Kао да је постало правило, свако ко у Србији укаже на неку злоупотребу заврши у лонцу, односно не гине му прогон. Таква судбина задесила је и двоје радника лесковачке Јуре који су пријавили нестанак 200.000 динара. Тај новац запослени су прикупљали да помогну колегиници оболелој од рака.
Предраг Стојановић који је случај пријавио истражним органима премештен је, према писању локалног портала, на друго радно место – резервисано за почетнике, иако има девет година стажа. Иста судбина задесила је и његову колегиницу Радмилу Димитријевић која је у пријави наведена као сведок.
Годину дана Више јавно тужилаштво у Нишу узалуд чека да им лесковачка полиција јави резултате истраге, али плаве униформе ћуте. А цео Лесковац зна где су паре, сем полиције, наравно. Kао да то није њихов посао, а можда им и није до истраге, јер дилберка на коју се сумња има заштиту.
Kаква ружна прича, не зна се шта је неморалније, да ли малтретирање људи који су пријавили случај или нестанак новца. На шиканирање, претње, кажњавање оних који неће да ћуте готово да смо навикли. Али на крађу новца прикупљеног за лечење, е то је и у Србији, па, изненађење.
Могу мислити како се осећала оболела жена до које помоћ колегиница и колега никада није стигла. Мора да су тужни и они који су новац дали, хтели су да помогну, да покажу да су људи. Међутим, доведени су у ситуацију да погну главу.
Знам ја нас, ал’ опет тешко је поверовати до које мере може “човек” да потоне. Kадгод помислимо да нема даље, да не може горе – може! И има горе. И то горе од горег десило се у истој средини. Нестао је и новац који је прикупљан зе лечење колеге (М.М.), а да није утврђено у чијем џепу је завршио. Kаква времена, какви “људи”.
Стид ме је колико смо посрнули као народ. Није ово мање монструозно од крађе беба. Једноставно, запањује ћутање о овој срамоти. Спава цео град. Радници ћуте, боје се. Kао да је највећа казна остати без посла, а шта је са образом, са достојанством. Ћуте и руководиоци у Јуриној фабрици. Боље да се ништа не чачка. Зато је и глас Предрага непожељан. И Радмиле као сведока.
Не могу а да се не запитам по каквом то критеријуму у Јури бирају кадрове, како се то уз име њихове фирме лепе случајеви попут овог, А нисмо заборавили, било је и пелена и отказ оболелој радници… Људи, усправите се.
Миленко Васовић
Извор: БИЗЛифе
