Ко контролише паре из донација које су се сливале прво у жуто а затим у напредно предузеће?

Објашњавајући пре две године како је “Викторија група” (компанија за трговину храном и пољопривредним производима), добила најповољнији кредит од 250 милионе евра, Зоран Митровић, генерални директор овог “демократског” гиганта, схвативши да је “на клизавом терену”, почео је да се правда да он није власник “Викторија групе”, него Ружица Ђинђић, удовица покојног премијера Зорана Ђинђића! Тако је, за оне неупућене, одјекнула “сензационална” вест да је Ружица мултимилионеркa.

Истина, до јавности су и пре тога стизале врло оскудне информације о томе чега је све ова “весела удовица” власник, шта се све од покретних и непокретних ствари води на њено име, шта јој је Зоран оставио у наслеђе и шта су њему све оставили његови финансијери из земље и света.

Али, после Митровићеве изјаве, више није имало шта да се крије. Реч је о жени која је била и остала “сива еминенција” демократске пљачке. Ту чињеницу, оберучке је прихватила и напредњачка власт. Њен нови заштитник је Александар Вучић. Посао не сме да стане.

Удовица Зорана Ђинђића, Ружица (рођена Павловић), рођена је у селу Попучке код Ваљева. Као студенткиња Правног факултета у Новом Саду, радила је као гардероберка. Ова “позиција” са које је упознала доста виђенијих људи, убрзо је “Рушку” довела у присну везу са једним од највиших функционера ондашње ДБ. Убрзо је напустила пролетерски занат гардероберке и уз помоћ моћне везе постаје службеница Сектора правних послова Књижевне заједнице Новог Сада (1985. до 1988. године).

Овај детаљ је важан у њеној биографији, јер, делимично, може да објасни како је упознала Зорана Ђинђића, али и како су њих двоје касније постали творци једног неформалног центра моћи, у коме су главну реч, осим њих двоје, водили и представници криминалног капитала.

О томе је у својој књизи детаљно писао и покојни Георг фон Хиббенет, дугогодишњи дописник немачког радија “Дојчландфунк” из Београда. Порекло богатства Ђинђићевих везано је за присвајање огромних донација које су стизале деведесетих година директно у Зоранове руке, али и улагања криминалних кругова у своју “бољу будућност”.

Током распада Демократске странке, у марту месецу 2014. године, удовица Ружица опомиње “оне који су се мало занели”, па каже: “Није Демократска странка ни Ђиласова ни Борисова!”.

Јасно је о чему се ради: после ликвидације старе демократске елите на почетку деведесетих, Зоран је направио политичко предузеће у које су улагали сви којима је обећан “слободан приступ роби и капиталу”, чим Милошевић буде свргнут са власти. Ружица је у том предузећу после Зоранове смрти почела да игра кључну улогу. Сви остали су само марионете које воде странку али не и страначки бизнис.

Сви мултимилионери везани за ДС (Миодраг Костић, Мирослав Богићевић…), почели су да користе статус Ружице Ђинђић заштићене од стране сваке владе, као да је “света крава”, па је именују за члана разних управних одбора и улажу у разне фондације којима она управља.

Има је дословно свугде, али, пре свега, она је сива еминенција у Демократској странци и у њој припадајућим предузећима. Са такве позиције је у сред избора 2014. године и дала изјаву: “…Иако је било разлога да у прошлости будем и незадовољна политиком коју је спроводила ДС, да кажем да је она издала идеје Зорана Ђинђића, није ми падало на памет да излазим из странке, него сам све време остајала у њој. Тако ће бити и убудуће!” .

И заиста, непосредно уочи мартовских избора, Ружица на Главном одбору странке каже да је “потпуно окупирана вођењем фонда” и да јој је професионални политички ангажман још вишак, али да ће бити присутна и у политици.

Када се у Србији поново, после дуго година нашао и Станко Суботић-Цане, некадашњи пословни пријатељ Демократске странке и Зорана Ђинђића, огласио се и Синиша Симић, бивши републички јавни тужилац, који је рекао да би “Суботић могао да докаже више кривичних дела”, мислећи на утају пореза и прање пара од стране Ружице Ђинђић којој је Суботић исплатио 1,1 милион евра у кешу!

Али, много већи новац од онога којим оперише српска штампа, Зоран Ђинђић је држао у иностранству. Осим немачких обавештајних служби, само још Ружица зна на којим страним банкама тај новац постоји и који су бројеви рачуна. Због тога, кад год је Немачка држава позове да јој додели неку почаст, истовремено је позову и немачке обавештајне службе да још једном утврде како се троши новац уложен и Зорана.

Бољи познаваоци “раних радова” Зорана Ђинђића знају да је он дубоко веровао “јака пословна и политичка леђа” преко немачке пословне породице.

Много раније, за време боравка у Немачкој, Зоран Ђинђић се упознао и са Јошком Фишером (бившим канцеларом који је био један од идеолога бомбардовања Србије 1999.) с којим је у то време, током друге половине седамдесетих година, делио радикалне левичарске ставове.

Фишер се због тога почетком 2000. године суочио са оптужбама да је био у вези са “терористичким” групама из тог раздобља као што је РАФ и да је за то добијао оргромне суме новца. “Револуционарне” милионе, Фишер је делио “партизански” са Ђинђићем. Тај новац Зоран никада није пренео у Србију. Мада су и Фишер и Ђинђић касније радикално напустили левичарску позицију, остали су добри пословни пријатељи, а фондови БНД, били су им широм отворени као ретко коме у послератној историји некадашње Западне Немачке.

Узгред, Ђинђић, који се касно оженио, у Немачкој је живео захваљујући времешним дамама које су га издржавале. Једна од њих, грофица са великом заоставштином, отворила му је рачун у једној немачко-швајцарској банци, са близу пола милиона ондашњих марака.

Ни за тај новац није познато ко њиме управља, мада озбиљне банкарске корпорације у Европи имају обавезу да обавештавају породице умрлих или погинулих о стању на рачунима који су остали иза њиховог сродника. Утолико је лакше претпоставити да удовица Ружица може да користи и овај Зоранов “заборављени” конто.

Процена америчких обавештајних служби, почетком 2000. године, била је да Демократска странка на челу са Ђинђићем може да економски сатре Србију. Рачунали су и на његове коалиционе партнере, који су створени, обучавани и плаћени да као интересна група очерупају и униште Србију.

Након петооктобарског ЦИА преврата дошло је до кобног савеза између тајкуна, криминалних босова и врха ДОС-а. Тај паклени савез је цементирао тоталитарни систем у Србији, обесмислио демократију и опљачкао грађане Србије.

Ружица Ђинђић је у том савезу, након Зоранове смрти, практично постала мафијашки бос! Она, скривена иза безазлене улоге Зоранове удовице, преко ланца подређених власника и директора, контролише десетине милионских инвестиција и компанију вредну макар милијарду долара (Викторија група).

Ђинђић ће остати запамћен по томе, што се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње, свега неколико година раније. Али, то у његовом тестаменту, био он државна тајна (или само Ружицина тајна), не пише.

Игор Милановић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије