Ко је ко у Вучићевом Хитлерјугенду

Омладинце Српске напредне странке многи познаваоци политичких и медијских прилика сматрају Вучићевом верзијом Хитлерјугенда. Много је заједничких именитеља. Припадници оба покрета себе сматрају вишом расом, паразитирају на државним јаслама, партија им обезбеђује уносне послове и функције у власти, заштићени су од санкција због кршења закона, верно служе вољеном вођи… Међутим, тај утисак је, у суштини, погрешан. Курт Грубер, творац Хитлерјугенда, у своју организацију укључивао је само најпаметније и најталентованије омладинце. У Вучићјугенду предност имају необразовани и агресивни примитивци.

У стилу свог нацистичког идола, који је Хитлерјугенд основао 1922, много пре доласка на власт, Александар Вучић је прву генерацију својих младих идолопоклоника окупио још 2004. године. Решен да преузме Српску радикалну странку, Вучић је у свом стану у „Црвенкапици“ направио неформални центар моћи. Док су стари радикалски кадрови трулили у земунском Магистрату, њихов генерални секретар се окружио новим сарадницима, медијски некомпромитованим, без биографија, каријера истакнутијих функција у странци. Млади и сенилни, баш по потреби вође, припадници прве класе Вучићјугенда личним примером су показали како се остварује политички, статусни и, најважније, финансијски успех у Србији.

Небојша Стефановић је најбољи манекен Вучићеве индустрије бесрамних кадрова.

– Добро вече, ја сам Небојша из Београда. Уверен сам да за господина Вучића Београд није тајна, да његово знање и његова енергија и, да кажем, његов градитељски потенцијал су нова нада за све Београђане, поготово за нас млађе – рекао је Лозничанин Небојша Стефановић приликом укључења у емисију „Утисак недеље“, у којој су, током кампање за избор градоначелника Београда 2004, гостовали Вучић и Ненад Богдановић.

У Вучићевој служби тако се почње. Кандидат за улазак у Вучићјугенд прво мора да се докаже лажираним хвалоспевима у медијима, агресивним нападима на политичке противнике и беспоговорним извршавањем наређења. Ко положи тест добије функцију (прво страначку, касније и државну), фалсификовану диплому, кућу, ауто, жену или дечка, шта ко воли, и све остале симболе моћи. Да, онима који су, као „Небојша из Београда“ сувише ревносни у полтронству, успут се прилепи и прикладан надимак „Слина“, који солидно описује њихов карактер, али и склоност вође за употребу истих.

Уз Нешу Слину стасала је цела генерација вучићевских паразитских андроида. Међу истакнутијима био је Бранислав Простран, избеглица из оклине Шибеника и пребеглица из Карићевог покрета „Снага Србије“. Млад, модеран и нешколован, Брана је јуначки трпео најсрамније вођино шиканирање. Исплатило му се, постављен је за првог напредњачког председника општине Земун. Ипак, због вишка стида и страха, није се дуго задржао на тој позицији. Зарад старих заслуга, после смене, Вучић га је удомио у СДПР, државно предузеће за трговину оружјем, а на његово место поставио свог возача Дејана Матића.

Е, Матић је знао да искористи функцију како и доликује правом напредњаку. На власт је дошао као поносни пролетер, Вучићев шофер, по занимању аутомеханичар, власник стана у једном земунском насељу. Две године касније, дипломирао је на Универзитету Унион, купио је неколико кућа и станова, укупно 450 квадрата, као и 6,3 хектара земљишта. Ако ништа друго, Матићу ваља признати храброст, коју је доказао реченицом: „Књиге Предрага Поповића само су бледа сенка онога што ћу ја кад-тад написати о Вучићу“. Јавност једва чека на његове мемоаре, биће то сочна оптужница против актуелног господара Србије.

С Пространом, у СДПР-у Вучићеве пословне комбинације води Југослав Петковић, доброћудни јети кога је проблематични тајкун Ђорђије Ницовић позајмио вођи на услугу. Солидан успон остварила је и диктаторова дугогодишња секретарица Весна Марковић, која већ има два, а ускоро ће добити и трећи посланички мандат. То одговара, отприлике, броју падежа које користи.

Из те генерације неспособних и амбициозних полтрона најбоље је прошла Јадранка Јоксимовић. Вучић јој није помогао да 2007. од одласка у затвор спаси брата, правоснажно осуђеног разбојника, али наградио ју је министарском фотељом и то најбољом. Јоксимовићка је, наводно, задужена за процес интеграције у Европску унију, користи све бенефиције, ни за шта се не пита и није на удару опозиције.

– Не славим Нову годину, откад сам министарка мени је свака ноћ најлуђа – отворено ликује Јадранка, која је, у дубини душе, коректна особа, иако не изгледа тако.

Засад, Јоксимовићки политички успон није помогао да уради оно што би највише волела – да се уда – али има разлога да се нада. Па, чак је о Владимир Ђукановић, уласком у парламент, успео да се ожени, обогати и медијски промовише. У Вучићевом окружењу Ђука Бизон је припадао тврдом националистичком, милитантном крилу, које је предводио Миша Вацић, лидер тзв. клеро-фашистичке организације „СНП 1389“. Временом, услед господареве трансформације у евро-атлантског фанатика, Вацић је доживео судбину сваког „Дурексовог“ употребљеног производа. Из те екипе, која је јак српски нерв доказивала скандирањем „нож-жица-Сребреница“, добро се снашао и Угљеша Мрдић. Ђукин саборац с Радио „Фокуса“, који се силно ангажовао у агитовању за СНС, постао је саветник у Министарству правде.

Кад би видео какву кадровску политику води Вучић, Дарвин би се шокирао. У Србији се најпростији облици живота налазе у врху ланца исхране. То најбоље доказују биографије друге, новије класе Вучићјугенда.

Лимари, тапетари, конобари, цицибани без звања и знања… Сви преко ноћи добијају академска звања, државне функције, уносне послове, скупе аутомобиле и остале симболе моћи. Они одлучују ко може а ко не сме да ради, ко је изложен а ко заштићен од судског прогона, без реда у глави праве ред у држави. Дно је испливало на врх.

Најагресивнији млади напредњаци већ су освојили поверење вође и заузели значајне позиције у власти. Дијана Хркаловић, уместо да буде предмет полицијске обраде, руководи Министарством унутрашњих послова. Вучићева вандалка, која се и шакама, у сарадњи с напредњачким батинашким одредом, обрачунавала с опозиционарима данас предводи лов на неподобне новинаре.

Но, блиставија политичка каријера чека њеног бившег дечка Александра Јовичића, потпредседника Извршног одбора СНС-а и идола младих напредњака. Ментално и физички дизајниран по Вучићевим мерама, растерећен морала а с вишком похлепе и бахатости, Јовичић је брзо и лако освојио симпатије и поверење вође. Не зна да употребља присвојне заменице у генитиву, али зато одлично режи на политичке противнике и успешно се уграђује у све комбинације. Довољно за место у врху напредњачког картела.

Ниже рангирани страначки омладинци могу само да му се диве кад га виде како се врло присно грли с Вучићем. Намазан, лимар Јовичић зна како да фасцинира простаке. Откад се вођа по други пут тајно венчао, Јовичић на свакој страначкој журци у Вучићеву част наручује песму Славуја из Мрчајеваца „Није живот једна жена“. То ради и кад је у друштву своје супруге, такође напредњакуше, Мирјане Кнежевић. Кад га виде у друштву Зоране Михајловић, Бабића, Гашића или Весића, сваки амбициознији политички паразит из тог клана жели да буде као он. Али, да је бити Јовичић лако, Јовичић би био свако. Па и Александар Чавић, звани Цоа.

Млади молер из Борче у холивудском стилу привукао је пажњу водећих људи Српске напредне странке. За почетак, добио је подршку свог политичког оца Дејана Цветковића, тадашњег председника месног одбора Крњача. Но, то је било недовољно да се наметне и у општини Палилула, а камоли на градском нивоу. Ипак, Чавић је вредно извршавао све страначке задатке, лепио плакате, дежурао на штандовима, доказивао се. Прилика за катапултирање у врх појавила се 21. октобра 2013, и то, као што обично бива, сасвим случајно. То вече Чавић је био задужен да, с неколико колега, чува паркинг испред „Арене“ у којој су напредњаци држали рођенданску конвенцију. Снужден, разочаран што не седи макар у трећем-четвртом реду, међу велможама, дреждао је поред лимузина. Сунце га је огрејало кад је видео Вучићевог кума Горана Веселиновића.

Веселиновић је вођин другар још из школских дана, из новобеоградског блока 70. Откад је ушао у политику, Вучић је мењао све – шефове, странке, идеологије, пријатеље, сараднике, спонзоре, жене – само не Горана. Са статусом другог Алековог брата, Горан је уживао апсолутно поверење. Мало по мало, то му се исплатило. На своје име отварао је Вучићеве фирме, коректно водио посао и постао један од богатијих и утицајнијих чланова картела.

Многе певаљке су се покајале што су се ругале сувоњавом и неугледном Веселиновићу, ширећи трачеве да су му зуби поиспадали од лошег кокаина. Александар Чавић себи није дозволио такав кикс. Чим је угледао Веселиновића знао је шта му ваља чинити.

Према званичној верзији, Веселиновић је случајно, док је излазио с паркинга, џипом ударио Чавића. Бахат, Вучићев кум се није зауставио, додао је гас и побегао с места несреће, а жртва је с повређеним стопалом отишла у Ургентни центар. Чавићеви другари записали су регистарски број и, као да не знају чији је џип, страначким шефовима пријавили инцидент, захтевајући да се обавести полиција, како би ухапсила НН лице.

Интрига је успела. Чим је сазнао шта се десило, Александар Вучић је назвао Чавића, замолио га да не диже фрку око саобраћајног удеса, јавиће му се Веселиновић и договориће се како да надокнади штету.

– Ти само стављај комову облогу на ногу и мирна Бачка, биће све ок, бићеш задовољан – обећао је вођа.

Мимо својих обичаја, то обећање је испунио. Цоа се запослио у маркетиншкој агенцији Ригхт, зближио се с Веселиновићем и добио ветар у леђа да командује напредњацима на левој обали Дунава. Изабран је за одборника у градском парламенту и за председника омладине СНС-Палилула, а с позајмљеним ауторитетом шефа Веселиновића доносио је одлуке ко може да се запосли на Аеродрому, у Фрикому или некој другој фирми.

Тако о Александру Чавићу причају његови страначки другови. Да та филмска сага није плод њихове зависти доказују примером његовог брата близанца Петра, који је пажњу јавности привукао у марту 2013, кад је скочио с Панчевачког моста у Дунав због неузвраћене љубави тениске репрезентативке Бојане Јовановски.

– Не могу више! Бацићу се у реку! Воли те твој брат! – написао је Петар у смс поруци брату Александру пре него што се попео на Панчевац, изуо ципеле, скинуо јакну, поред које је оставио мобилни телефон, па скочио у Дунав, испливао и сачекао да га Хитна помоћ одвезе у Ургентни центар.

Петар није успео, Бојана га је ипак оставила. Александар је имао више среће. Све док се није сукобио с имењаком Јовичићем.

Као прави алфа мужјак, Јовичић је на журци поводом отварања нове канцеларије МО СНС у Крњачи опуштено шармирао све несташне напредњакуше, међу којима и Чавићеву девојку. Кад му је прекипело, Чавић је дограбио Јовичића за кравату и извукао на терасу кафића „Сквер“, да обаве мушки педагошки разговор. Погрешио је. Јовичић, будући председник општине Палилула, има прејаку залеђину, па није могао да му помогне ни Павле Илић, другар Андреја Вучића. Веселиновић је морао да га мало скрајне, али, за утеху, обећао је да ће му средити диплому на неком приватном факултету.

Попут ове, многе приче припадника Вучићјугенда су траги-комичне. Трагичне по Србију, комичне саме по себи. Прва генерација Вучићевих ботова, још док су били радикали, изнедрила је колоритне ликове попут Небојше Стефановића, Вука Фатића и Александре Ђуровић. Лепа Сандра је у политику ушла као шеф фан-клуба Весне Змијанац. Запала је за око радикалским вођама, па је полако, с колена на колено, стигла у Вучићеву интернет одред, а потом и у Скупштину Србије. По доласку на власт, Фатић је постављен у информативну службу председника Томислава Николића. На друштвеним мрежама је, да би се похвалио како је успео у животу, објавио на стотине фотографија из Председништва и с разних догађаја. Успут, да се не заборави да је форматиран у Вучићевој кадровској лабораторији, на Фејсбуку је окачио слику свог тек рођеног сина, кога је покрио Хитлеровом књигом „Мој поредак света“. То је шала, објаснио је, пошто и сам има јеврејске крви.

И Симо Чулић, саветник председника Николића, воли да се шали. Док је радио као конобар у „Коста-кафеу“ научио је енглески и шпански језик. Кад је упао у напредњачко друштво, уз ботове попут Славише Мићановића Мићана, постао је прави полиглота, савладао је још четири језика: босански, хрватски, македонски и словенски. Више него довољно за функцију у Главном одбору СНС-а. Но, Симо је хтео више, хтео је да постане члан Управног одбора РТС-а. У образложењу предлога, Институт за политичке студије, који га је предложио, навео је да је дипломирани економиста Симо „угледни стручњак из области које су од значаја за обављање послова установе медијског јавног сервиса“. Није прошао, генијалци из РЕМ-а више поверења су имали у Љиљану Ђурђевац, новосадску медијску звезду, која је заблистала у време НАТО бомбардовања, кад је била заменик директора РТС-а Драгољуба Милановића. Чланством у Управном одбору РТС-а, она се вратила на место злочина. За разлику од Милановића, Ђурђевац је прошла некажњено, баш као и њена најбоља пријатељица Петра Цвијић, која је ослобођена одговорности за удес у коме је на пешачком прелазу убила једног старца.

У прво време, кад је СНС тек почела да се шири Србијом, најутицајнији у том картелу били су ботови из Земуна и Вождовца. Временом, примат су преузели Јовичићеви момци с Палилуле. Вредни и упорни као термити, стижу све. Удомљени у државним предузећима, са солидним платама и службеним аутомобилима, радно време користе за ширење напредњачке заразе преко интернета, славећи свог вођу и пљујући његове противнике, а не занемарују ни страначке активности. Где год се организује спонтано окупљање Вучићевих идолопоклоника, ту су и они.

У тим акцијама посебно се истиче Јовичићева „девојка за све“ Дејан Васић. Поставља се камен темељац за амбуланту у Малом Мокром Лугу, ето и Васића, случајно је, с другаром Миланом Драгашом, из Крњаче превалио 20-так километара да види тај камен. У Борчи напредњаци носе поклоне којима подмићују ромске породице, и Васић, утегнут у оделце и кравату, као с модне ревије за портабл-јапије, носи пуну кесу. Носи он и пакете с овереним потписима за напредњачку листу, и то све у друштву Јовичића и Лава Григорија Пајкића, сина Исидоре Бјелице и Небојше Пајкића. Лав је једно време био председник омладине СНП-а, Странке Ненада Поповића, па се, без речи и поздрава, преселио у СНС.

На балкону Градске скупштине, на прослави ватерполо репрезентације Србије, која је освојила титулу првака Европе, није било места за шест шампиона с Олимпијаде математичара, али јесте за Вукашина Дробњака, напредњачког бота запосленог у МТС-у. Напредњаци немају проблема ни с радним местима, посебно у предузећима чији оснивач је град Београд. Небојша Стојановић, заменик генералног директора ЈКП „Градско стамбено“, иначе познатији као муж Вучићеве секретарице Жане, запослио је неколико палилулских кадрова СНС-а, међу којима су Дејан Ђокић и Лазар Васић, координатор Интернет тима тог општинског одбора.

Марија Јовичић се истакла као шеф београдских ботова, за шта је награђена пословним ангажманом на место секретарице посланичког клуба СНС-а у Народној скупштини. Весела Мара на естрадној сцени нема успеха као на политичкој, али наступила је у „Пинковим звездицама“ и понекад има тезге у београдским клубовима, па на посао, ако баш мора, сврати уморна после непроспаване ноћи.

И остали Вучићеви омладинци воле све што воле млади. О страначком и, чешће, државном трошку иду на екскурзије, некад у Врњачку Бању, некад на Тајланд. Многи од њих, необразовани али амбициозни, уз провод припремају се да заседну на највише функције у државним институцијама и до краја униште Србију.

Кад би припадници Вучићјугенда с нивоа моћи коју тренутно имају пали на ниво реалних професионалних могућности, остали би спљескани. Ако се то не деси, они ће спљескати све преостале цивилизацијске вредности у нашем друштву. Извесно је, Хитлеров милитантни експеримент није успео, неће ни Вучићев. Но, питање је у каквом стању ће остати Србија после напредњачке пошасти. Одговор на то не зависи од ботова, него од нормалних грађана.

Предраг Поповић
КЊИГЕ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702