Ко је гори? Премијер или они који су га изгласали?

Кад се човек зрело размисли, мора доћи до закључка да и премијер и они који су гласали за њега, припадају  истој категорији – најгорих.

Одиста, док он прича да је однео незапамћену победу, каква није виђена ни у свету („Нигде у Европи  нема толико  доминантне  партије, као што је СНС у Србији. Тамо не воле  доминације  ни партија, ни једног човека!); ипак, крај све те „доминације“, за њега је гласала само четвртина бирачког тела.

А кад се, при том води рачуна, да је његово опредељење непоколебљиво проевропско, откуд онда  да се тврди  да  Србија у великој већини  није за Европску унију , а у исто време гласа за њега!?

Није то једини апсурд не само данашњег нашег тренутка, који, уосталом, подржавају а и подстичу западне велике силе, из својих  разлога. Одиста, толико пута се питасмо, после многих Вучићевих  небулоза, како то да их они не приметише и не прокоментарисаше!

Рецимо, једну овакву.  „За три године, урадио сам колико и Тито у бившој Југославији!“

Те и такве изјаве, које се из дана у дан гомилају, говоре јасно  о томе колико Вучић зарезује своју публику, колики држи до њене памети и разумевања, колико има било какву бојазан, да ће га она исмејати и да ће се од њега удаљити.

Врага! Напротив!

Његов коалициони компањон Дачић, који сад са зебњом очекује Вучићеву одлуку о њему, да л’ ће бити члан нове владе,  не пореди се са Титом, чак обећава да ће „вратити Титово време“, што, дабоме, више говори о њему,  него о Титовом времену.

И сад, у овом међувремену, док не именује Владу, Вучић је изрекао масу противречности, а једна од најнеодрживијих била је. „Нећу дозволити рушење крхке демократије у Србији“!

О каквој демократији, па и најкркрхкијој, може се говориити у његовој Србији?

Једна од важећих  флоскула, кад је реч о демократији, јесте:  странка у којој не влада демократија, не може се борити за демократију.

А каква то демократија влада у СНС, кад су  сви њени дојучерашњи функционери, у свакој прилици говорили,  да ће бити онако како председник одлучи.

И одлучио је, министри не могу бити у руководећим телима странке.

И то се видело, пре неки дан, на скупштини СНС у „Центру Сава“, када је коначно и формално успостављено његово апсолутно власништво странке. То јест, само он има право да буде истовремено функционер странке и владе. Сви остали могу бити само – „једноструки“. И под његовим прстом! Што није сметало  једној од нових подпредседника, да изјави: „СНС је демократска странка!“

Дакле, храбро се издвојио и засео на трон,  неустрашиво водећи Србију у Европу,  иако, видели смо, како сам рече,  „Тамо не воле  доминације  ни партија, а камоли  једног човека!“

Али ето, он воли! А оно што он воли има сви да воле…  и – изгласали су га, једногласно. Јасније речено, оглашено је – самовлашће.

Биће све како он каже и жели, па тако биће подигнут и споменик Ђинђићу, иако је он лично скидао уличну таблу са Ђинђићевим именом, и постављао нову са именом генерала Ратка Младића, толико није подносио Ђинђићево присуство у ма ком виду.

Било је то у време кад је Тома Николић, у Скупштини, објавио да неће да станује у Булевару Зорана Ђинђића, да би зато продао тамошњи стан и иселио се из тог недостојног булевара.

Сад само треба да  Тома открије споменик Ђинђићу, пошто га Вучић подигне!

Просто фантазија!

Колико ти некадашњи радикали  умеју да  забораве да су били радикали и шта су све, као такви, били спремни да раде, и радили су!

Као неоспорни суверен, објавио је да ће нова влада бити позната 16. јуна. Једино што дозвољава да се са сигурношћу зна, јесте да је одлучио  да Маја Гојковић остаје председница Скупштине, док би, како је рекао, волео  да у влади  остану Зорана и Селаковић  „јер су вредно радили“.

Зорана га, пак јавно подсећа да он лично одлучује који ће министри остати  у влади. Према томе , његовом вајкању о њима двома, нема места, као и у толиким другим случајевима, у којима тек нешто   онако, без везе, каже, како би имало шта да се од њега чује и коментарише.

Међутим, кад се говори о Селаковићу и о његовом „вредном раду“, мора се рећи да и у трајању његовог мандата, између осталог, није ни начето питање оних 24 приватизација, за које је ЕУ тражила да се испита њихова исправност. Па,  па према томе, не може се очекивати разрешење отварања фамозног поглавља 23, које се најпре и највише бави радом посрнулог судства, које спада у надлежност министра правде, тј. Селаковића, који је „вредно радио“.

Наравно и дабоме, он има оправдање, пошто о свему, па и о тим приватизацијама, одлучује Вучић, као и о пресудама које се односе на убиство Ћурувије или покушај атентата на Бека, или на корупцију Мишковића, или … или… ко би знао о коликим је све судским процесима до сада требало већ да се затвори прича. И не само о кривичним процесима, већ и о ставовима Врховног  или Уставног суда, који су донесени онако како је влади одн. Вучићу одговарало.

Другим речима, ако би  једног дана дошло до суђења било ком министру или чак влади у целини, за толике самовоље, промашаје и малверзације, сви би они имали алиби у једној јединој реченици – тако је Вучић хтео и налагао.

Уместо крхке демократије, била је у игри – управљена демократија. Једног човека.

И сад се поставља озбиљно питање, какве ће последице имати  Томин став: „Државу не сме да води  један човек“.

Али, ту је Вулин, који сиромах, не зна шта ће са самим собом,  и где и како да нађе погодну мисао којом би се подастро пред Вучићем.

Рецимо, за Вучићев изненадни пут у Москву он се бацио у неомеђен простор са оваквом досетком:  „Посета Вучића Москви  је његов лични однос с Путином и о значају политике наше земље“

Шта је тиме хтео да каже, сам Бог зна.  Тек тај „лични однос“ не стоји чврсто са обе ноге на земљи. Не може се код Путина тек тако отићи, што се и није десило, јер је, три дана пре тог московског лета, јављено да је Чепурин био код Вучића… Према томе…

Било је свакојаких шпекулација о том путу, а можда и нису, ко зна; тј, како Русија жели, да у новој влади, буду и они који желе  пријатељске односе са Русијом…

Вучић је, међутим, рекао: „Људи у Србији  јасно виде  да МИ у Србији  водимо независну и суверену политику“.

Додуше, није рекао ко су то МИ, а публици је оставио да цени колико је то Србија  независна и суверена.

Дачић му је помогао обећањем. „СПС је спремна да се у Вучићеој влади понаша у стилу: он оком, а ми скоком!“

Где и куда?

Колико се тај патосарац мигољи око Вучића, не хајући на то колико је то понижавајуће. Успео је чак да изјави, како је његова жеља да уђе у Вучићеву владу – у најбољем интересу Србије.

И у центру тог додворавања, па и наслањања на московске приче,  по којима је он њихов фаворит, сметнувши с ума да је у име српске владе говорио да је Крим  саставни део Украјине, и како Србија, што је ближа ЕУ, мора све више да поистовећује своју спољну политику са политиком ЕУ… Дачић се наједном, појавио са изјавом да га је Валтер Штајнмајер, у име Запада, натерао 2008, да уђе у коалицију са Тадићем.

Шта га је на то откриће натерало?

Које је проширио изјављујући, да су му Тадић и пок. Мики Ракић признали да су погрешили, што су омели 2008, избор Вучића за градоначелника Београда, форисирајући Ђиласа.

Хоће ли га ово откриће приближити или дефинитивно удаљити од Вучића?

Ко зна колико још таквих и сличних открића, свако од њих, има да открије?

Тек, јасно је једно, да је Србија, благодарећи свим тим типовима од 5. октобра, далеко од тога да буде независна и суверена држава.

Остаје да се чека 16. јуни, када ће се видети ко ће све чинити „борбену владу“ у којој ће Вучић бити свеминистар, с којом ће  командовати и коју ће и даље непоколебљиво усмеравати ка ЕУ!

За добро Србије!

И на радост оних који су гласали за то – добро.

Хоће ли се родити дан, у ком ће тај најгори део Србије схватити да је збиља испао – најгори?

Тада ће почети препород Србије!

Слободан Туралков, Интермагазин.рс