Недостојан. Тако би најкраће могао да се опише епископ Бихаћко-петровачки Сергије, који је објавио дегутантан и пун неистина текст у којем оправдава и велича издајника Космета Александра Вучића.
Није први пут да овај владика ботује за удбашку битангу из Чипуљића. Тражи од нас „јединство“ са својим „земом“ – усташоидом који хоће да се одрекне КиМ на међународном плану и да дозволи Приштини чланство у НАТО. Тражи да будемо његови и Вучићеви саучесници у издаји. Неће моћи.
То што неко носи титулу епископа не значи да увек може да буде и глас СПЦ. Српска црква је црква српског народа, а они који издају косовски завет нису свештеници и владике него узурпатори Цркве Светог Саве. Заправо, често су запослени у удбашком предузећу и служе за обмањивање и контролисање верујућег народа.
Покушава Сергије да нам каже како није Вучић издајник, него су нам „Косово већ отели“! „Није Вучић крив“! Дакле, један епископ СПЦ тврди да је КиМ већ изгубљено и отето!!??
Затим се пита „ко ли је толико проклео Александра Вучића“? Проклели смо га и наставићемо да га проклињемо СВИ – правдољубиви и праведни Срби. А клетва праведника једнака је и моћна најјачој молитви. Лазареву клетву ћемо упутити и Вучићу и свима који бране неодбрањиво. А то је издаја српске државе и српске цркве.
На крају, поставља се питање с чим ће недостојни епископ Сергије пред Лазара? Са ђавоиманом и слугом глобалистичких сатаниста Вучићем? Срећно му било. Срби ће пред Господа и Лазара са косметским заветом. До ослобођења и спасења!
У наставку прочитајте срамотни текст једног владике СПЦ – Сергија:
Србима слога никад није била јача страна. Док се други народи сабирају, да би пред непријатељем били јачи, ми се дијелимо, губећи сопствену снагу на расправе, оптужбе и међусобне сукобе да бисмо, изгледа, постали што лакши плијен онима који би да нас нема. Само код нас издајници говоре о издаји, петоколонаши о патриотизму, невјерници о вјери, а о отаџбини они који живе на критици отаџбине, Цркве и државне власти.
То је наш усуд, дубина нашег националног понора, али и огледало стварности у којој живимо. Због тога смо са непријатељима увијек некако излазили на крај, али је Србима, изгледа, најтеже са собом. То је рат вјечни, рана која увијек крвари, јер непријатељску рану и преболимо и опростимо, али ону братску тешко или никако. Због тога се и питам; ко ли прокле Александра Вучића, па да, поред свих притисака са западних и источних страна, до оних који долазе од сателитске владе Аљбина Куртија, мора још да трпи ударце изнутра, од оних који би требали бити његови, да га ојачају подршком, бар док је на челу државе? Није лако водити Србе.
Никада није ни било. Карађорђу смо одсјекли главу, а послије га величали у причама и пјесмама. Милоша Обреновића смо прогнали из Србије, отели му власт, да бисмо га касније назвали Милошем Великим, јер је видио оно што ми нисмо умјели, јер је знао оно што ми нисмо знали. Исмијавали смо Вука Караџића, да бисмо га касније узидали у темељ српске просвјете. Историја нам се понавља! Сваки иоле значајнији Србин осуђен је на проклетство од оних за које се борио, али касније, када видимо да смо погријешили, ми се не мијењамо, већ чекамо новог вођу, да га саплетемо, да му загорчамо пут, намјере и хтијења.
Ево, данас се јасно види траг нашег посртања. Рече хрватски предсједник, urbi et orbi, да је Србији отето Косово, те да то није анексија, него отимање. Рекао је Зоран Милановић јавно оно што знају и птице на грани. Ипак, у главама политичких опонената, жељних власти по сваку цијену, Вучић ће и даље бити издајник, онај који ће издати „отето Косово“. Што би рекао наш народ: „Ко нас је клео није дангубио!“
Онима којима је стало до Косова и Метохије као до лањског снијега, оптужују предсједника Вучића да ће издати или да је већ издао оно што њима није пошло за руком. Невладине организације, зна се које, „слободни“ медији, зна се који, већ пуцају по Александру Вучићу, али овај пут рафалном паљбом. Вучића још увијек маше, али истину погађају. Ипак, не дају се наивни Срби лако преварити. Зна Србија, али и сви они којима је стало до Србије, да Вучић није издајица и да неће издати, јер му је такав генетски код. Ипак је он унук Србина којег су убиле усташе. Такви се не пишу међу издајице, па сам, што се тога тиче, миран и спокојан. Треба и Србија да буде. У политичком тренутку који је на корак до свјетског рата, Александар Вучић може Србима рећи да чини исто оно што је некада рекао Свети Стефан Штиљановић: „Пловимо посред непријатеља, као риба сред воде“. Наш национални брод, ако будемо мудри, неће потопити таласи узбурканог мора, већ можемо потонути само онда ако га избушимо изнутра. Срби, није касно: Станимо под један барјак! Наш барјак: црвен, плав и бијел!
