Ко (не) чека Шешеља

„Србија чека Шешеља!” Остаци остатка некада најмоћније и најорганизованије српске политичке странке под овим слоганом су последњих година често витлали по Србији, најављујући тријумфалан повратак свог лидера из Хага. И често деловали трагикомично са својом увек истом иконографијом и својим увек истим најавама („из поузданих извора”) како се „Воја сигурно враћа у фебруару” (па у јуну, септембру, новембру, новом фебруару итд.). А Шешеља не само да није чекала Србија, него су, у међувремену, од чекања руке дигли и његови најближи сарадници.

Али Шешељ се на крају ипак враћа. Много касније него што су се надали његови (проређени) верни страначки следбеници, али ипак пре но што су мислили они који су га из Београда испратили. И заиста се враћа као нека врста победника. (Пре)тешко болесног, можда „смртно рањеног”, али ипак победника. Не заборавимо да Шешељ никада није признао Хашки трибунал и његова правила, никада није упутио молбу за превремено пуштање, нити прихватио „гаранције” и услове српских власти. И на крају су морали да га пусте неосуђеног. То јесте можда Пирова победа, али је ипак нека победа.

Овај текст се пише у тренутку када још није до краја јасно какав се то Шешељ враћа из Хага, то јест, у каквом је физичком, здравственом и менталном стању. То није пресудно за симболички значај тог повратка, нити за тврдњу да се враћа као (морални) победник, али јесте важно за процену домета његовог повратка на српску политичку сцену.

Наиме, уколико он буде у стању да рационално просуђује и делује, и уколико му болест и разумљива жеља за реваншом не замуте свест, са Шешељем би његови дојучерашњи саборци, на челу са његовим „политичким сином” на месту премијера, заиста могли имати много проблема. А свакако много више него што имају са овом актуелном, разваљеном, посвађаном и маргинализованом опозицијом.

Али какав год се вратио, и у каквом год психофизичком стању био, апсолутно је неморално и недостојно што је владајући политички и медијски мејнстрим Шешељу превентивно приредио правог „топлог зеца”, у покушају да га што више огади – пре свега – његовим бившим гласачима који су у међувремену „преврнули ћурак” и отишли за новим вођом. Управо тим бившим радикалима, а у међувремену мало „унапређеним” и танко „европеизованим”, намењена је ова ружна и неумесна кампања. „Пуштају Шешеља да напакосте Вучићу”, заштектали су режимски таблоиди, аналитичари и добро обавештени извори већ на саму најаву повратка „војводе” из Хага. „Шешељ долази да се свети”, па чак и: „Осветићу се Вучићевој деци и Томиним унуцима.”

Ипак, најбљутавије делују инсинуације о томе како се Шешељ, малтене, враћа у неком договору и „дилу” са Американцима и Западом. А он је, ма шта о њему мислили и уз све своје мане, управо због тога што на такве договоре и дилове није пристајао, у Хагу и завршио, провео тамо толике године и остао скоро без странке, здравља и живота.

Сетимо се само какав је званичан и државни дочек Хрватска приредила Готовини и Маркачу по њиховом повратку из Хага – и какву су им сву могућу политичку и логистичку подршку пружали док су у Хагу били. Или како су косовски Албанци дочекали Рамуша Харадинаја (без обзира што се том његовом повратку Хашим Тачи сигурно није превише обрадовао). А у Србији Шешеља званично дочекују ружне оптужбе, мук и нелагода. (На страну својеврсни политички парадокс што се чини да се Шешељевом повратку данас много више радују његови љути политички противници него његови вишедеценијски саборци и сарадници.)

Не каже се случајно да ће онај коме је скупо да издржава своју војску, на крају морати да издржава туђу. Ко се не радује повратку из Хага једног Србина којем (премда свакако није био баш патријарх Павле), уз све напоре и притиске, није могла бити написана осуђујућа пресуда, биће принуђен да дочекује албанског премијера и да му овај усред Београда говори о независном Косову као о „реалности са којом Србија треба што пре да се помири”. Ко је мислио да је Косово испричана прича и затворена страница, коју треба што пре заборавити зарад светле европске будућности, доживео је да му Косово и велика Албанија дођу на ноге и гурају прст у око усред Београда. Ко није сачекао Шешеља, дочекује Раму.