Једном, не тако давно, владао владар који није држао до свог простог народа, али је знао да о њему брину велике САД, страни инвеститори, хиперактивна ЦИА. Власт му је залила уши, понизна свита сапела опрез, виски с америчким амбасадором му је била слава, и он је ишао све даље и даље. Није му се стајало. Кад је већ „мењање свести“ народа тако добро ишло, како би и могло да му падне на ум да у тој „бајци“ нешто није у реду.
Кад је један млади адвокат 1952. тужио Фулгенсија Батисту и тражио да овај буде осуђен на 100 година затвора због кршења Устава и игнорисања народне воље, не зна се коме је било смешније – да лʼ Батисти, да лʼ америчким пријатељима, да лʼ судијама Батистиног суда. Али није било смешно народу.
Народ је мрачио поглед, а Батиста летео даље. На крају више у његовом уму није било елемената да уопште разликује амерички национални интерес од интереса свог народа. И кад су онај адвокат, Фидел се звао, његов млађи брат Раул, млади доктор Че и друштво из далеке провинције кренули да избаце Батисту из председничке палате, побуна је расла као квасац. Народ се ројио као пчеле, мрмљање се претварало у буку, бука у бес и – поклич.
Шта год да је наш премијер учио од Макса Вебера, Ангеле Меркел, Тонија Блера, Мајкла Кирбија, и како год положио испит у мајском року у Вашингтону код Џона Бајдена – то неће оставити никакав утисак на народ који, то је ваљда јасно и његовим „апостолима на путу за ЕУ и НАТО“ тај пут доживљава као стазу понижавања и уцена.
Као некад Батиста, наш премијер уредно руши све мостове између себе и народа. Обећава куле и градове, а смешта нас у мишје рупе. Његова петина – толики део народа је њега подржао на изборима – а који парламентарна математика претвара у стопостотну контролу над законодавним телом, постаје све усамљенија, безгласнија и све више ћути пред праведним бесом оне четири петине. Шта да кажу? Да довека нуде „тешке одлуке“. Да су за све криви „жути“. Да ће – „следеће године бити боље“. Пре три године је све то речено, и од тад се стање само погоршава.
И добро зна шта говори наш премијер кад каже да од њега у српском народу већу подршку имају и Владимир Путин и Алексис Ципрас. Тачно! А зашто? Зато што ова двојица лидера, за разлику од генерала Батисте, не мењају свест свом народу, него уче из његовог хиљадугодишњег искуства. Не добијају моћ од Брисела и Вашингтона, него разумевају очај и следе народни крик. Онај ко држи до воље демоса, осећа да није сâм на опасном путу.
А муке народа данас, у овом на исти начин унесрећеном свету, непогрешиво личе једна на другу. Кад наши пензионери изађу на улицу и кажу да овако више не може – пензије све мање, а цене све веће – онда они понављају грчку побуну против мера штедњи „црне тројке“ – ММФ-а, Светске и Европске банке. Ципрас је симбол те побуне. Он нема готово решење, али има људски став. Храбар и честит.
Кад Владимир Путин одбија да му НАТО „пријатељски“ уређује живот, онда он ни не крије да су Руси своју опасност у будућности прочитали из НАТО-бомбардовања Србије. Како су они на нама научили ту лекцију, тако је наша кооперативна власт одбацивала наш наук. Једно време се трабуњало и да за убиства наших људи нису криве убице, него наша држава која је организовала нашу одбрану.
Нађе се „паметних“ који у парламенту и кафани развијају ту мудру филозофију самопоништења. Али, не предаје се ни оно људско! Па једног јутра „лица Животе Ђурића, Зорана Радосављевића и Миленка Павловића освану пред Ужичанима. Група младих уметника из града на Ђетињи осликала је, на месту поште срушене у НАТО агресији, величанствен мурал посвећен пилотима страдалим у одбрани Србије 1999. године. Поред приказа јунака, мурал садржи и натпис: „Срце хероја заувек живи, не могу да га убију – 1999.“
И, наравно да они који усред Ужица, о „свом руху и свом круху“, насликају мурал пилотима страдалим у одбрани Србије свог премијера и његовог министра иностраних послова не доживљавају као саборце. Јер, ова двојица су тих дана, кад се обележавао тај НАТО-погром над њиховим народом, потписивали ИПАП: споразум којим оно што су ови храбри пилоти бранили они предају – безусловно.
„Тако је Ужице још једном испољило свој слободарски дух, захваљујући младим, школованим уметницима окупљеним у групи ʼБунтʼ“, јавиле су новине. Невелика вест и слика. Али довољно да осветли да самосвесни људи тешко могу да имају нешто заједничко са баналном медијском кампањом и отуђеним владарима, којима академије поводом НАТО бомбардовања служе да се невешто камуфлира предаја неког дела суверенитета и припреми кампања за локалне, покрајинске а можда и опште изборе. У тој памети „слободарски дух“ је чиста сувишност која угрожава „односе у региону“. Али град, док гледа мурал, који је, како јавља репортер „Вечерњих новости“, „освануо пред Ужичанима“, памти да су „бунтовници“, такође, „свом руху и свом круху“, сликали патријарха Павла и цара Лазара на прилазу градској плажи.
Живимо у држави која рачуна да се „пријатељима из НАТО и ЕУ“ не би допало да подсећају на то време кад су они овде правили „колатералну штету“. То би продужило наше чекање на прво Поглавље. Као што је наша власт знала да српски храст стар 600 година не вреди шлепер асфалта, или да би споменик Гаврилу Принципу био рупа „на путу за евроатлантске интеграције“, или да би обележавање 200-те годишњице рођења Његоша покварило добросуседске односе са миловском Црном Гором. Јер, они немају времена, чак ни кад чекају воз који неће доћи.
И, ето, зато се „храбрим пилотима, страдалим у одбрани Србије, држава никада није одужила на прави начин“. Али неко јесте. Неко кога не брину дијагнозе амбасадора Крибија и ко зна да ће „њихово херојство остати урезано у памћењу народа. То потврђују и емотивне реакције Ужичана, од поносног осмеха до суза, испред величанственог мурала“.
Ако мислите да је тако само у Ужицу, онда мора да сте члан српског парламента или главних одбора владајућих партија. „Слободарски дух“, појам који смо за љубав оних који су нас убијали протерали из српских школа, јавности и војске, није илузија. И важни либерални мислилац Фредерик фон Хајек ће рећи да су у име Слободе и Правде започети највећи друштвени преврати у историји. То је моћ.
Ако нашем лидерству Батиста изгледа далек, Вука Драшковића могу да сваки час виде у „Тешкој речи“. Прича и прича и прича, скоро све исто као пре, само што та бујице више не оставља утисак. Људи на пијаци псују и причају вицеве о беди вучје судбине. Некад највернији следбеници се стиде да кажу да су га слушали. Господарима више не треба, јер не производи никакав утисак на народ. Једино може да буде задовољан што му на ауто не бацају покварена јаја и труо парадајз. А кад би се неко тога сетио, многе би обрадовао.
Кад се наш премијер у мају врати из Вашингтона, са јасним упутствима Џоа Бајдена „шта да се ради“, готово извесно, биће све даље од Ципраса и Путина а све ближе Вуку. Све је питање избора.
Слободан Рељић
Геополитика бр. 86, мај 2015.
