Комуниста у свим црвеним и белим крвним зрнцима, партизан, обавештајац, филмски и културни радник који је обележио епоху, пуковник Удбе Ратко Дражевић је биографија претешка за једног човека. Непојмљив је тај феномен: бонвиван чија је визиткарта била „ја сам убио две хиљаде људи и спавао са две хиљаде жена”! И како то и доликује Удби, ништа од поменутог није проверљиво нити оспоравано. Миломир Марић, прикупљајући грађу за своју култну књигу „Деца комунизма”, друговао је с јунацима – децом комунизма – и био фасциниран Ратком Дражевићем. У ексклузивној исповести за „Експрес”, Миломир Марић први пут прича о Дражевићу.

– Најколоритнији тип из миљеа Удбе, која је владала Титовом Југославијом, био је без премца Ратко Дражевић. Био сам фасциниран њиме. Представио ми се речима: „Ја сам човек који је убио две хиљаде људи и спавао са две хиљаде жена.” Он је радио све „Генексове” послове, што је крајње сложена прича. Прецизније речено, све његове животне приче биле су крајње сложене и изазовне. Почнимо од прве, која говори о његовом првом поразу, који му је радикално променио живот.

Удба га је са екипом одабраних људи послала у САД да краде најновију технологију. Био је то први покушај Брозове државе да се бави индустријском шпијунажом. Требало је да краду важне технолошке податке о новим моторима и најсавременијим проналасцима почетком шездесетих година прошлог века. Међутим, одмах по доласку у САД, ЦИА му је заврбовала целу екипу, а он је једва спасао главу и некако побегао у Београд. Једно време му је чак био забрањен боравак у Европи. Посао је пропао, али његова америчка екипа је после опет радила за Удбу. Често су и они били на црним листама док не би дали неке паре. Рецимо, у Лугану је био моћни директор „Ине” Војко Сантрич. С њим је радио и његов син, који и данас ради у Лугану. Лугано је био центар обавештајних послова на тромеђи Италије, Француске и Швајцарске. У то време су послови рађени у Лугану, Лихтенштајну и Луксембургу. То су били црни послови.

Легенда краде возове

Дражевић је био важан Служби јер га одмах после америчке авантуре постављају за директора „Авала филма”. Удба препознаје пропагандну важност филма, и од „Авала филма” жели да направи југословенски Холивуд. „Хтео сам да пишем роман ‘Удба дрма Холивуд’. О њему сам писао у ‘Дуги’, у наставцима.” То је у легенду ушло свуда.
Дражевић је био крајње необичан човек, њега јасно дефинише аутентична прича, која је прерасла у праву легенду, а везана је за неке работе Удбе у пограничном граду Суботица, непосредно после рата. Шеф Удбе у Суботици био је Влада Вишњевић, који је после постао директор „Генекса”. Он је заједно с Ратком Дражевићем, који је већ био мајстор за такве операције, отимао возове који су пролазили кроз Београд, а крајње одредиште им је био Солун или Атина. Возови су били пуни енглеских штофова, хране, машина пољопривредних и за потребе индустријске производње. Они отму воз, пребаце га на неки супротни колосек, изваде робу, као друмски разбојници убаце камење у амбалажу и воз врате на прави колосек. Тек тамо у Атини или Солуну ови открију да је то неко у путу покрао. Од тих ствари је настао „Генекс”, најмоћнија фирма у Титовој Југославији. „Генекс” је имао годишњи обрт капитала од око седам милијарди долара, што ниједна фирма на Балкану у то време није имала.
Партизанска револуционарна каријера Ратка Дражевића почиње достојно његове контроверзе: оптужен је да је крао још у партизанима. Да је понео неке паре и неко злато из Чачка у Ужице, у Ужичку републику. Титу паре и злато, те да су паре нестале. Тада су хтели да га стрељају. Међутим, после се испоставило да није он крив за те паре, пресудили су другови. Али те паре су њему касније вадили кад год се нашао у политичким проблемима, говорили су да је крао још у партизанима.

Четнички дуг

Његови противници то су користили немилице. Кад је смењен с места директора „Авала филма”, загребачке дневне новине „Вјесник” писале су: „То је неки беспризоран човек који је намештао женске Пери Стамболићу и Дражи Марковићу, чувене глумице, и могао је да ради шта хоће.” Те најчувеније глумице су играле на столу Пери Стамболићу и Дражи Марковићу, а једанпут је, пред Титом, Дража легао испод ногу Оливере Катарине и рекао: „Оливера, ти си Србија.” Он се понашао као да је Митке, а она Коштана. Ратку су одмах вадили да је крао још у партизанима, а заправо је то била идеја да се отму ти уносни послови „Авала филму”, што се и догодило после Раткове смене. Послови су прешли у „Јадран филм”. Уништен је „Авала филм”, а „Јадран филм” је постао светски. На крају је Бранко Лустиг добио три Оскара за Ридлија Скота и Стивена Спилберга. То је из те копродукције. Значи, они су овоме хтели да отму посао после 1974.
Ратко је био удбаш после рата у Чачку. Али он је био искрен човек. Причао је како је стрељао људе, како се понео нељудски. Рецимо, после пада Ужичке републике, кад је Броз у паници побегао из Ужица, кад су партизани отишли за Босну, Ратко је остао у околини Ужица с пет-шест партизана. У тим герилским временима, док су се крили по земуницама, један четник Ратку је спасао живот. Тај четник звао се Пантић. И после рата тог четника су заробили партизани. Али Ратко није могао да му спасе живот. То је њега болело до краја живота, што је тај четник стрељан. И он је ту причу причао Анџеју Вајди. Вајда је хтео да сними филм о томе, али Ратко је побеснео: „Не можеш, ја да дајем паре да своју бруку гледам на филму.”
Он је био чудесна творевина револуционара, комунисте, удбаша и бонвивана. Био је баш такав човек. Али сви они из Службе понашали су се слободно, много слободније од обичних грађана, све су то правдали конспирацијом, да нико не открије да они раде за Удбу. Он једно време није могао да путује по иностранству због поменутог пропалог посла у САД. Све до средине шездесетих. Био је на црној листи као ухваћени обавештајац. Тек после су му дозволили, испеглали су то са Американцима, па је путовао на разговоре око филмова. На почетку је хтео да сними филм „Марко Поло”, где је Ален Делон требало да игра Марка Пола. И почело је снимање. Мишко Милошевић и сви наши момци су били статисти у том филму, а Делон је био главни. Ту су била на Сајму напраљена шаховска поља где Марко Поло игра шах са Џингис-каном, Кублај-каном. Направљен је огроман простор, учествовали су прави слонови, прави коњи. Они играју као тај шах… и избије скандал. Француски копродуцент за тај филм био је Раул Леви. То је човек који је лансирао француски нови талас, који је лансирао Брижит Бардо. Али он је почео да губи, да пропада, а Ратко је био њиме одушевљен. Гледао је у њега као у бога, највише му се свиђало то што је Раул Леви на почетку каријере шамарао Брижит Бардо.

Банкрот Марка Пола

То му се страшно свидело, какав је он даса, нема код њега да га заводе ове као Брижит Бардо и сличне. Али у једном часу Раул Леви изврши самоубиство. Кажу да је у Сену скочио с тим тракама, и нема ниједног минута тог филма „Марко Поло” с Делоном. Само постоје снимци филмских новости, са снимања филма, али самог филма нема. И тек касније, крајем шездесетих година, снимана је нова верзија са Омаром Шарифом, Ентонијем Квином, али то је друга верзија, после шест-седам година, а ово је пропало пошто се Раул Леви убио, нестала је трака, филм је банкротирао.
Упркос том поразу, Удба није одустајала, Титова Југославија преко филма и великих глумаца почела је да прави озбиљне кораке. Ту су биле сцене, долазе разни људи, чувени глумци, редитељи, од Клинта Иствуда до Ричарда Видмарка. Сви су били. Орсон Велс пропадне, а Ратко га позове да снима. Ништа од тога није било. Тек је после играо у „Неретви” четника. Ратко тако чује да има неки Роман Полански. Он нареди да га доведу. Дође, сачекају га Мило Ђукановић и Баја Шарановић, згодни Црногорци. Кад га је Ратко видео, како је мали и жгољав, избацио га је из канцеларије и рекао: „Овако мали човек не може да режира филм!” И истера Романа. И то је Полански причао после, кад је дошао с „Тесом” у Београд на Фест. Каже: „Ја нисам могао да верујем да је он мене избацио из канцеларије.” У том филму играла је феноменална Настасја Кински.
Ратко се борио за филмове. Рецимо, филм „Дуги бродови”, где је играла Беба Лончар, и данас доноси паре „Авала филму”. Многи од тих филмова су успели. Неки су и пропали. Али он је ушао у ту велику игру као велики продуцент. За њега су мислили да је холивудски продуцент. Све је радио на свој начин. Тако су га дочекивали у Кану кад је представљен филм „Скупљачи перја” – он је пун камион робе, ћевапа, кобасица, пршуте послао тамо. Направљен је највећи спектакл.

Продао „Златну палму“

„Скупљачи перја“ добили су Гран при. Сви су причали да је Ратко Дражевић продао Антонионију „Златну палму“ за „Блоw Уп“. „Блоw Уп“ је велики филм, који је померио границе, али Срби су направили спектакл после приказивања „Скупљача перја“. Све су поломили. Оливера је играла по стаклу до колена, израњавана. Људи су за тим били полудели, а рецимо, у хотелу „Карлтон“ Ратко је у апартману био са Оливером и ујутру је седео, имао је у новинама црни и бели лук и сланину. Перорезом је секао лук и сланину и доручковао. Ма, какав рум сервис!

Био је то Он. Ишао је једном приликом са својим уметничким саветником Слободаном Селенићем код Роже Вадима. Вадим му се допадао, био је муж Брижит Бардо, па Катрин Денев, па Џејн Фонде. И сад Ратка и Селенића дочекају Џејн Фонда и Вадим. Ратко је научио све језике, и француски и енглески, али се правио да нема појма, да је нека сељачина. И каже Селенићу да преводи. И овај преводи. И кад је Џејн Фонда послужила неку џигерицу, Ратко побесни: „Ова луда, донела ми живу џигерицу, не зна ни џигерицу да испржи, нема ништа од филма.“ И он напусти то. Он се тако понашао. Али је у том часу ангажовао најпаметније људе у Београду, Борислава Михајловића Михиза, Слободана Селенића, Антонија Исаковића, Свету Лукића… Сви најпаметнији људи су били његови саветници. У кафанама им је причао најстрашније приче о партизанима, о злочинима. Од њих је тражио да од тога што им он прича снимају филмове. Мића Поповић, Жика Павловић, Душан Макавејев… снимали су те филмове. Да, чак и она прича да су партизани стрељали мајку Мире Марковић, а не Немци. Тако је настао филм „Девојка“ Пурише Ђорђевића, мада Пуриша тврди да је имао други мотив. Многи су пак тврдили да није то, него да је у питању било стрељање Крцунове веренице. Ту је чувена прича да је Крцун стрељао своју вереницу, у коју је био лудачки заљубљен. То је истина. Е сад, Пуриша каже да је више на то мислио него на случај Вере Милетић. Али су они снимали шта је он причао.

Џејмс Дин

Ратко чује, појавио се Џејмс Дин у филму „Бунтовник без разлога“. Одмах зовне да у Београд дође Николас Реј, режисер тог филма, да режира за њега. Задужи Михиза да он с Николасом Рејем у „Еспланади“ у Загребу пише сценарио за филм. Е сад, ни Михиз ни Ратко не знају шта је с Рејем. Он је њима био чудан, али ако је направио „Бунтовника без разлога“, и сад ће с њима направити нешто да сруше Холивуд. Међутим, Николас Реј је већ био психички сломљен, дрогирао се. Он дође, не зна где је, Михиз мисли да је пио, да му није добро. Можеш мислити, Михиз лечи од дроге Николаса Реја. Има и онај филм „Динко“, направљен је о томе. А Михиз није знао шта је дрога, нити је Ратко знао шта је дрога, нису знали какве су манифестације. Мада је мени Ратко причао да је, када је требало наћи неке паре, кеш, узимао неколико килограма хероина и лично, с лажним пасошем, односио у САД и продавао мафији?! Каже: „Ја нисам имао поверење ни у кога да носи робу, него сам морао сам да је однесем. Требале су им те паре за први конгрес несврстаних.“ И Ратко је однео ту дрогу и продао је мафији у Њујорку.

Истина, Удба је касније радила дрогу и штошта друго. Вилијам Колби, шеф ЦИА, човек који је после 1945. од Италије направио долче виту и који је двадесет година био број два америчке амбасаде, водио је ту дефашизацију Италије, али и бизнис. После је био и амбасадор у Вијетнаму, шеф ЦИА… Причамо ми да су они 1948. дали Титу да ради „лаки страјк“, шверц цигарета и дрогу да се издржава. Тако да су филмови које је Ратко радио били део тог аранжмана. Они су хероин узимали негде у Турској па су га продавали. Али Ратко је снимио доста тих филмова.

Маспок

Почетком седамдесетих у Загребу, преко медија, почели су да фабрикују афере за Ратка, и он је морао да буде смењен. Ратко је жртва Маспока. Основна идеја Маспока је борба против српских реекспортера. Да Србија финансијски искоришћава Хрватску преко „Генекса“. Имали су и они своје „Астре“, али гро продаје оружја и много чега другог ишао је преко „Генекса“. Ратко је, рецимо, продавао оружје у Алжирском рату. Он је продавао оружје Бразилу, па Сукарну, то су бродови ишли…

Влада Вишњић је био директор „Генекса“. Он је смењен, као и Ратко у „Авала филму“, тако су заправо остварени захтеви Маспока. Било је то 1971. Циљ је био да послови пређу на „Јадран филм“, да „Генекс“ буде мања фирма, да се распарча на ситније фирме, републичке… Све те афере су излазиле у „Вјеснику“ у среду. У време Маспока. И против Ратка и против Владе Вишњића. Али нису смели да објаве главну причу о Ратку да се Тито не наљути.

То је прича о љубавним јадима Жарка Броза, Титовог сина. Заљуби се у лепотицу из Суботице, Терезу Кулунџић, полудео је за њом. А Тито је хтео да га ожени неком Рускињом, да направи неки посао с Русима. Међутим, Жарко полуди за Терезом и Тито пита Крцуна и Ранковића шта да ради. Они кажу, наћи ћемо ми овде највећег јебача Удбе да заведе, да растури то И пошаљу они Ратка Дражевића на тај задатак као егзекутора Удбе. Није он само убијао него и заводио. И он заведе Терезу. И понуди јој да јој отворе козметички салон у Лондону или да јој финансирају филмску каријеру, само да напусти земљу.

И Ратко се заљуби

Али он се заљубио. Али Тереза, која је већ родила са Жарком сина Едварда, који данас живи у Загребу, на крају оде у Лондон да отвори козметички салон. И Ратко се врати једној Жани, партизанки, коју је финансирао да буде најпаметнија жена у Београду. Они су тада становали на Неимару, имали су вилу, где она живи и данас. Он је натера да заврши Филолошки факултет, књижевност, да буде књижевник. Постала је уредник „Просвете“ за поезију. Она је возила први кабриолет у Београду. Он је њој давао да ради шта хоће да би се он слободно дружио с другим женама. Били су у браку и никада се нису развели.

Али Ратко се заљубио у Терезу и хтео је да се жени. И Тереза је већ била продавала козметички салон у Лондону и враћала се овде, требало је да буде венчање чим се он разведе од Жане. Међутим, он негде у „Клубу књижевника“ упозна Оливеру Вучо. И она пркосно каже: „Једино мене ниси, све си глумице…“ Ратку се она допадне, на мукама је сад, не зна како да каже Терези да нема ништа од венчања.

Оливера је играла у филму „Сам“, код Пурише Ђорђевића, партизанку неку. Играла је и Коштану у позоришту. Била је тада удата за писца Вука Вуча. Тереза побесни и оде, уда се за неког богаташа у Трсту. Умрла је пре неколико година. Тај Италијан је имао плантаже кафе негде у Африци. И ови, Мило Јовановић из Удбе и други, водили су рачуна о њој до смрти. Помагали су је финансијски.

Римско доба Ратко је после почео да живи са Оливером. Имали су стан од двеста квадрата у Мајке Јевросиме. То се причало да имају базен у стану, да имају ово-оно. Међутим, он је смењен. Оливера упозна Шакића. Ратко није хтео да се ожени, није хтео децу. Могао је да има децу, али није хтео. И Ратко оде да буде представник „Инекса“ у Риму. И он оде тамо… Беба, Марија Бакса, Миља Вујановић, све иду тамо код њега. Он постави свога зета који је ожењен његовом рођеном сестром. Звао се Пановић. Био је управник каменолома. Можеш мислити, Ратко га доведе за директора „Авала филма“, а он био управник каменолома. То је отац Биљане Вилимон. Ратко је помагао људима. Љубиши Козомори и Гордану Михићу. Чује да они имају лепе жене, једна је Вера Чукић, друга Душица Жегарац, али су сиромашни. То се њему допадало он је њих сматрао својим наследницима. И каже им: напишите нешто. И они напишу синопсис за сценарио. По страницу, пола стране, Ратко их исплати као да је филм снимљен. Да купе станове. Јер су му били симпатични. Ти филмови нису ни снимљени. Неки су снимљени.

После је дошао Гиле Ђурић, директор „Авала филма“. Он је у том часу био председник општине Чукарица, имао је добре везе. Ратко је морао да буде жртвован због напада из Загреба. И онда су ови политичари хтели да се то настави. Зато су Гилета узели да то води. Гиле је био способан. Све до Слобе, до Стамболића, знао је да ради тај посао.

Комунисти су, на примеру Ратка Дражевића, умели да врбују одабране. Ратко је студирао медицину у Београду и желео је да буде лекар. То је та генерација. Јова Капа, ти београдски студенти, неки су завршили факултет пре рата. Танасије Младеновић је завршио факултет, Темпо је завршио Правни факултет, Пеко је отишао у Шпанију, али је исто био при крају студија. Пеков отац је био посланик одборничке скупштине за присаједињење Црне Горе Србији. Били су студенти, најпаметнији. Богдан Пешић завршио је право. Или, рецимо, Марко Никезић. Његов отац је био представник „Стандард ојла“ у Југославији, највеће компаније за нафу. А њихова централа је била у Српској академији наука. Она књижара у приземљу је била пословница „Стандард ојла“, где је шеф био отац Марка Никезића. Сви ти момци били су махом из финих кућа. Било је и сељачића, али паметних, бистрих и увек из неких богаташких кућа. Иван Рибар је био председник парламента. Зато је тај покрет успео јер нису то били примитивни људи. Ратко је партизан, одлази у Чачак, где је центар Ужичке републике, и остаје с малом групом људи на Јастрепцу. Он је родом из Рашке.

Добрица и Ратко

Да ли су се он и Добрица Ћосић познавали из тог времена? Не, овај је био на Јастрепцу, а Ратко на Копаонику. Добрица је исто био саветник у „Авала филму“. Не могу да причам за Добрицу, како је Ратко организовао да Добрица изгуби невиност у једној гарсоњери у Нушићевој. После је и он у Београду важио за великог љубавника.

Али Ратко је друга класа, он је био са свим тим глумицама. Причао ми је једну сцену: Љубица Оташевић, лепотица која је играла једну епизоду у „Љубав и мода“, одлази тамо и заводи грофа Ерика Портаноу из Рима и сређује нафоносна поља у Хјустону. Али у њу се заљубљује Кери Грант и Ратко путује у Америку, у Холивуд. И она напушта Керија Гранта и љуби се с Ратком, а Ратко каже: „Будало једна, дочепала си се оваквог човека, пусти мене, заборави мене, иди тамо у Холивуд с Керијем Грантом.“

Ратко је пуковник Удбе. О њему су писали многи људи. Писао је Жика Павловић „Портрет Ратка Дражевића“. Убиство с предумишљајем Селенића је о Ратку. Он је онај Кузман, кога игра Сергеј Трифуновић у филму „Убиство с предумишљајем“. То је Ратко. Оно с богаташким ћеркама, кад они освајају Дедиње, то су Раткове епизоде. Сви су они били заљубљени у Ратка. Ратко је њима дао огромне станове. Он је створио наш филм и црни талас. Он је буквално диктирао. Створио је ту нашу стварносну прозу која је владала у свету шездесетих и седамдесетих година. Он није ништа лагао. Он је причао истините приче о четницима, о партизанима. Причао је једну сцену кад су заробили Немце који су се повлачили из Грчке. Њему су дали тамо на Јастрепцу да их стреља. Неколико хиљада Немаца. Та сцена, где они целу ноћ убијају Немце, хиљаду и по су убили, бацали, ови вриште, они их бацају у јаме. Он ништа није крио. То има у оном филму „Делије“ Миће Поповића, где игра Данило Стојковић. То су партизански џелати који стрељају, они више не могу да живе нормално и да имају ту партизанску падавицу, халуцинацију, то су страшне сцене. Хуго Клајн, чувени редитељ и психијатар, написао је књигу „Партизанска падавица“. Он има филм о томе. Мића Поповић је био омиљени Ратков сабеседник. Био је сликар, писац, редитељ… „Делије“ су одличан филм, па „Хасанагиница“. Страшне филмове је снимао о четницима Ђорђе Кадијевић „Човек из храстове шуме“…

Ратко је био један од Крцунових миљеника. То су људи који су створили „Генекс“, „Инекс“, „Прогрес“. То су Крцунови другови са студија који су после, педесетих година, отишли по свету и постали су генексовци, инексовци и створили су ту привреду. То су били јако способни људи. Значи, Ратко је био миљеник Крцуна. Крцун је уживао у томе. Он је Крцуна и упознавао – она сцена с Михизом кад га Ратко упознаје и Михиз га пита да ли су му руке до лаката крваве, а овај каже: не, крвав сам до гуше, до гуше сам у српској крви. И наравно, један парадокс, да су Срби чудан народ.

Они су најдостојније испратили своја два највећа џелата, Ранковића и Крцуна. Пола Србије побили, а Срби су их обожавали. За Крцунову сахрану сам био мали, али сам ишао на Ранковићеву сахрану. То је био спектакл. И Слободан Милошевић је код Душка Ступара одлазио у градски ДБ и гледао сцену с Ранковићеве сахране. Све оно што је народ викао на Ранковићевој сахрани, то је био програм Слободана Милошевића. Слоба је долазио и хватао белешке. И тако је Слоба постао то што је био. Практично, ми смо имали парадокс да је Слободан Милошевић био реванш за брионске поене. Само да Ранковић победи. И ми, уместо да хватамо белешке из ЕУ, ми завршимо Брионски пленум.

Како је Ратко завршио?

Он је умро усред санкција које су биле наметнуте Србији. Чак је давао савете, пошто је рушио санкције 1945-48, како се отимају возови. Ратко каже: „Ео, победило моје доба.“ Он је на крају живота покушао да спасе Србију. Његов лични адвокат, адвокат „Авала филма“ био је Роберт Бадинтер, Митеранов човек који је практично са Бадинтеровом комисијом растурио Југославију. И Ратко је окренуо Бадинтера и рекао: „Ти си мртав човек ако урадиш нешто против Србије.“ И онда је позвао Владана Кутлешића, чији је отац био директор лабораторије „Авала филма“, а он је био Слобин саветник за економију. Владан Кутлешић је пренео Ратку поруку Слободана Милошевића да не треба да се ангажује јер се Слободан Милошевић договорио с Митераном, Митеран му је рекао: то је мој главни човек Бадинтер, ништа Србима неће лоше да се деси, само ви прекините с Немачком, Геншером и Колом… И тако су практично Митеран и Бадинтер превели Милошевића жедног преко воде. И то је тај пораз Србије. Чак и Геншер и Кол су хтели да одиграју једну позитивну улогу јер је српска привреда боље радила с Немачком него хрватска или словеначка. „Сименс“ је овде радио још од краља Милана. Ратко је видео у Паризу Бадинтера. После свега. Рекао му је: „Ти си крив за трагедију, ти си нама уништио земљу.“

Бадинтер му је одговорио: „Митеран ме је убедио да има договор с Милошевићем.“ Ето, то је Раткова последња дипломатска мисија

Коцкар и геније

Александар – Саша Петровић играо је карте с Михизом и Ратком. Михиз је био највећи коцкар. И Саша Петровић, да би добио филм, морао је с њима да игра карте. Али је губио. И после филма „Три“, он је имао неколико филмова, али на картама је губио огромне паре. Уђе у дуг код Ратка и Михиза. Они су га добили на картама, а он нема да им да паре. Онда Ратко каже: „Морамо да му дамо нешто да снима па да нам врати паре.“ Тако је добио „Скупљаче перја“. И не само да је вратио него је чудо направио! Све је ово, и Кустурица и Шијан, изашло из „Скупљача перја“. Кажу да, како се сними неки филм овде, код нас, рецимо она сцена с песмом „За Београд“ у „Ко то тамо пева“, зове Саша Петровић: „Опет су ме покрали.“ Или, рецимо, појави се Кустурица:

„Ма ови лопови, само краду моје сцене.“ А они стварно… Он је имао још један филм, који није толико успешан био – „Биће скоро пропаст света“. Али то је требало да буде врхунац. Из тог филма су произашле многе ствари, и Миклош Јанчо, и Шијан, и Кустурица, значи цео европски филм, ауторски. И ту су биле незабележене сцене. А Саша није то све могао да контролише.

Експрес.нет