Ко је алпски шиптар Јелко Кацин?

Ми, Срби, много смо, верујте ми на реч – наивни и лаковерни! Свако ко поверује да је, рецимо, Јелко Кацин, наш стални гост који властима Србије редовно испоручује наредбе, известилац Европског парламента за Албанију, Босну и Херцеговину, Србију, Црну Гору и Косово човек са добрим намерама према Србији, мора да је, у најмању руку, политички аналфабета и да му је боље да се батали политике док му је време, да не би било касно…

Имао сам невесели задатак да се јуна и јула, сад већ далеке 1991. године затекнем као новинар у Словенији, крстарећи диљем Словеније, током словеначке нелегалне акције за отцепљење из Југославије и да свакодневно будем у контакту са тадашњим министром информисања Словеније.

Са човеком који је лагао, што је доцније и признао, преко 1200 новинара из света. Не трепнувши.
Мислим, 13. јула 1991. године, направио сам интервју, који је сутрадан објављен у „Вечерњим новостима“ са Јелком Кацином, који, убеђен сам, и данас вреди да се прочита.

Јер, из одговора тада младог, а данас, искусног, не могу да кажем политичара, пре би се рекло – политиканта, може много да се сазна, под условом да је читалац политички писмен…

Али, пре свега, пре него што „репринтујем интервју“, желим „наивним Србима“ да представим кроки „лика и дела“ европског известиоца Јелка Кацина…

Рођен је у Цељу 26. марта 1955. године. Дипломирао је 1981. године на Факултету за одбрану, на тему „Жене у оружаним снагама“. Писао је чланке за ревију „Одбрана“ а 1986. написао је своју најпопуларнију књигу „Модерни авиони и хеликоптери“.
После првих демократских избора у Словенији 1990. постао је заменик министра одбране Јанеза Јанше, чију је позицију касније наследио. Већ наредне, 1991. године, као члан Демократског савеза Словеније, постао је министар за информисање и тада формира Словеначку новинску агенцију.

Кацин је, на том месту, у време сецесије Словеније и распада Југославије, водио прави медијски рат против Србије и њеног руководства. Свакодневне конференције за штампу, доступност, па и наметање страним новинарима, учинило је, сматрају упућени, да Словенија много брже и без веће штете добије подршку и напусти Југославију. Стога се у упућеним круговима говори да је његов допринос био значајнији од доприноса словеначких територијалаца.
У српској штампи назван је „начелник штаба“ због незабележене ратне пропаганде на овим просторима („Блитз Криег“ за десет дана).

Говорећи о својој улози у сецесији Словеније, Кацин је касније признао да је износио лажи о акцијама ЈНА како би придобио наклоност светске јавности.

До 1993. године био је на функцији министра за информисање Словеније. Марта наредне године сменио је Јанеза Јаншу на месту министра одбране и на том положају остао до 1997.

Био је председник Либералне демократије Словеније од 2005. до 2007. године.

Два пута је биран за члана Европског парламента. У септембру 2009. постављен је на место известиоца Европског парламента за Албанију, Босну и Херцеговину, Србију, Црну Гору и Косово.

Људи у Србији (они који га знају) нису, чини се, били много срећни Кациновим одабиром на место известиоца нити његовим изјавама по којима, чини се, није променио своју реторику, ни ћуд, која је углавном била оштра.

Према Србији.

Изостанак званичне, државне, реакције српских власти (са часним изузетком Ивице Дачића), учинило је данас Кацина још „храбријим“ против Србије и није умањило провокаторски тон садашњег „европског известиоца.“

Познате су његове опаске да је у Србији стање „неуротично“, да су српски политичари кукавице, а забележено је да је приликом једне прошлогодишње посете Београду домаћине поздравио са „мердита“. Уосталом, зар нам цовек није поруцио да “зна да Косово није српско?”

Дакле, то је Кацин данас, а ево шта ми је у интервјуу (који дословно преносимо) 14. јула 1991.рекао Јелко Кацин.

* * * * *

Један човек је веровао да може пуних 20 дана, или док траје „борба за независност дежеле“ да цео свет држи на оку! И да га кљука информацијама, важним, мање важним и лажним!

Један је човек, по процени преко 1200 новинара окупљених у Словенији и оцени дела словеначке јавности, у последње време за „словеначку ствар“ урадио сам – више него Милан Кучан, Јанез Јанша, Димитрије Рупел, Франце Бучар, Јанез Дрновшек – заједно!

Држао је вест и реч у шаци и пуштао је кад треба и колико треба!

Јелко Кацин!

Министар информација Словеније. Војник у души, „новинар“ по потреби независне „дежеле“! Факултетски образован, завршио је Факултет социологије, политичких наука и журналистике, али они који га знају боље – тврде, на одсеку за ОНО и ДСЗ. И то се примећивало.

Право на истину

Реч убија, често, брже од метка. Овде у Словенији најжешћи рат био је онај – медијски. У поплави разних вести било је, вероватно, правих, али много и лажних.

Које су биле праве, а које у служби политике, питамо Јелка Кацина?

– Полазим од истине да једне истине нема! Свако, па и новинар, има право на своју истину. То је, по мени, начело демократије. Истина, наравно, може бити и различита и болна. Проблем је, како га ја видим, што је самостална Словенија била нападнута. А кад говорим о писању других новина, пре свега оних у Србији уместо рационалних расправа, рационалних одговора, ствари се банализују на емотивни ниво. Тим приступом се потпаљује емоционално размишљање, а емоције никад нису биле добре и корисне у разрешавању кризе. Изазивају агресију према Словенији, која је, као – издала Југославију, убила толико држављана, војника…

Ваша, словеначка штампа, која је под Вашом „шаком“, у почетку је била ригорознија од Јаншине армаде. ЈНА је била „агресор“, окупатор. Да ли Ви то заиста тако мислите, или сте касније, директно наредили да се у словеначким новинама, на ТВ Словенији и Радио Словенији „спусти лопта“, па је ЈНА остала „само“ – југословенска армада?

– Овде није био – пикник! А то што гро српске јавности сматра да у „својој земљи“ армија не може бити агресор, то је питање теорије, праксе и дефиниције. Могу да вам кажем да је „теоретски погинуло“ 60 људи, да је ЈА теоретски имала 168 рањених, да је теоретски имала 2.700 заробљених. И ако то неко може теоретски да прихвати за истину, то је његов проблем. Не мој, и не наш. Словеначки. Јер, овде је било мртвих и рањених, заробљених и ухапшених. Истинито, не теоретски. Словенија је била нападнута – то је моја истина, а не спорим право на вашу. Јер, ја познајем само два случаја кад се употребљава аларм: у случају елементарне непогоде и у случају рата. А ако су у Словенији завијале сирене најављујући ваздушни напад, то је за мене рат, објашњава Кацин. – А то што су ти „напади“ били лажни, што су служили за „обуку новинара“ и наивног цивилног становништва, за министра информисања Словеније је – неважно.

С пиштољем на куку

Спретност Јелку Кацину на речима, и кад говори (не)истину, нико не спори. Међутим на „југу земље“ мало се знало да је министар информисања Словеније, заправо, стратег Јаншине армаде и да је стручњак за војску, а да је „новинар“ по команди!
– Свако има своју прошлост. Тако сте могли и да ме пронађете у ТО Словенија и у савету листа „Обрамба“. Да ли сам стратег?

Мислим да нисам, а да ово што радим, радим добро. Јер за мене је ЈА агресор, окупатор. Више није „окупаторска“ пошто покушавамо да јој омогућимо да се извуче из блата у које је сама упала. Генерали су увукли официре који живе у Словенији у немогућу ситуацију, јер они су држављани Словеније и добили су наредбе које објективно нису могли да изврше.

Истовремено, он та убијања, хапшења официра, своди под формулацију „попреко комшија гледа“ Заборавља, међутим, да каже (или та истина није допрла до њега) да је то „попреко“ било преко мушице, калашњикова, „молотовљевим коктелом“, изнуривањем глађу војника, држањем у шталама…Али и то је „попреко“ гледање на истину.

Земља без границе

Пошто Ви „све знате“, хоћете ли да помогнете неупућеним читаоцима – да се у Југославију улази са севера? Или, да ли је скидање југословенских обележја са границе суштинко питање те ваше независности?

– То је типично питање Југославије. Ми смо овде живели, у тој бившој држави, 46 година и ни о чему се нисмо договорили. А у том конгломерату званом Југославија, споразум није могућ. А без договора свако тера по своме. Држава Словенија је својевремено рекла шта хоће и шта жели, сви су остали глуви. Кад смо јасно рекли „идемо“, наједном су сви показали жељу за разговором. Сви сад постају нагло паметни, сви се враћају у прошлост. Ми смо, ако то можете да објавите, по проглашењу самосталности, послали низ предлога шта и како у прелазном периоду. Предложили смо и царинску службу која би опслуживала федерацију, али савезна држава је била глува и одлучила је да уништи земљу! То све, наравно, нема никакве везе са заставом. Али, ако сматрате да је кључни проблем Југославије застава, онда ћемо морати (опет) да говоримо о гробовима, о томе где је крочила чија нога и поново се враћамо на почетак.

Да ли постоји опасност од милитаризације Словеније? Или, ко ће Словенцима одузети ове силне „калашњикове“, „тромблоне“ и мине?

– Нека Југославија на брине! Словенија од два милиона становника не може и неће угрозити остатак Југославије, који, ваљда, броји 22 милиона. Оружје мора да се врати у сошке, а Словенија ће преживети само ако се окрене привреди. Демократија доноси привредни продор, а привреда благостање. А само у благостању имаш пара за војску, објашњава Кацин како ће се демилитаризовати Словенија.

Све време му је за куком пиштољ, а у његовој близини двојица специјалаца с „калашњиковима“ на готов.

Србија

– Спремни смо да сарађујемо са Србијом, са Хрватстком, са Аустријом, са свима који то желе. Зашто би се та сарадња кидала? Не разумем. Али, конкретно од Србије зависи хоће ли са нама да сарађује, тамо су љути. Без разлога. Понављам, није важно шта је било, већ шта ће бити. Економија је пре политике, али економија не може да се спроводи док у великим фирмама седе “заслужни политичари”. Ми смо за слободан проток идеја, људи, робе, информација, објашњава Кацин.

Али, истовремено, на питање – зашто у Словенији за време немира није било београдске штампе – послужио се неистином, тврдећи да је стизала, али да ми нисмо умели да пронађемо киоск где је – има!

Замерка

На питање, има ли поруку за своје колеге – министре информисања у “суседним државама”, каже:
-Лично сам љут на њих. Нико се није појавио овде, у Љубљани, да присуствује свечаности проглашења самосталности. Тиме су, по мени, прекршили прво новинарско правило – дођи и увери се на лицу места шта се тамо догађа!

Владан Динић Диња

(Новости, недеља, 14. јул, 1991.)