Ко је стварни власник „Београда на води“: Ни Алах им неће опростити

Београд – Утицајни амерички часопис Форбс у издању од 8. децембра описао је пројекат „Београд на води“ као неслану шалу из Абу Дабија, уз тврдњу да је много боље да пројекат пропадне, него да успе. Трагом ове вести, истраживач Магазина Таблоид покушава да утврди ко је стварни власник овог сулудог пројекта. Онако како је смишљен и заштићен уговорима које је склопила Влада Републике Србије, пројекат „Београд на води“ је начин да Александар Вучић, његови наследници и наследници његових наследника, све до десетог колена, наставе да отимају новац од гладних грађана Србије и након одласка напредњака са власти. Прави власници наводног „арапског“ инвеститора не смеју да буду објављени сходно одлуци државне Комисије за заштиту конкуренције, али је праћењем токова новца лако доћи до њих. Ради се не само о актуелном председнику Владе и његовим најближим рођацима и сарадницима, већ и о скоро свим најважнијим актерима садашње политичке сцене Србије. Укупни планирани плен није „само“ 3,5 милијарди евра, колико би се добило од продаје изграђених објеката, већ и новац добијен од изнајмљивања већ изграђених зграда које је држава поклонила „арапском инвеститору“, као и приходи од наплате паркирања и изнајмљивања простора за киоске, као и више од 100 милиона евра за услуге које искључиво може да врши „арапски“ партнер.

Феуд од 177 хектара не мора аутоматски да буде мало имање са малим приходима. Ако се ради о обрадивом земљишту или шуми у средњем веку би био додељен најнижем реду племства, а могуће и обичном слободном сељаку. Међутим, ако се то имање налази у самом центру неког града, онда је његова вредност неупоредиво већа, а приходи би одговарали онима у звању грофа, или чак и кнеза…

Управо такво једно земљиште су полубраћа Александар и Андреј Вучић приграбили за себе и своје саучеснике, и то као наследни феуд које им не може да буде одузет наредних 99 година. Уз овај посед, истина, не иде и заслужна титула, али иду енормни новчани приходи.

Уговор о почетку изградње „Београда на води“ потписан је 26. априла 2015. у згради „Геозавода“ у Београду. Испред Владе Републике Србије, свој потпис је ставила министарка Зорана Михајловић, Мохамед Али Рашед Алабар се два пута потписао: прво као заступник компаније „Белграде Wатерфронт Цапитал ИнвестментЛЛЦ“ (БWЦИ) из Абу Дабија, а други пут испред наводног гаранта пројекта „Ал Маабар Интернатионал Инвестмент ЛЛЦ „, такође из Абу Дабија. За домаће предузеће „Београд на води“ д.о.о, које је требало да преузме не само пројекат, већ и бесплатно коришћење земљишта (поменутих 177 хектара у центру Београда), потписао се вршилац дужности директора Александар Трифуновић, кога више нема у управљачким структурама поменутог правног лица.

После великог притиска јавности и дела опозиције да се поменути уговор учини јавним, Влада је то учинила тек 20. септембра 2015. и то постављајући скенирану српску верзију Уговора, која није потпуна као она енглеска која је, иначе, једина меродавна.

Оно што јавности није саопштено, то је да су само два дана после потписивања Уговора адвокат из Београда, Наташа Завишин, Улица Симина 18 (где је у том тренутку у неком собичку било регистровано друштво „Београд на води“ д.о.о.), по пуномоћју добијеним од БWЦИ и државни правобранилац Сњежана Продановић у име Владе Републике Србије, поднеле захтев републичкој Комисији за заштиту конкуренције којим су тражиле заштиту података наводног арапског инвеститора.

Наиме, по закону Републике Србије код потписивања оваквих уговора, којим страни партнер стиче власништво над 68 одсто домаћег предузећа у коме је други власник држава, он мора да прикаже своју власничку структуру и да приложи списак са њим повезаних лица, као и да пријављује сваку промену, како би се избегло стицање доминантног или монополистичког положаја на овдашњем тржишту.

За српску бирократију неочекивано брзо, већ 7. маја 2015, председник Комисије доц. др Милоје Обрадовић доноси решење којим се захтев усваја. На то решење су своје потписе ставили и Мирослав Гајић, Борис Лембергер и др Драган Пенезић. Поменутим Решењем трајно су од очију јавности склоњени подаци о БWЦИ и то не само они који се тичу његове власничке структуре, већ и они о његовом седишту, највећим добављачима и купцима са којима ради, висини и структури капитала, али и о броју запослених. БWЦИ, компанија која наводно треба да гради „Београд на води“ и да управља пројектом вредним четири милијарде долара, одједном је постала фантомска фирма.

Све што се о овом друштву зна је оно са интернета прикупљено пре потписивања Уговора од 26. априла 2015. године, а то је да је регистровано у Абу Дабију 12. марта 2015. са оснивачким капиталом од нула динара и без запослених. По закону Уједињених Арапских Емирата власник има право да забрани јавно објављивање података о свом предузећу. У међувремену, на интернет презентацији званичног регистра фирми из Абу Дабија уопште више нема предузећа под називом „Белграде Wатерфронт Цапитал Инвестмент ЛЛЦ“. Могуће је да се оно преселило на неку другу локацију, али ни то не може да се сазна, будући да је овдашња Комисија за заштиту конкуренције забранила одавање и таквих информација.

Занимљиво је да је БWЦИ у тренутку регистровања имао на годину дана ограничен рок трајања. По мишљењу стручњака који се разумеју у ову материју, то може да указује на намеру оснивача да у поменутом периоду од „друштва са ограниченом одговорношћу“ (што означава енглеска скраћеница ЛЛЦ) докапитализацијом и променом власништва прерасте у „акционарско друштво“. Да ли се то десило и да ли је „Белграде Wатерфронт Цапитал Инвестмент“ уопште продужио рок пословања пре истека годину дана (небитно да ли као д.о.о. или као а.д,) у овом тренутку је немогуће проверити.

У овом тренутку је немогуће званично сазнати ко заиста стоји иза БWЦИ-а у Абу Дабију, те морају да се прате други трагови.

Магазин Таблоид је у више наврата писао о томе како је Александар Вучић помоћу некадашњег београдског адвоката Владимира Цвијана новац полагао у швајцарску банку УБС („Унион Банк оф Сwитзерланд“).

Последње јављање особе која нас је из Цириха о овоме обавештавала било је у време непосредно пред нестанак и самог Цвијана. У својој последњој информацији поменути извор је открио да се новац Вучића и његовог клана, тада у висини од 40 милиона евра, пребацује на за јавност анонимни збирни рачун отворен у луксембуршкој банци „Банqуе де Луxембоург “ (БДЛ). Ова банка је радо коришћена од стране међународних „перача“ пара као скретница за трансфере у друге државе у којима су финансијске контроле слабије.

БДЛ је новац по трајном налогу пребацивао банци „Банqуе Ауди“ из Либана, која са своје стране скоро искључиво управља једино фондовима везаним за Уједињене Арапске Емирате, по чему је и позната у банкарским круговима. Поменута банка је позната и по томе што темељно крије не само ко су њени коминтенти, већ и у које послове инвестира. Једино што може незванично да се сазна јесте да њене услуге користе компаније повезане са Палестинцем и контроверзним бизнисменом Мохамедом Дахланом.

О Дахлановом учешћу у пројекту „Београд на води“ већ је више пута писано. Познато је и да је он за своје заслуге у прању пара српских властодржаца добио српско држављанство, али до сада овдашњој јавности није било познато да је исто држављанство добило не само шесторо чланова његове породице, већ и исти број његових најближих политичких сарадника.

О овоме је 18. фебруара 2015. писао британски лист „Тхе Гуардиан“ постављајући питање чиме су Дахлан, његова породица и његови политички саборци ово заслужили.

Дахлан је познат по томе што је оптужен да је по налогу израелског Мосада, наводно, учествовао у убиству палестинског лидера Јасера Арафата, као и по томе што је економски саветник престолонаследника Уједињених Арапских Емирата Мохамеда бин Заједа Ал Нахјана.

Дахлан је у целом послу постао неизоставан, јер је преко рачуна које је отворио у „Банqуе Ауди“ из луксембуршке банке БДЛ ишао новац за финансирање „Београда на води“.

Сума од 40 милиона евра, коју је у свом последњем јављању споменуо извор Магазина Таблоида из Цириха, једнака је своти коју је БWЦИ обавезан да инвестира за почетак пројекта „Београд на води“. Како тврде упућени у договоре иза кулиса, то је истовремено и једини новац који ће „арапски“ инвеститор да уложи, јер су остало само каматоносни кредити који морају да буду враћени.

По свему што се у међувремену дешавало, јасно је да су садашњи властодршци животно заинтересовани за успех пројекта „Београд на води“, што доказује њихову умешаност у власничку структуру БWЦИ-а. У међувремену је „Београд на води“ постао начин легалног подмићивања, јер се они који желе нешто да добију од власти упућују да купе још неизграђени стан у овом насељу које постоји тек на папиру и у нечијој машти.

Супротно тврдњама градоначелника Београда Синише Малог земљиште на Савском амфитеатру није изнајмљено друштву „Београд на води“ д.о.о, већ му је поклоњено у трајно власништво!

Чланом 9.5. Уговора од 26. априла 2015. предвиђена је могућност конверзије, односно преласка земљишта датог Уговором о закупу у својину „Београда на води“. Земљиште је, дакле, у тренутку потписивања Уговора било у државној својини и закупцу је бесплатно дато на коришћење, а он исто може без икакве накнаде да присвоји када то буде пожелео.

Да се ради о класичном давању на поклон, по феудалним правилима Средњег века, види се из члана 7.1. Уговора, којим је комплетно земљиште будућег „Београда на води“ у потпуности уступљено предузећу „Београд на води“ д.о.о. (у коме 68 одсто власништва има компанија са сакривеним власницима). Чланом 7.1.7. поменуто предузеће стиче право на коришћење и управљање државним земљиштем, као и на убирање свих прихода од истог, као што су накнаде за изнајмљивање простора за изградњу киосака или билборда, а и паркирање на улицама будућег „Београда на води“ биће наплаћивано у корист приватног предузећа „Београд на води“ д.о.о, а не у корист јавног предузећа „Паркинг сервис“.

Скривени од домаће јавности остали су и други поклони учињени БWЦИ-у непознатих власника, који су наведени једино у верзији уговора на енглеском језику, посебно у његовим анексима.

Чланом 7.2.1. Уговора на српском језику (доступном јавности) Република Србија се обавезала да као свој неновчани улог у заједничко предузеће „Београд на води“ д.о.о. унесе објекте који се помињу само у Анексу 2Б на енглеском језику. Ради се о зградама познатим под називом „Симпо“ (1.201 м2) и „Искра“ (1.216 м2), које се налазе одмах иза хотела „Бристол“.

Чланом 7.3.српске верзије Уговора предвиђено је право „Београда на води“ д.о.о. да, ако и када хоће, може да изврши реновирање објеката који се само наводе као „Неуложени објекти и Крст са Мале пијаце“. Успут се стидљиво помиње и могућност да приватно предузеће бесплатно користи поменуте објекте, као и да их на коришћење преда трећим лицима!

О којим се тачно објектима ради види се једино из енглеске верзије уговора и то из Анекса 2А. У питању су: група зграда у садашњој Савамали, хотел „Бристол“, „Фабрика хартије“, окретница вагона (код моста „Газела“), али и зграда главне железничке станице и зграда поште одмах поред ње!

У питању су десетине хиљада квадратних метара већ изграђеног и коришћеног простора који „Београд на води“ д.о.о. може да реновира када хоће и да га издаје убирући сав приход. Какву корист од тога могу да имају грађани Београда и Србије, види се из примера зграде „Геозавода“ која је у тишини већ фактички променила власника.

Поменуто здање је реновирао наводни арапски сувласник „Београда на води“ д.о.о. и то годину дана пре него што је уопште основан?!? „Геозавод“ је затим Уговорм о закупу од 11. септембра 2014. године на бесплатно коришћење у трајању од две године предат „Београду на води“ д.о.о. који је у том тренутку још био у потпуности у власништву Републике Србије, иако се као подстанар налазио негде у просторијама адвокатске канцеларије у Симиној улици.

Поменути уговор је истекао 11. септембра 2016, али је „Београд на води“ д.о.о. (тада у већинском власништву БWЦИ-а из Абу Дабија и регистрован управо у згради „Геозавода“) бесправно наставио да користи објекат још дуже од два месеца. На својој седници од 9. новембра 2016, два дана уочи државног празника, Влада РС између осталих, за јавност важнијих одлука, доноси и закључак којим одобрава Дирекцији за имовину Републике Србије (која управља зградом „Геозавода“) да „Београду на води“ д.о.о. на коришћење у трајању од 30 година, без икакве надокнаде преда поменути објекат величине 6.288 квадратних метара и то са правом да ово предузеће зграду или њене делове може да изнајмљује трећим лицима. Одговарајући уговор је склопљен 23.новембра 2016, након што је поменуто предузеће зграду без икаквог правног основа већ користило два и по месеца!?!

Из овога се види не само да „Београд на води“ д.о.о. може да ради шта хоће, већ и да је актуелна власт намерна да сву имовину која је, наводно, само на привремено коришћење дата анонимним „инвеститорима“ из Абу Дабија, њима и поклони на трајно коришћење уз могућност да је они даље изнајмљују и од тога убиру приход.

„Београд на води“ је по замисли организатора гигантска пирамидална шема у којој оснивач даје једино иницијалних 40 милиона евра, а заузврат на скоро вечно коришћење добија 177 хектара највреднијег београдског земљишта, заједно са десетинама хиљада квадратних метара већ изграђених објеката, које може да стави под хипотеку за добијање даљих средстава. Од тако прикупљених пара постепено се зидају објекти, а од њихове продаје се финансира изградња нових зграда, које се затим продају како би се даље зидало…

Правници који су имали увид у Уговор од 26. априла 2015. сагласни су у мишљењу како БWЦИ исти може да раскине када год хоће, па ће на томе још и зарадити, јер ће земљиште које не буде до тада приведено намени бити продато, а зарађени новац подељен између оснивача сходно њиховом учешћу (БWЦИ 68 одсто, Србија 32 одсто). Саграђени и добијени објекти се такође продају под истим условима, али само ако нису претходно већ уступљени трећим лицима, што Уговор изричито дозвољава.

Мало је вероватно да ће доћи до оваквог расплета, јер поклоњени феуд може да доноси довољно прихода да се задовоље не само апетити Вучића и његових наследника до десетог колена, већ и свих осталих будућих властодржаца, под условом да ни они немају морала.

Са друге стране, једини начин да Србија раскине поменути уговор јесте да се докаже како је он склопљен на преваран начин. Докле год су на власти у Србији једино расподели плена посвећени лопови, ово се неће десити.

Комисија одобрила скривање трагова

Члан 2. Закључка Комисије за заштиту конкуренције од 7. маја 2015. омогућује скривање следећих података и докумената:

У одељку 1. Пословне тајне у вези са пословним подацима БWЦИ: извод из регистра надлежних органа за Подносиоца пријаве 1 издатих од стране Одељења за економски развој, Пословни центар Абу Даби са овереним преводом на српски језик (Прилог 1.1); у одељку 4. Детаљан опис облика концентрације: у одељку 5. Копија акта о концентрацији: копија Уговора о заједничком улагању од 26. априла 2015. године са овереним преводом на српски језик (Прилог 5.1); у одељку 6. Финансијски извештаји: подаци који се односе на финансијске извештаје БWЦИ-а; у одељку 7. Укупан годишњи приход: подаци о укупним годишњим приходом БWЦИ-а (Прилог 7.1); у одељку 8. Запослени: подаци о броју запослених БWЦИ-а; у одељку 9. Добављачи: подаци о пет највећих добављача; у одељку 10. Купци: подаци о пет највећих купаца; у одељку 11. Подаци о вредности и обиму производње: подаци о вредности и обиму производње и продаје БWЦИ-а; у одељку 15. Графички приказ (Дијаграм) оргаиизационе структуре учесника концентрације: организациона структура БWЦИ-а (Прилози 7.1. и 8.1); у одељку 17. Подаци о повезаним лицима: списак других учесника на тржишту у којима учесници концентрације појединачно или заједно имају 10% или више удела у основном капиталу (Прилог 7.1; у одељку 18. Корпоративно управљање у другим друштвима: списак свих учесника на тржишту у којима су чланови управних или надзорних одбора БWЦИ-а (Прилог 7.1): у одељку 20. Дистрибутивна мрежа: опис дистрибутивне мреже на релевантном тржишту.

Ко су управљачи?

На челу „Београда на води“ д.о.о. пријављеног на адреси Карађорђева 48 (зграда „Геозавода“) данас је Никола Недељковић, рођен 16. новембра 1973. у Београду.

Председник Надзорног одбора је Мохамед Али Рашед Алабар, држављанин Уједињех Арапских Емирата (број пасоша: А2624884). Чланови су: Лука Томић из Београда (рођен 2. септембра 1984.), Аyман Мохамед Ахмед Хамдy из Египта (број пасоша: А07125210), Бранислав Аризановић из Београда (рођен 4. јуна 1975.) и Мохаммад Салман Сајид из Сингапура (број пасоша: Е3989135Ј). Према извештају о пословању у 2015.години „Београд на води“ д.о.о. је имао просечно запослено осам особа и сврстан је у микро привредна друштва.

Додатна материјална корист од 100 милиона

Иако је строго забрањено објављивање власника и повезаних лица предузећа „Белграде Wатерфрон Цапитал Инвестмент ЛЛЦ“ (БWЦИ) исти су чланом 10.4. Уговора од 26. априла 2015. једини овлашћени да буду добављачи услуга везаних за пројектовање, изградњу, управљање, услуге продаје и маркетинга, контакта са купцима, увођење информационих технологија и слично. За то им је чланом 10.4.4. дат додатни бонус од три одсто укупних трошкова изградње и уређења пројекта процењеног на вредност од 3,5 милијарди евра!?!

Преведено на српски, стварни власници БWЦИ-а (Александар Вучић и камарила) на овај начин могу да прибаве додатну материјалну корист у вредности од преко 100 милиона евра.

Блер и његова шапа

Други значајни саветник престолонаследника Абу Дабија, осим Дахлана, био је и Тони Блер, који је, истовремено док је био и вођа мировних преговора између Палестинаца и Израелаца, био и саветник компаније „Мубадала“ из Абу Дабија и за те услуге годишње добијао милион фунти.

Управо у данима када је склапана финансијска конструкција будућег „Београда на води“, односно када се смишљао начин како да се новац који су Вучић и његов клан отели од грађана Србије уложи у овај пројекат, Блер је био редовни гост српске Владе. Званично је постао саветник председника Владе за увођење „Деливерy унитс“-а, шта год да тај назив значи.

Извор из Владе, који је желео да остане анониман, тада је сараднику БИРН-а Ивану Ангеловском рекао како само најужи круг људи око Александра Вучића зна праву истину због чега и како је Блер ангажован, додајући: „У сваком случају, он нас ничему није научио што ми до тада нисмо већ знали“.

„Деливерy унитс“ била је димна завеса која је требало да оправда Блерове и Вучићеве контакте. У стварности је Блер био само веза између терористе и трговца оружјем Дахлана и Вучића, пошто је за Запад било потпуно неприхватљиво да се председник Владе Србије среће са таквом особом.

О тадашњој улози бившег премијера Велике Британије довољно је рекао Крис Дојл, председник „Савета арапско-британског разумевања“ тврдњом: „Не постоји јасна граница између Блеровог дипломатског деловања на Блиском Истоку и његовог пословања на Блиском Истоку“.

Милан Маленовић, Таблоид