Ко вам каже да од пољопривреде не може да се живи у Србији тај или лаже вас или себе. Да је тако доказује село Доња Лакошница, удаљено шест километара од Лесковца. Село има 1.300 душа и скоро сви живе од домаће сорте паприке “козји рог”, због чега је место добило надимак “престоница паприке”. Слично је и у лесковачком селу Брестовац, где се од домаће паприке прави оригинални лесковачки ајвар.
Свако дете, свака баба, сваки сиротан надничар, сваки мушкарац у Доњој Лакошници ових дана зна шта му је чинити – убрати паприку, довести је до дворишта, нанизати на канапе и окачити на амбаре да се суши.
Радови су увелико у току, а село је почело да се црвени и оправдава назив “престоница паприке”. Њихова туцана паприка посебно је цењена међу месарима јер даје јарко црвену боју. Свако домаћинство у селу просечно произведе три до четири тоне млевене паприке годишње. Проблема са продајом немају, али имају са фалсификатима који се појављују на пијацама, због чега су решили да заштите географско порекло свог производа.
Фотографије које су нам стигле из Доње Лакошнице показују ону страну Србије на коју су многи заборавили да постоји. Вредни и марљиви људи, породица на окупу, синови, снаје и свекрве заједно на трактору, мања деца са бакама и декама испод чардака нижу паприку, већа деца по дворишту гурају колица. На њивама се убрзано бере и не пита ко је ко, колико има и што му је кожа тамнија.
Да се од вредног и поштеног рада и домаћих производа може живети показује још једно лесковачко село – Брестовац. Тамо се од паприке прави оригинални лесковачки ајвар. Породица Стевице Марковића од тога је направила породични бизнис. Чланови су удружења произвођаца домаћег ајвара из Лесковца, а свој производ углавном продају по Нишу и Лесковцу, где се за теглицу ајвара плаћа 500 динара.
Зато, када вам неко следећи пут каже како нема посла и нема шта да једе подсетите га не то колико ари запарложене дедовине има. Таквих је много, али су заборавили шта је мотика.
Вестионлине
