо смрад сваки дан. Не знам да ли је опасније ово данас, када се ништа не осећа.
Репортери “Вести” током лета ће наставити да истражују ову тему. Већ на јесен, наши читаоци ће сазнати све о обиму еколошке катастрофе у селима око Неготина, а посебно Радујевцу и Прахову.
Радиоактивност у дозвољеним границама?
Мада није кривица фабрике јер су две старе депоније ту већ четрдесетак година, чињеница је да ни једна од њих није обезбеђена или барем са ознаком да се ту налази опасан отпад: фосфоргипс, али и остаци пиритне изгоретине.
О томе, током сунчаних дана сведоче облаци црвене или беле прашине, а током кише – црвени путеви. Истовремено, утврђено је да је фосфоргипс радиоактиван. Представник фабрике Елиxир Прахово то не демантује.
– Анализе Института у Винчи су показале да је та радиоактивност у границама дозвољеним да се на отвореном одлаже овај отпад. Претпостављам да би се проблем појавио да неко на овој депонији борави неколико месеци или година, али околно бујно растиње ипак указује да није реч о значајнијем проценту веће радиоактивности – истиче Љубиша Недељковић.
Сутра – Ко и зашто трује источну Србију (2): Шта крије црвена прашина
Ђ. Баровић – Вести
