Ко је овде луд

Ако он није луд, онда су луди сви они који му се супротстављају и који не гласају за њега. Или они који му слепо верују. Наравно, много је већа вероватноћа да је луд један човек, него неколико милиона људи. Заиста, како нормалан човек да схвати да се Харадинај правно гони по целом свету због ратних злочина над Србима на Косову, а ти исти Срби политички гоне да га подрже за премијера Косова?

Како може да буде озбиљно схваћен човек за којег је глумац, који би да пиша по његовим гробовима (јер он је сувише велик да би стао у један), представља већу опасност по његов живот, од криминалаца који су возећи позајмљен аутомобил ударили у његов? Какву дијагнозу заслужује човек који ни не трепне кад пред милионским аудиторијумом каже да је јавни дуг државе смањен за време његове владавине, са 76% на 64%, кад је познато да је у тренутку кад је он преузео власт тај дуг био испод 60 процената, пита се колумниста Магазина Таблоид Миле Исаков, бивши потпредседник Ђинђићеве Владе и амбасадор Србије у тел Авиву.

Опет је масно слагао, како није он наговорио Српску листу да подржи ратног злочинца Рамуша Харадинаја за премијера и направе коалицију са њиме. Није, наводно, тог дана имао времена за њих али храбро стаје пред српски народ да каже да подржава њихову одлуку. Као што није он наредио рушење у Савамали, али је подржао, наглашавајући да би, да је био обавештен, и сам учествовао, али храбро, у по бела дана. Он заиста мора бити луд ако мисли да било ко у Србији може да поверује да није учествовао у том најновијем боју за Косово. Наводно, тога дана је био јако заузет па је уместо њега са њима разговарао његов дупеглавац Ђурић, па су, на врат на нос и на своју руку, донели ту одлуку без њега. Ајде!

Која будала може и да помисли да је после више од месец дана преговора, током којих су српски представници упорно понављали да ништа неће урадити док са највишег места у Београду не добију директиву, тако крупна одлука могла бити донета преко ноћи и без његовог знања. Али, ето, он мисли да су такве будале у већини међу Србима, које он, изгледа, баш зато воли највише на свету.

Било је, наравно, још лажи и глупости у наступу беснила, који је обавезан зачин сваког његовог јавног појављивања, али за ову прилику издвајам још само један бисер, како је несмотрено понизио премијерку Ану Брнабић и градоначелника у оставци Синишу Малог. Наиме, на питање новинара да ли ће изаћи на Параду поноса, са презиром је одбрусио да он има паметнија посла, а онда да би мало ублажио тај одбојан став, додао да ће тамо испред власти бити Ана и Мали, који следствено томе, очигледно немају паметнија посла.

А тај Мали, којег је ословио са градоначелник, још један је прилог за тему из наслова овог текста. Зар се није тај био повукао са места градоначелника пре пар месеци, пошто је исти овај председник, тада у својству премијера, јавно рекао да Синиша Мали више не може бити градоначелник. Колико се сећам, чак је Андрија Младеновић био промовисан у вршиоца дужности и као такав се појављивао у јавности уместо њега. Заиста, ко је овде луд?

Да се разумемо, није највећи проблем што он много муља и лаже, него што је у томе толико уверљив да и сам себе убеди. Огромна је то збрка у глави, кад знаш да износиш неистине, али да би био што убедљивији мораш да их изговараш као да верујеш у то што говориш, а онда кад то чујеш, онако заљубљен у себе и свој глас, заиста почнеш да верујеш да је баш тако. Лудило.

Знате већ о коме је реч. Нема, дакле, потребе да му спомињем име, вама је јасно а он ће се већ препознати, јер он се препознаје свуда, чак и међу запишаним гробовима, мада жив и здрав, што се индиректно може закључити по томе што су Пинк и Хепи забринути за његову судбину. Због пишоње, не због криминалца који га је распиздио колима јер, како је лично објаснио, тај кримос није имао намеру да му науди.

Заиграо се дечко скупим аутом, под утицајем дроге. Оће то кога не познаје. За разлику од глумца, који је од раније познат органима гоњења управо по томе што је склон да шиљи ону ствар на власт. Коју ствар? Аха, ту смо дакле. Не сме ни да се каже коју ствар. Значи то може бити и она ствар. Правилно је, дакле, резоновао Драган Јебига Вучићевић, кад је епохално закључио да је запишавање гробова у ствари претња смрћу, јер да би се неком могао попишати по гробу, тај неко мора бити у њему. А да би га тамо сместио може да послужи и тупи предмет, који користи Јбг Вучићевић, а камоли зашиљена она ствар.

Нормалном човеку остаје недокучиво како је пишоњин твит, релативно ограниченог дејства на неколико хиљада читалаца, теже погодио оног који није ни поменут у њему од, рецимо, бљувотина које је преко ТВ апарата, на његову адресу, са све именом и презименом, исповраћао сада његов главни ослонац у Скупштини, док је још био само магарац. Наравно, реч је о Александру Мартиновићу, који је као Радикал рафалном паљбом пуцао по њему као „политичкој фукари“ и велеиздајнику националних и државних интереса.

Нека је тај Александар тада био и глупа животиња са великим ушима, као што сам признаје, то га не ослобађа одговорности за стварање атмосфере линча, према којој су твитерашке алузије глумца упиш живи. Могао је неки идиот то схватити озбиљно и умлатити имењака. Међутим, Мартиновић је од магарца унапређен у Вучићеву мазгу, а глумац је глумац, је глумац, у највећег државног непријатеља. Можда баш зато што је конкуренција, јер глуми лудило, док Вучић глуми здрав разум, што је много теже. А, познато је да од њега нико ни у чему не може бити бољи.

Оно што никако не иде у главу човеку са обичним ушима је питање да ли је Харадинај злочинац или није и да ли је то важно или није. Односно, да ли је ова наша земља озбиљна држава или није? Овамо тврди да је тај човек невиђени злочинац и тражи од свих озбиљних држава да га хапсе и нама испоруче, шаље им тоне доказа и свађа се са њима, само што не прекине дипломатске односе, а онда тера своје дописне чланове са Косова, да гласају за њега, да са њиме уђу у коалицију и да им он буде шеф.

Они који би да бране и правдају тај потез сумњивог лица из наслова овог текста, кажу да не можемо ми да бирамо ко ће седети са друге стране преговарачког стола, ко ће да представља наше супарнике, односно противнике, да не кажем непријатеље. Али тај изговор, који важи када су у питању међународни односи и преговори, овде не држи воду јер овога смо баш ми изабрали, постао је премијер управо захваљујући нашим гласовима.

Да не говоримо о томе како Косово, по нашем Уставу и званичном ставу естаблишмента, није друга држава, па дакле не може бити речи о међународном спору и правилима за такве случајеве. Можда се тиме желело показати да је Косово и даље српско јер, ето,Срби му бирају председника владе. Али, чак и да је то била тактика, остаје несхватљиво зашто смо изабрали баш ратног злочинца и највећег српског крвника, како стоји у српској оптужници коју смо преко Интерпола послали целом свету. Зар за нас не важи правило да са злочинцима нема преговора, а камо ли коалиције.

Ако је Косово ипак самостално, а јесте, и ако заиста не можемо да бирамо са киме оданде ћемо преговарати у Бриселу, а не можемо, можемо ваљда да бирамо са ким никако нећемо тамо у исто коло. Да не причамо сад о томе како, после овог салта мортале, на нас гледају Французи и други којима смо претили реципроцитетом ако нам не предају тог гнусног ратног злочинца, јер за нас је много важније питање шта види у огледалу онај који је донео такву одлуку. Гледали притом сам себи у очи или колута њима ко Вулин.

Кад смо већ код Вулина, за којег и деца знају да није сав свој, како нормалан човек да разуме ротацију у влади, којом је професионални војник пребачен са места министра војног на место министра рада, да би на његово место дошао министар рада, Вулин, који није ни служио војску. Која је то памет могла да смисли. Наравно, то доводи у питање и здраворазумску способност Ане Брнабић, која је то прихватила као своје решење, али и свих новинара који су пристали да преносе њене изјаве о томе како као премијер делује потпуно самостално, а да је не питају за тај случај. Баш ме занима како би то објаснила, чиме се руководила при тој одлуци, који је разлог, која је идеја била пресудна.

А шта тек рећи о последњем покушају атентата на њега. Колима, као што је својевремено то покушао Багзи са Ђинђићем. Он је, баш као и Ђинђић ономад, занемарио могућност атентата, мада се у Ђинђићевом случају после показало да су убице мислиле озбиљно. Нисам у позицији да процењујем да ли сада јесте или није било намере, али у сваком случају то је много озбиљнији инцидент од пишоњиног твита. Каква је онда то памет која пишоњу држи за много већу опасност по живот, од оних који су, с намером или не, ипак физички насрнули на њега.

Како се уопште долази до закључака да је, например, оно заборављено оружје, које је наводно пронађено у шумарку близу његове викендице, разлог за велику фрку и бригу, а Бентли који је упао у председничку колону возила и ударио баш у његово, није. И како се у све то уклапа хапшење две твитерашице, мајке и ћерке из села Јасика код Крушевца, због два кривична дела из члану 138 Кривичног закона, угрожавање сигурности и прогањање председника. Лудница је, канда, откључана остала, певао је деведесетих Ђоле Балашевић и сасвим логично био проглашен за државног непријатеља.

Јасно вам је већ да је наслов „Ко је овде луд“, само реторичко питање. Зна се.

ПС

Није да не смем да му кажем име, него ми се већ смучило.Већ неко време решавам се да пишем о неким другим темама, да га игноришем, али то је канда немогуће јер он се у све меша, о свему одлучује, све најбоље зна, све од њега зависи. Не може човек ни очему да пише а да не натрапа на њега. А кад је већ тако, онда бар у једном тексту могу да му не поменем име. Иначе, свеједно је, ако не налетиш ти на њега, налетеће он на тебе.

Да ти каже како треба да пијеш пиво а како капућино, по београдским и новосадским кафићима. Или за кога треба да навијаш, ако си мали Србин па не видиш даље од своје мале Ријеке. А мали су и Динамо, и Хајдук је мали, каже мали Алек, који навија за Синишу Малог.

Миле Исаков, Магазин Таблоид