Није главни проблем у томе што је без продаје остало 100.000 француских фармера. У општим оквирима то није тако много, а приход од 6 милијарди евра који није остварен од продаје у Русији, у суштини је ситница. Важније је нешто друго
Чак и релативно мали додатни вишкови прехрамбених производа због руских контрасанкција, изазвали су пад цена. Укупне губитке за текућу годину експерти ЕУ процењују на 13-14 милијарди евра. А то су само директни губици. Постоје још и индиректни. Француска пољопривреда прекомерно је у кредитима. Обуставе у продаји прете таласом стечаја, који може да изазове домино-ефекат. Нема фармера – нема потребе за пољопривредном техником, горивом и резервним деловима, што већ за собом повлачи пад у индустријском сектору
Пре само годину дана, ЕУ је била неупоредиво антирускија и непопустљивија. А сад је, ево, и нацисте у Украјини угледала и оставила по страни Трећи енергески пакет. Све у свему, приметан је очигледан прогрес. Све то је резултат спретно дате инјекције
ВЕЋ месец дана француски фармери блокирају магистралне путеве гомилама стајског ђубрива и пале аутомобилске гуме.
Без обзира на одважне извештаје Европске комисије, показало се да су руске узвратне санкције на прехрамбене производе много болније.
На први поглед, ситуација изгледа парадоксално, ако се узме у обзир да удео Русије у укупном француском извозу износи свега 1,8%, од чега прехрамбени производи и пољопривредне сировине чине само 0,15%. Иако се у првом кварталу 2015. извоз смањио за једну петину, за општу слику француске економије све то не би требало да изазове толико бурне последице, или бар не са становишта Европске комисије. Није требало, али је изазвало.
Зашто? И зашто је Русија свој узвратни удар усмерила управо на пољопривреду Европе, а није, рецимо, на аутомобилски сектор?
Стратешко правило гласи: треба ударати тамо где противник не очекује и где је најслабији. Само тако, максималан успех постиже се минималним улагањем напора. Колико год да је чудно, али најрањивија тачка Европске уније није гас, ни нафта, нису ни аутомобили и остала индустрија, него управо пољопривреда.
У укупном европском БДП она формално износи свега 2,3%, али су та „два процента“ веома важна за ЕУ. Може се рећи прецизније – читава Европа ослања се на индустрију Немачке и пољопривреду Француске, будући да се удео тог сектора у њиховој националној економији принципијелно разликује (о,5-1,2%, односно, 2,4%).
У ствари, још од оснивања Уније за угаљ и челик (од када се уобичајено рачуна историја ЕУ), Француска је подржала немачку индустријску експанзију у замену за немачку подршку експанзије француске пољопривреде. Од тада се у том погледу ништа принципијелно није променило.
У Европи је пољопривреда увек имала две кључне компоненте: без обзира на климу топлију него што је код нас, она је и даље изузетно зависна од временских прилика и увек је играла значајну социјалну улогу. Будући да су још од краја 50-их година ХХ века у формирању опште политике у пољопривреди кључно место заузимали француски ставови, који су од времена Наполеона имали јасно изражену социјалну тенденцију, онда је и крајњи резултат изгледао готово социјалистички.
Године 1951. министар пољопривреде Француске, Пјер Плимлен, унео је идеју о такозваној Општој пољопривредној политици (ОПП).
У шест будућих земаља ЕУ пољопривреда је обезбеђивала 12% БДП и давала најмање трећину радних места, тако да се идеја о увођењу заједничких правила игре показала прилично значајном. Французи су за аграрни сектор предлагали отприлике исто што и Немци за индустрију: наднационално регулисање производње и трговине са каснијим оснивањем заједничког тржишта прехрамбених производа.
Томе се супротстављала знатно мекша британска варијанта која се сводила само на међувладине споразуме и на зближавање националних аграрних политика.На крају је победила компромисна варијанта Холанђана. Они су од Француза узели идеју заједничког тржишта, али су јој додали појам националног усавршавања и повећања ефикасности аграрног сектора у целини.
Циљеви Опште пољопривредне политике теоретски су укључивали пет тачака: 1) повећање капацитета пољопривреде на бази техничког прогреса и рационализације производње; 2) обезбеђивање пристојног животног стандарда оних који су ангажовани у тој грани; 3) стабилизацију пољопривредних тржишта; 4) постизање прехрамбене снабдевености; 5) подршку рационалних потрошачких цена производа. Међутим, у пракси су се показали много важнији други, трећи и четврти циљ од првог и петог.
На крају се све свело на три главна ослонца: на формирање јединствених циљних цена, на увођење лимита за крајњи обим производње за сваку земљу и за сваку врсту производа и на оснивање заједничких фондова за дотације у ЕУ, који су одговорни за директне субвенције производње.
До почетка 1990-их тај систем обухватио је 85% пољопривреде ЕУ. У почетку је изгледало да је у томе постигнут успех.
Укупан обим производње стабилно се повећавао за 2,5% , а радни учинак – за 3-6% сваке године. Ниво сопственог снабдевања производима (сем биљних масти, кукуруза и млека у праху) достигао је 100%. Приходи фармера повећани су за 20-30%, а узајамни пољопривредни увоз скоро се удвостручио. Истина, унутрашње цене намирница премашиле су светске за 2-5 пута, субвенције по програму ОПП прогутале су око 70% укупног буџета ЕУ, удео аграрног сектора у БДП преполовљен је (до 6%), а стопа запослености смањена је за 1,7 пута (до 13%). У ствари, на то спољашње благостање „пале су“ земље Источне Европе и Прибалтик после распада Совјетског Савеза.
Пошто су у знатној мери и саме биле аграрне, те земље виделе су пред собом огромно заједничко тржиште са веома високим ценама, на којем је трговина изгледала много исплативија него са СЕВ-ом и Русијом. На пример, за њих је остала непримећена чињеница да је још тада годишњи вишак житарица у ЕУ достизао 40 милиона тона (од тога, 7,7 милиона тона – пшенице), у производњи говедине – 600 хиљада тона.
Мала економски неодржива домаћинства површине до 5 хектара чинила су око 60% свих фарми, а дотације су већ почеле да „једу“ 80% буџета Европске уније.
Само је пораст извоза спасавао ситуацију јер је обезбеђиван повећавањем извозних дотација и до сада је достигао ниво од 30%. Ипак, ни извоз није могао да савлада укупну тенденцију.
Вишак неких врста производа премашио је 300%. Одржавање цена и избегавање банкротства било је могуће само смањивањем производње. Да људи не би остали без посла, почели су дам им исплаћују субвенције за искључивање пољопривредног земљишта из обрта. На пример, оне су у Немачкој са свим исплатама износиле 1250 евра годишње за једног фармера. То је помогло, али не много.
У целини, ова привредна грана престала је да се развија и изгубила је вештину да адекватно реагује на промене тржишта, што су, заправо, и показале руске санкције на пољопривредне производе.
Питање није у томе што је без продаје остало 100.000 француских фармера. У општим оквирима то није тако много, а приход од 6 милијарди евра који није остварен од продаје у Русији, у суштини је ситница. Важније је нешто друго.
У општим оквирима чак и релативно мали обим додатних вишкова прехрамбених производа који су настали као резултат руских контрасанкција, изазвао је процес пада цена на унутрашњем тржишту. Самим тим укупне губитке за текућу годину експерти ЕУ процењују на 13-14 милијарди евра. А то су само директни губици. Постоје још и индиректни. Француска пољопривреда прекомерно је у кредитима. Обуставе у продаји прете таласом стечаја, који може да изазове домино – ефекат.
Нема фармера – нема потребе за пољопривредном техником, горивом и резервним деловима, што већ за собом повлачи пад у индустријском сектору. Уз то, банкрот фармера доводи до пораста броја невраћених банкарских кредита што у данашње кризно време може да се претвори у банкротство низа аграрних банака. За привредну грану у којој је, као у Француској, данас ангажовано више од милион људи, то значи банкрот буквално сваког десетог.
Према томе, аналитичару који је у нашој влади смислио да на антируске санкције одговори ударом управо на њихову пољопривреду, треба доделити орден.
Тешко је наћи другу такву позицију у нашој узајамној трговини, која би тако мало коштала у новцу, а реално имала толики значај. Ето, Француска је прекинула уговор о „Мистралима“ и чак пристала да плати пенале за 1,2 милијарде евра, али то није изазвало нимало приметне протесте међу радницима француских бродоградилишта, иако бродоградња спада у пет њихових кључних привредних грана по обиму учешћа у БДП.
А овде санкције, рекло би се, „за три копејке“, и резултат је очигледан, односно већ је – на улицама француских градова. Француски фармери и сами објашњавају својој влади неправилности њихове спољне политике у односу на Русију. Не треба очекивати брз резултат, али, кап по кап воде и камен пробија.
На крају, само пре годину дана ЕУ је била неупоредиво више антируска, принципијелна и непопустљива. А сад је, ето, и нацисте у Украјини угледала и оставила по страни Трећи енергески пакет.
Све у свему, приметан је очигледан прогрес. Све то је резултат спретно дате инјекције.
Пише: Александар ЗАПОЉСКИС
Превела Ксенија Трајковић
Факти
