Један од јунака нове телевизијске серије „Сенке над Балканом“. Човек са стотину лица и 250 пасоша, револуционар, осветник… и босански Србин муслиманске вероисповести…
Телевизијска серија која је недавно почела да се приказује „Сенке над Балканом“ одмах на почетку враћа нас у прошлост. Не само зато што се у њеној причи појављују историјске личности које су за собом оставиле мистерије и чија имена већ деценијама кокетирају са разноразним легендама попут генерала Врангела, Мустафе Голубића, Анте Павелића и принца Ђорђа Карађорђевића, несуђеног краља Србије, већ и зато што је почела да се емитује истог дана у готово свим центрима бивше Југославије.
Баш као некад.
У првој епизоди, једна реплика, изговорена баш на руском, запарала је уши и најпросечнијем гледаоцу:
– „Цео Балкан зна ко је Мустафа Голубић“.
А ко је Мустафа Голубић?
Невелик досије у Београдском архиву с ознакама УДБ Б-193 и немачке БдС, делимично сведочи о животном и револуционарном путу Мустафе Голубића, члана Младе Босне, добровољца у одреду војводе Воје Танкосића, припадника „Црне руке“, учесника у Сарајевском атентату, сведока у Солунском процесу, руководиоца у КПЈ и једног од најзначајнијих совјетских обавештајаца између два рата. Човек са стотину лица и 250 пасоша рођен је 1890. године у Стоцу у Херцеговини, а живот му се угасио 26. јуна испред немачког стрељачког строја у Пионирском парку у Београду. Отишао је право у легенду.
У шароликој биографији Мустафе Голубића су и чувене акције совјетске обавештајне службе – учешће у организацији атентата на Лава Троцког у Мексику, отмице генерала Кутјепова и Милера, који је после смрти великог кнеза Николаја Николајевича и генерала Врангела постављен на чело „беле“ емиграције, и то у тренутку када су од Француза добили седам милиона франака за остварење свог циља да умарширају у Москву. Ту се убраја и ликвидација британског обавештајца Сиднија Релија, који је задавао велике главобоље Совјетском Савезу.
ЛЕГЕНДА о Мујаги даље каже да је био Стаљинов пријатељ и да је велики Хазјанин због њега пушио „херцеговина-флор“, и да му је Мустафа набављао дуван из свог завичаја у Херцеговини. Ту је и прича о томе како је у Енглеској украо тенк, па био љубавник велике холивудске звезде Грете Гарбо. Узгред, изгледа да је у Лиону заиста успео да дође до планова новог авиона, и то испред носа француске обавештајне службе којој је преостало да само немоћно шири руке.
Постоје врло озбиљне индиције да је још пре Великог рата почео да ради за руску царску обавештајну службу Охрану. На то упућују Мустафини чести сусрети са Виктором Алексијевичем Артмановом, руским војним аташеом у Београду, и његовим замеником Александром Ивановичем Верховским. Не зна се кад је почео да ради за совјетску обавештајну службу, али је могуће да га је и ту причу увео Верховски, који ће после Октобарске револуције бити предавач у совјетским војним школама. Генерал-лајтнант Павел Иванович Берзин биће му непосредни шеф. Он ће обучавати војнике заједно са Леополдом Трепером Копиничем, Благојем Паровићем… Мустафа ће годинама водити совјетски обавештајни пункт у Бечу. Иначе, не зна се колико пута је Голубић боравио у Москви. И о томе има много контроверзних детаља. Такође, Мустафа је имао добре односе с породицом Ј. В. Стаљина.
У анкетном листићу који је у Москви попунио 1938. године, Мустафа Мухамедович Голубић је за себе писао да је разведен, рођаке није видео преко 12 година, да од 1920. године ради у ОГПУ (Обједињена државна политичка управа при Савету народних комесара СССР) и Коминтерни.
У његовом, личном досије посебно је истакнуто: „У свом раду се по правилу ослања на људе своје националности (Срби). Ту се изгледа испољавају национално осећање, широка познанства са српским круговима и нарочито са круговима организације ‘Црна рука’, чији члан је Голубић својевремено био и према којој Голубић има одређене симпатије.“
БЕОГРАД је одушевио кад је као голобради момчић за опкладу скочио са врха Железничког моста у Саву, што је онда била језива висина. И од тада до данас овај босански односно херцеговачки Србин, муслиманске вероисповести, фасцинира свеукупну и обавештајну јавност.
Одмах по избијању Првог балканског рата, ступа као добровољац у четнички одред Војислава Танкосића где се истиче храброшћу у борби на Мердару. Током трајања операција шаље чланке за часопис „Илустрована ратна кроника“ и „Балкански рат у слици и речи“. Из Првог балканског рата изашао је као наредник српске војске са Медаљом Обилића за показану храброст, којом га је лично одликовао тадашњи престолонаследник, принц Александар Карађорђевић.
Матурирао је у Првој мушкој гимназији 1913. године. Уписао је најпре Технички, а потом Правни факултет. Као најбољи ученик гимназије добио је стипендију Владе Краљевине Србије за студије права у Лозани. У Швајцарској је упознао многе руске револуционаре. Према неким претпоставкама, тих дана је срео и Лењина.
КАД је избио Први светски рат, Голубић је прекинуо студије и вратио се у Србију. Као члан „Црне руке“ придружио се војсци, унапређен је у чин поручника, пребачен у Краљевску гарду, учествовао у чувеној бици на Колубари. Пуковник Драгутин Димитријевић Апис га 1915, уз подршку Врховне команде, шаље у Русију да међу тамошњим Југословенима прикупља добровољце за српску војску. Из Русије се враћа са око хиљаду добровољаца, у тренутку када се српска армија већ увелико повлачи преко Албаније.
Заједно са српском војском прелази Албанију. У Солуну се дружи са Аписом. Почетком 1917. предложио му је да изврше атентат на немачког цара Вилхелма. На Солунском процесу је одбио да сведочи против Аписа, због чега је осуђен на годину дана затвора и избачен из војне службе. Интерниран је на Крф, одакле уз новчану помоћ др Јефта Дедијера успева да побегне у Француску.
У Београд се враћа септембра 1918. године и стално је под наздором полиције која је имала дојаву да су неки од бивших „црнорукаца“, због Солунског процеса и стрељања пуковника Димитријевића, постали заклети непријатељи краља Александра.
Мустафа Голубић у балканским ратовима
ПО СВЕДОЧЕЊУ београдских новинара Лоле Димитријевића и Живана Митровића, почетком јуна 1919. регент Александар Карађорђевић пролазио је фијакером поред хотела „Москва“, а Мустафа Голубић, који је ту седео, устао је од стола и зауставио фијакер.
– Убисте пуковника Аписа, величанство? – упита краља, дрско га гледајући.
– Суд га је осудио на смрт, Мустафа! Суд је завршио посао – рече краљ.
– И да знате, ви сте убили њега, а ја ћу ускоро вас – одбруси Мустафа.
– Навалио си као зима на гола човека – одврати Александар и руком даде знак кочијашу да продужи. – Добро си ми дао до знања да знам како и даље да поступам са тобом.
Кажу да су, на помен краљевог имена, Мустафине очи увек гореле пламеном освете.
Маријан Стилиновић, предратни партијски активиста, учесник НОБ-а и функционер ФНР Југославије, у својим сећањима је записао да је Мустафа двадесетих година прошлог века, као члан централе Комунистичке партије СССР, био задужен у Бечу за одељење Краљевине Југославије, а затим био руководилац Балканске комунистичке федерације. Како каже, готово сваки састанак започињао је следећим речима:
– Александра треба убити. То је кључ југословенске револуционарне политике и другог решења и излаза нема и не може да буде – преноси Стилиновић Голубићеве речи, указујући да је тако говорио готово на сваком састанку њихове групе.
ГОЛУБИЋ се враћа у Београд после почетка Другог светског рата. Заједно са бившим „црнорукцима“ учествује у припремању војног пуча 27. марта 1941, против приступања Југославије Тројном пакту. Преко „црнорукца“ Божина Симића био је у дослуху са генералом Душаном Симовићем.
Совјетски амбасадор Виктор Андрејевич Плоткин, први и једини дипломатски представник СССР-а у Краљевини Југославији, добио је 31. марта шифровану поруку са Молотовљевим потписом. Народни комесар је захтевао да „Југословени одмах пошаљу у Москву ужу делегацију на преговоре и да би добро било да Божин Симић буде у саставу те делегације“. По сведочењу Воје Николића, провереног револуционара, Симић је отпутовао у Москву заједно са Мустафом Голубићем и Драгутином Савићем, а тамо су им се придружили војни аташе Жарко Поповић и посланик Милан Гавриловић.
Пакт о пријатељству са Совјетским Савезом потписан је у ноћним сатима 6. априла 1941, када су немачке трупе кренуле на Југославију. За „мајстора конспирације“ Мустафу Голубића, преврат 27. марта и потписивање совјетско-југословенског уговора били су последња велика операција. Вратио се у већ окупирану земљу.
Мустафа Голубић (други слева у средњем реду) са добровољцима војводе Танкосића
МНОГЕ акције изведене 1941. године у Београду и Србији везују се за његово име. Међу њима је подметање паклене машине под трибину, са које је војни заповедник окупиране Србије генерал-мајор Лудвиг Шредер требало да посматра дефиле немачких јединица. Остала је недоумица да ли је Мустафа поставио у подруму једне куће 423 пакета експлозива, да дигне у ваздух суседну зграду у којој је требало да се одржи важан фолксдојчерски скуп. Ту је и атентат на споменутог генерал-мајора Шредера, чији се авион срушио на Бежанијску косу… Затим су ту били трагична диверзија у Смедеревској тврђави и дизање у ваздух магацина бензина на Ташмајдану…
Мит о Голубићу се ширио. Шапутало се од ува до ува да је дошао у Београд да ликвидира Тита. Још тише се говоркало да га је Тито пријавио Гестапоу, најпре телефоном из једне виле на Дедињу, а потом је Ђилас написао анонимну пријаву.
ШИРЕЊЕ прича о овом Херцеговцу, или пак нешто друго, натераће руководство Титове Југославије да се позабави његовим животом. Била је јесен 1954. године. Задатак је добила група оперативаца Обавештајне службе од Александра Ранковића, другог човека Титове Југославије. Упутства су била јасна: „Друг Марко наређује да сваки детаљ треба савесно истраживати“. Требало је разјаснити многе детаље из затамњене биографије Мустафе Голубића. Када је почео да ради за руску Охрану? Под којим околностима и условима га је преузела Чека, односно НКВД? Какви су били Мустафини контакти са мексичким сликаром Дијегом Ривером, и италијанским револуционаром Виторијом Видаљијемом, и њихово учешће у убиству Троцког?
Активни оперативац први пут ће закорачити у прошлост. Задатак је био да обиђу све архиве, претуре све челичне касе у којима су се налазили разноразни тајни папири, да разговарају са свим преживелим Југословенима који су познавали Голубића или имали било какав контакт с њим.
Анонимна пријава из досијеа Мустафе Голубића
И ПРИЧА о великом обавештајцу је почела да се склапа. Разговарало се са десетинама људи. Прелистани су бројни досијеи. Тако се стигло до Јелисавете Манчић, професорке из Новог Сада која се преселила у Београд и уселила у стан у Добрињској 9. Њена веза са Мустафом је била све чвршћа. Очито је попримила неке његове особине. Оперативцима је тек у другом или трећем сусрету дала праве информације. Испричала им је да је Мустафа у њеном стану имао малу радио-станицу и да је одржавао редовну везу са Москвом. На крају, дала им и једну свеску и којој су биле Мустафине белешке о раду немачке, енглеске и француске обавештајне службе, са пуним именима обавештајаца и описима задатака на којима раде. То је заправо био концепт депеша које је слао. Било је ту информација и о шефу Абвера Канарису, мајору Гестапоа Хансу Хелму, шефовима београдске полиције…
Оперативцима Удбе генерал-пуковник Воја Николић потврдиће да је Мустафа радио-станицом одржавао свакодневну везу са Москвом. Он ће бити и члан Мустафине групе у Београду коју су чинили Павле Бастајић, Чедомир Поповић, Незир Хаџинизовић, Василије Чиле Ковачевић, Чеда Крушевац, Радивој Увалић Бата, Мате Видаковић и Бора Продановић.
Генерала Николића са Мустафом Голубићем повезао је нико други до Александар Ранковић.
– Боже, да ли је то Тито знао? – запитаће се оперативац који је с њим разговарао.
Лав Троцки – да ли је Мустафа учествовао у његовој ликвидацији
АНОНИМНОМ дојавом, 5. јуна 1941. Голубић је потказан Гестапоу и ухапшен у Београду, у кући Тихомира Вишњевца, на Миријевском путу 97, под лажним именом Лука Ђерић. А ислеђивањем и мучењем совјетског обавештајца руководио је нико други до мајор Ханс Хелм.
Четири пута је саслушаван (11, 13, 14. и 17. јуна) и оно што је забележено да је рекао сврстава га у сам врх светских пустолова и мајстора шпијунаже. Сходно околностима, Мустафа комбинује истините и измишљене податке о својим активностима. Ханс Хелм ништа није сазнао осим да је Голубић фалсификовао или прошверцовао пасоше. Преводилац је био неки Егон Хелерман, а записничар Дејерлер.
Када је Црвена армија ушла у Београд 1944, војници СМЕРШ-а, обавештајне службе III украјинског фронта, пронашли су, ексхумирали и пренели посмртне остатке Мустафе Голубића у Москву. Сахрањен је уз све војне почасти.
ЧОЛАКОВИЋ ЦИНКАРИО МУСТАФУ
РОДОЉУБ Чолаковић ће причати о својим сусретима са Мујагом по Паризу и Москви, како га је водио у Кремљ, како су ушли на бочни приватни улаз и како им је Олга Алелујева, Стаљинова ташта, послужила чај… Причао је Чолаковић о суретима Тита и Голубића. Чолаковић ће се срести с Мустафом у Сарајеву 15. априла 1941. и овај му је поверио да „Валтер (Тито) неће дуго трајати и да ће морати да буде макнут“. Чолаковић је то испричао Брозу. Да ли је то почетак краја великог младобосанца?
СЛЕПИ ПУТНИК
МУСТАФА Голубић је неколико пута као „слепи путник“ путовао у САД. У Њујорку је киднаповао једног совјетског двоструког агента који је почео да ради за америчке тајне службе. Успео је да га пребаци у Москву. Дигао је на ноге цели ФБИ и настала је потера за њим. Стеван Дедијер је помогао свом Херцеговцу да умакне и врати се у Европу. Остале су забележене Дедијерове речи: „Мустафа је један од светаца у моме животу.“
ИЗВОР: НОВОСТИ
—————-
31.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
