Ко је Санда Рашковић Ивић, жена „окрњене биографије“, која „оправдава“ хрватску Олују?

Могу да разумем многобројне политичаре, аналитичаре, медијске посленике, државнике, који се ових дана утркују у похвалама и хвалоспевима, новоизабране председнице „клинички мртвог“ ДСС-а, гђе Санде Рашковић Ивић. Заиста је тешко не пасти у „љубав на први поглед“ са овом женом мистичне политичке харизме и продуховљене физичке лепоте. Ипак, нешто не штима иза овакве перфектне политичко-медијске фасаде самопроглашеног лидера новог „интелектуалног националног блока“…

Њен повратак на србску политичку сцену (на велика врата) је у многим аспектима контраверзан. По аутору овог текста, најконтраверзнији је њен интервју за хрватско гласило „21 стољеће“ са новинаром Иваном Живковићем. Овај интервју се временски поклопио (одржан је 16 новембра 2012) са ослобађујућим пресудама хрватским ратним злочинцима Готовини и Маркачу. Управо због ове, у длаку прецизне временске подударности, овај интервју у коме је Санда наступала национално умерено и помирљиво, по принципу „вруће и хладно“- кључни делови овог интервјуа су не само контраверзни, већ на (ин)директан начин реафирмишу криминалну одлуку Хашког трибунала везано за ослобађање претходно поменутих хрватских ратних злочинаца. 

САНДА РАШКОВИЋ ИВИЋ: ХРВАТСКА ЈЕ ИМАЛА ПРАВО НА УСПОСТАВЉАЊЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ У КНИНУ- МОРАМО СЕ СТИДЈЕТИ ВЕЛИКОГ И СТРАШНОГ ЗЛОЧИНА У СРЕБРЕНИЦИ…

Цео интервју можете добити кликом на следећи наслов: „Sanda Rašković Ivić: Teška srca moram priznati, Hrvatska je imala pravo na uspostavu jurisdikcije u Kninu“ Овај текст је иницијално објављен на порталима (и у штампаном издању новина): Шибеник.ин и Јутарњи.хр.

Овде ћемо се фокусирати на две (по мени) кључне реченице, које чак и да нису извађене из контекста, а наши хрватски (не)пријатељи их управо и користе тако- ван сваког контекста тог интервјуа (што и демонстрирају наслови са хрватских портала), који би у целини можда и могао да се прихвати као „национално помирљив“ и политички умерен.

Прва кључна реченица тог интервјуа јесте следећа: Новинар- „Је ли по вама то подручје (Книнска крајина) требало доћи под јурисдикцију Републике Хрватске?“ Санда: „По ономе што је Бадинтер рекао, ја тешка срца морам рећи да је(сте).“

Друга кључна реченица овог интервјуа, коју србски аналитичари из неког разлога превиђају у својим анализама овог документа- а која је по својим ефектима бар у истој равни као и прва, јер Србима „приписује“ колективну кривицу за наводни „геноцид“ над муслиманима у Сребрници, гласи овако: Санда- „То што се догодило у Сребреници је велики и страшан злочин због чега се морамо стидјети. Ми смо уосталом и као парламент изгласали декларацију о сребреничким жртвама“ .

Из ових цитата се јасно види, да је гђа Рашковић-Ивић хрватским (не)пријатељима оваквим (не)промишљеним изјавама даје сву могућу муницију за потенцијалну просекуцију (на „разумну меру“ сведених) Срба у Хрватској, као и за морално-политичко оправдање етничког чишћења Срба са својих вековних огњишта у бившој (СФРЈ) админстративној републици Хрватској. Ово све добија посебну тежину, ако знамо да те речи долазе из уста особе која је данас лидер једне од највећих ванпарламентарних опозиционих странки у Србији. Ако на то све додамо њену очигледну политичку амбицију да уђе у Србски парламент и једног дана евентуално постане и шеф србске државе или владе- онда је по мени таква реторика једног „србског националног лидера“ веома забрињавајућа.

САНДА- ДЕТЕ БЕЗ МАЈКЕ И РАЗВЕДЕНА СУПРУГА БЕЗИМЕНОГ СУПРУЖНИКА!?

Међутим контраверзије око Санде Рашковић Ивић се не завршавају само на овом (веома) спорном интервјуу. Ако се анализирају њене службене биографије, објављене на сајту ДСС-а, „Отвореног парламента“ (прозападног НВО, који пружа услуге јавним институцијама Србије), или чак Википедије– испада да је Санда дете само једног родитеља (Србина Јована Рашквића) и да је у свом животу имала само једног супруга (имала је два), овог потоњег србског академика Александра Ивића.

Из неког разлога у њеним „србским биографијама“ се нигде не спомињу њена мајка Тања, Хрватица са Хвара, девојачко презиме Стипишић (такође лекар по струци), нити њен први муж, такође лекар по струци, Хрват Иван Бујас, са којим у Загребу живи њен син из првог брака. Неки ће можда рећи да је оваква моја „етничка вивисекција“ уважене Санде Рашковић Ивић претеривање или можда чак и злонамерна…

…Али ми морамо да имамо у виду да се овде ради о јавној личности, чији је повратак на политичку сцену (након лагодне амбасадорске каријере у периоду од 2005 до 2011) већ изазвао велике потресе; Која има амбицију да уједини, како она то каже „централну и умерену десницу“ (ја до сада нисам ни знао да тако нешто постоји) засада у форми ДСС-а, Двери и „истакнутих интелектуалаца“ (ово последње ме болесно подсећа на неки нови „интелектуални елитизам“, који бар у „наслову“ искључује нас обичне грађане?)- и која је већ демонстрирала жељу да елиминише „здраву национал(истичку)ну конкуренцију“ окупљену око СРС и др Војислава Шешеља.

Када се ствари сагледају у горњем контексту, онда се поставља оправдано питање, зашто је биографија ове, можда до сада најважније, жене на политичкој сцени Србије, тако „фризирана“ и селективно приказана- да ли је можда Санда (или њени потенцијални ментори) желела да прикрије своје очигледне хрватске породичне везе (и порекло), јер би то можда имало негативан утицај на „имиџ“ новог лидера „србске интелектуалне опозиције“!?

Наравно детаљи Сандине биографије, који су свима доступни у неким водећим хрватским медијима, су много обимнији и детаљнији, али ми се тиме, као ни обелодањивањем ближих личних (и породичних) података, овде нећемо бавити. Али желим поново да нагласим, да једна јавна политичка личност, која има амбицију да једног дана буде на челу државе Србије, мора да буде и по овим питањима веома транспарентна, јер нација мора да зна „педигре“ особе, која ће можда сутра одлучивати о њеној судбини. Гђа Рашковић Ивић ту не сме да буде никакав изузетак. У прошлости су нас (као нацију) србски лидери сумњивог „педигреа“ веома скупо коштали. 

КАКО ЈЕ САНДА „ЕВРОИНТЕГРИСАЛА“ СРБИЈУ 2000их… ЈОВАН РАШКОВИЋ ЈЕ ВИШЕ ПАТИО У РУКАМА МИЛОШЕВИЋА НЕГО ТУЂМАНА… ПОРОДИЧНЕ ВЕЗЕ СА РОДИТЕЉИМА БОРИСА ТАДИЋА И ПРОФ. СТОЈАНОВИЋЕМ, ЈЕДНИМ ОД ОРГАНИЗАТОРА ПЕТООКТОБАРСКОГ ПУЧА…

Но котраверзије у вези новог (самопроглашеног) лидера „централне деснице“ се настављају и у неким другим детаљима њене породичне и личне биографије. Овде мора да се истакне, да је гђа Рашковић Ивић- која данас у свој (коалициони) програм, на кључно место поставља супротстављање евро-интеграцијама и тесније повезивање са братском Русијом- у периоду између 2004 и 2006, као посланица ДСС у парламенту Србије, обављала две веома одговорне функције 1. члана парламентарног Одбора за евроинтеграције и 2. члана Савета за европске интеграције Владе Републике Србије. Према нашим изворима, као чланица владајуће „петооктобарске досовске коалиције“ , обављала је те дужности веома ревносно. Овде се поставља оправдано питање, како ће особа која је пре неколико година здушно радила да угура Србију у „евроунијску тамницу народа“, сада деловати супротно (својим дојучерашњим начелима и политичким убеђењима)?

Такође, неки детаљи аутобиографије и биографије (објављени у књизи „Да се не заборави…“, у издању Krajinaforce.com) покојног академика др Јована Рашковића (Сандиног оца), човека бриљантног ума и релативно кратке и контраверзне политичке каријере, бацају ново светло на „националну доследност“(србску) академика Рашковића, и „сабсеквентно“ Санде Рашковић Ивић.

Наиме ова књига у свом уводном делу (странице 4-14) описује раскол између крајишких националних лидера и председника Милошевића, са нагласком на Рашковићево инсистирање да су Срби део хрватске државе (као што смо претходно видели, у свом интервјуу за хрватски портал, Санда такође сматра да Хрватска има легалну јурисдикцију над Книном) и да не треба да се боре за своју независност. Рашковић је због таквих ставова пао у немилост код Милошевића, тако је према наводима из биографије у рукама србског режима више пропатио него код Туђмана.

Писац књиге наводи (између осталог цитирајући и Санду) да је смрти (29 јул 1992) Јована Рашковића директно допринео Милошевић који га је у лето те године наводно привео академика Рашковића због покушаја да организује „гандијевски отпор“ у Хрватској, али у склопу његовог става да Срби морају да прихвате хрватску државу као своју. Наводно, академик Рашковић је након тог вишесатног сусрета (практично саслушања) напрасно оболео. И према наводима његове супруге Тање (из књиге), његовој смрти је директно допринела и вербална конфронтација са станаром зграде у којој је живео у Београду, извесним командантом специјалних јединица који се управо вратио са Косова, и који је кад је чуо Јовин хрватски дијалект, почео да му прети и назива га „усташом“. Након чега је академик Рашковић доживео неку врсту можданог удара и скончано на поду свога стана од „плућне едеме“.

Ова епизода, и велика породична трагедија за породицу Рашковић, сигурно није могла да остави Санду равнодушном, нарочито према тадашњем србском режиму, на челу са покојним председником Милошевићем (кога је касније Ђинђићева коалициона власт илегално испоручила у Хаг).

Ова књига нам такође указује на блиске асоцијације породице Рашковић са познатим „анти-србским“ дисидентима, у Београду. Наиме у књизи се описију у детаље породична дружења између Јована и Тање Рашковић, и Љубе (једног од оснивача издајничке Демократске странке) и Невенке Тадић (родитеља бившег председника Бориса Тадића)- као и са Светозарем и Анђелком Стојановић.

Филозоф Светозар Стојановић је био један од најљућих противника Слободана Милошевића, и један од кључних људи иза „петооктобарског пуча“ 2000те. Да ли су (и у коликој мери) ове „дисидентске асоцијације“ покојног академика Рашковића утицале на политичко формирање харизматичне лидерке „централне деснице“ Санде Рашковић Ивић, остаје отворено питање.

ЗАКЉУЧАК…

Овим текстом нисам желео да нанесем никакве личне увреде или непријатности уваженој гђи Санди Рашковић Ивић, али сва ова отворена питања и „контраверзије“, које сте овде имали прилику да читате, по мом личном убеђењу захтевају додатна појашњења, извињења, или аргументоване демантије…

По питању интервјуа гђе Рашковић Ивић за хрватски портал „21 стољеће“, верујем да бар један део србске јавности, очекује или деманти или извињење, поводом њених ставова који (ин)директно оправдавају хрватску геноцидну „Олују“ и србском народу „приписују“ колективну кривицу за непостојећи Сребренички „геноцид“.

…Такође, србска јавност има право да зна све кључне детаље биографије својих политичких лидера, нарочито оних који имају амбиције, да се ставе на чело државе!?

Наравно, као и увек, коначни суд о овом тексту, препуштам Вама уваженим читаоцима…

Написао Миодраг Новаковић

Фејсбук репортер

РЕФЕРЕНЦЕ:

http://www.otvoreniparlament.rs/politicari/sanda-raskovic-ivic/

http://www.jutarnji.hr/psihijatrica-s-rebra-naslijedila-kostunicu–uklanjanje-cirilicnih-tabli-u-vukovaru-i-poklic-za-dom-josipa-simunica-renesansa-je-ustastva-u-hrvatskoj-/1229014/

http://www.sibenik.in/sibenik/Sanda-raskovic-ivic-teska-srca-moram-priznati-hrvatska-je-imala-pravo-na-uspostavu-jurisdikcije-u-kninu/16142.html

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0_%D0%A0%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%98%D0%B2%D0%B8%D1%9B

http://www.ceopom-istina.rs/vesti/dss-danas-bira-predsednika-stranke/

http://dss.rs/dss-izbliza/organi-stranke/predsednik/

http://dss.rs/

http://www.krajinaforce.com/dokumenti/da_se_ne_zaboravi_hrvatsko_etnicko_ciscenje_krajine.pdf

http://en.wikipedia.org/wiki/Svetozar_Stojanovi%C4%87

http://en.wikipedia.org/wiki/Ljubomir_Tadi%C4%87