О дипломатском статусу запослених у Хуманитарном центру неће одлучивати ни службеници нижег ранга америчке амбасаде, нити њихови шефови у Београду и Вашингтону, већ Влада Републике Србије. Надамо се ускоро. Одуговлачење решавања овог питања очигледно само додатно компликује ситуацију.
Пуна три дана од посете Руско-српском хуманитарном центру, на љубазни позив домаћина, огласила се Амбасада Сједињених Америчких Држава, која је потврдила да су њени представници посетили Ниш, уз напомену да саопштење које је Центар издао након посете није усаглашено са Амбасадом и не одражава ставове САД.
Да ли чиновници из америчке амбасаде сада новим саопштењем и ставом који је у њему изнет желе да, као мачке свој минули рад, у земљу закопају све утиске посете „војној бази у Нишу“?
Овај надмен став, па и потврда да су посетили Ниш, нису ништа ново — није први пут да „својом истином“ желе да покрију оно што се заиста дешава.
Иако је свима јасно да су Американци отишли да виде „војну базу“, па у складу с тим у Ниш нису послали обичног службеника амбасаде, већ помоћника војног аташеа, сада наглашавају да „нису видели ништа што указује на то да Русима у Нишу треба дипломатски статус“, стављајући себе у инспекторски, надређени положај.
У саопштењу које се крчкало три дана додаје се да „упорни захтеви за статус неповредивости особља и просторија Центра само изазивају сумњу у дугорочне намере везане за тај објекат“.
Веровали или не, дипломатски статус у Србији имају запослени из Центра за заштиту животне средине, који су заједнички основале САД и Европска унија. Центар је, очекивано, регионални, а седиште му је у Тирани.
Изборили су се за њихов дипломатски статус, а сада им смета хуманитарни центар који се налази на мање од 100 километара ваздушне линије од највеће војне базе на Балкану. Принципијелно, по америчком рецепту.
Домаћим лицемерима смета кад премијерка Ана Брнабић носи стенограме невеште изјаве амбасадору Русије, а сада их не штреца „став“ дипломата нижег ранга, док цупкају уз ноте немуштог саопштења америчких ћата. Опет принципијелно, рецепт исти.
Амерички спин-службеници намерно прећуткују да им је кодиректор Центра Вјачеслав Власенко нагласио да ускоро поново стижу деминери да чисте њихове „милосрдне“ бомбе од пре 18 година.
Игноришу чињеницу да већ осам година руски хуманитарци чисте Србију од НАТО бомби. Да Руска Федерација у ове акције сваке године улаже милионе евра. Да људи који чешљају терен за собом остављају чисту земљу која поново може да се користи. Да радећи овај ризичан посао умањују шансу да још неког цивила, неко радознало дете, убије Милосрдни анђео. И што је једнако важно, радећи овај посао ризикују да им деца остану без очева.
Уместо што троше речи, уместо заједничког саопштења после сусрета у Нишу, могли су да предложе здружену акцију америчких и руских деминера који би почистили њихово НАТО смеће, кад се већ за све ове године нису сетили да га сами однесу. Амерички народ који ни не зна да годинама финансира свакојаке пројекте по региону, за ширење „глобалистичког раја“, сигурно не би имао ништа против.
Циљ посете Нишу није требало да буде разматрање добијања дипломатског статуса. Домаћини су позвали службенике Амбасаде да се на лицу места увере да су неистините и злонамерне инсинуације о тобожњој војној бази.
О дипломатском статусу запослених у Хуманитарном центру неће одлучивати ни службеници нижег ранга америчке амбасаде, нити њихови шефови у Београду и Вашингтону, већ Влада Републике Србије. Надамо се ускоро. Одуговлачење решавања овог питања очигледно само додатно компликује ситуацију.
У политичким препуцавањима о овом Центру негде се изгубила важна чињеница — он није само руски. То је и српски хуманитарни центар.
Његови радници из Русије заслужују дипломатски статус, ако смо га већ дали чуварима животне средине под патронатом Брисела и Вашингтона. Три спасиоца са највишим професионалним референцама који су прошли пакао пожара, земљотреса, поплава, цунамија, и те како воле и чувају животну средину. Али поред ње чувају и животе грађана Србије. И свих на Балкану.
Они су у нашој кући гостима из америчке амбасаде који их непрекидно нападају били добри домаћини, зашто Србија не би била њима?
Неће се у њиховим животима ништа битно променити дипломатским статусом, Бечка конвенција већ им гарантује неку врсту имунитета, као и свим хуманитарцима у свету.
Заштитимо их макар од даљих напада непристојних гостију. Како рече први потпредседник Владе Ивица Дачић, „решите статус или угасите Центар“. Ставите већ једном тачку.
Сенка Милош / Спутњик
