Ко представља Србе на Косову?

„Дакле, то је крајњи резултат ове листе (Јединствена српска листа, прим.), уз поштовање појединцима на данашњим политичким листама, то је полтички полусвет који треба да се носи са најјачом интелектуалном, политичком, културном елитом Албанаца у парламенту Косова”, рекао је Момчило Трајковић на дебати „Однос Београда према косовским изборима – јуче, данас, сутра“, у Медија центру, Чаглавица.

Градоначелници четири општине Севера закључили су, након саветовања са шефом Канцеларије владе Србије за КиМ (Марком Ђурићем), да је најпаметније да што више Срба изађе на те изборе – што је, у њихово име, саопштила Канцеларија. На дебате са „осталима“ не долазе, изјаве не дају осим кад морају и, уопште, понашају се прилично необично с обзиром на то да им је „нека кампања“ управо у току.

Српски кандидати који ћуте

Усред предизборне кампање, тачније кад је и званично почела, дошло је до промене изборног закона – прецизније, оно што није могло да се мења доношењем новог закона урађено је преко ЦИК-а, то је следеће: Срби имају само 10 загарантованих места у парламенту. Све преко могу да добију на основу гласова, а то у пракси значи да би, уколико би гласало 130.000 Срба, у парламенту седело неких 17 до 18 људи. О овом скандалу се не расправља међу јединим српским кандидатима који имају какву-такву логистику, а то су  кандидатии Јединствене српске листе (то је оно што је направила Република Србија и које сада слуша Марка Ђурића) и СЛС која је већ у влади Косова с Тачијем у коалицији и чији представници су, у овој ситуацији, срећније решење – мада је свеједно. Они су се договорили са „листом“, то јест са џавом Србијом и ова ситуација погодује косовским, албанским странкама јер оне, за разлику од српских, доводе школоване и озбиљне кадрове који су способни да расправљају о многим изазовима који ће затећи и Србе и Албанце и друге народе на Косову у наредном периоду.

„Испред нас се налазе многа питања која ће Србима одредити будућност“, упозорава Рада Трајковоћ, „Заједница српских општина, закон о Трепчи, о војсци, изборни закон, закони о сарадњи са Хагом, одлазак осумњичених што ће изазвати потресе… Тачи управо води страшну кампању, не изборну него за себе лично (да обезбеди себи аболицију),  ми Срби се не одређујемо, ништа не говоримо. Ми причамо о јединству.  Појаве се из „Српске листе“  и СЛС, а нема жена, нема расправа на које су позиване, о родној равноправности, о ЛГБТ правима, о људским правима – нема разговора где ћемо преко тих права правити заједнични фронт са Албанцима и превазићи причу о етничким правима. Ако стављамо акценат  на етничка права ми ћемо их много теже реализовати. Хапшења која следе  ће ионако подизати тензије, зато је важно –  јачати цивилни сектор, ставити акценат на заједничке проблеме, третирање инвалида (који су срамота и даље их крију по кућама), мобинг, пуно тога али ми више немамо људе који умеју о томе да говоре“.

Склањање познатих и довођење анонимних

Слушајући већину дебата о изборима на Косову, стиче се утисак да ми више немамо људе који умеју о било чему да говоре и то је трагична последица два успешно одрађена посла. Урадили су их Срби.

Први посао било је Вулиново кадрирање по Косову и постављање људи за које нико није чуо на нека места, на заправо једина места која су Србима преостала на Косову а да с њих могу да делују и нешто ураде за своју заједницу (од политичких позиција до позиција директора преосталих српских институција где су доведени људи који су чак били и по затворима).

Други посао било  је склањање свих, препознатљивих, политичких субјеката са сцене. Овде се ради о Оливеру Ивановићу, најсуровије склоњеном у једном страшном договору, о Марку Јакшићу који се не пита ништа јер је представљен као некакав ретроградни националиста који не зна ништа о Косову – што нема везе са реалношћу, он је човек који је (што се нигде не помиње) спасавао и Србе и Албанце за време рата, преко болнице где је радио, помажући им да побегну и лечећи их, даље он јесте човек једне политичке линије која је непожељна али је – што је с Косова нестало – образован човек и искусан политичар, затим Радмила Трајковић коју нападамо за некакво „ненаменско трошење новца“ (у време док је била директор ДЗ Грачаница) иако је сваком иоле писменијем читаоцу смешно када чује за дуг од неких 12 милиона (или 14, свеједно) динара. Даље, дуг и ненаменско трошење новца нису исто и то је прича која може да засени простоту али свако ко замисли рад у једној здравственој институцији на југу Косова у временима када се и пуцало и на месту где се не зна шта се купује којом валутом, где лекове одузима косовска полиција по њеном нахођењу, и само то да замисли и ништа више, може да се изненади колико је мало тих неких 80 милиона динара за скоро целу једну деценију а на таквом месту. И како би изгледало „наменско“ слање дописа за сваки проблем који искрсне свакодневно…

Српски политичари без политике

Поента ове приче враћа нас на изјаву Моме Трајковића с почетка. Ми немамо препознатљиве политичаре, немамо никакву политику уопште која има везе с Косовом и свим оним што се сада тамо дешава, немамо људе способне да схвате шта ће се даље дешавати и, најважније, оне који би умели да се снађу у свему томе. Ми имамо неке особе за које нико није чуо, које не дају изјаве а и кад причају боље да не причају јер говоре несувисло, ми можемо томе да се смејемо али то је све само није смешно.

То што смо пристали да људи за које не морамо да објашњавамо ко су (дакле, људи чија имена на Косову у Србији код међународне заједнице и у региону, нешто значе), управо сада не буду они који ће дочекати овај крајње деликатан период који је и пред Косовом и пред Србијом – може да се тумачи као или суицидна намера или глупост која се већ ивичи с лудилом или нешто треће а што спада у домен теорије завере, помешане с неким (пара)психолошким „сметњама“, чиме се нећемо бавити јер немамо расположиве стручне саговорнике за ову заумну ствар.

Ако смо дозволили да Ивановић буде најсуровије „пуштен низ воду“ као ратни злочинац (реч је о човеку кога смо, из Београда, увређени његовом способношћу да сарађује са свима, називали – најблаже – издајником), ако смо од Марка Јакшића направили опасног националисту и неразумника који ће да поведе Север у рат (иако је док је рат трајао, поновићу, човек спасио више људи него што су они који су га називали националним манијаком примили у канцеларије), ако је Мома Трајковић незанимљив јер је био у власти деведесетих а онда је прешао у издајнике  (прво, био је јако кратко; друго – ко је сад на власти у Србији?) иако је један од ретких људи који не само да познају Косово него умеју и да га објасне и ако је Радмила Трајковић лопов док се на место с којег је смењена доводи човек који је био у затвору због крађе опреме из установе у којој је радио, а заборављамо да је реч о некоме ко зна шта је Косово и кад је рат и кад је мир (иако мир никад није мир на Косову и иоле озбиљне државе на таква места шаљу најбоље кадрове а не оне који нису ни за шта – па добију Косово) – ко остаје Србима?

Има људи, нема чуда

Остаје, можда, у неком веома срећном сценарију млада елита, истина толико малобројна да могу поименце да набројим те људе, школована за време ратова ван Косова и, понеко, ван Србије, и – пошто смо толико волели ону о културној колевци та нам се и враћа – иронија је да они који су остали на Косову а да знају језике, да су писмени и да имају школе, да су способни и инвентивни, јесу људи који имају везе са културом. То је остала последња линија одбране, млади људи који се баве неким културним центрима или се боре за слободне српске медије. За сада су решени да остану на Косову, уметници јер је Косово (парафразираћу  сликара  Горана Стојчетовића) „Елдорадо за иоле креативног човека“, који ишта може да види и препозна; организатори и људи који измишљају начине да опстану на Косову као цивилизован свет – као Ненад Максимовић који се бори за некакав Алтернативни културни центар, новинари попут Будимира Нићића и других (да не набрајам) који остају, не јер морају него јер хоће, дакле, шака људи који нису на Косову зато што немају где ни са чим да оду, него јер су одлучни да остану, за инат, јер воле то Косово, јер им се тако, ето, хоће. Кад се уморе, Србија је – сигурна сам – последња дестинација где ће ови људи пожелети да започињу нове животе и можемо само, ако нисмо отворено злонамерни према Косову што значи уистину суицидни као народ, да се надамо да се неће уморити.

Колико је времена, воље, које чудо треба да се деси да би једна шачица млађих, нових људи, који притом нису политичари, успела да сачува, а управо то раде, оно мало српског (језика, мисли, књига, свести, ичега…) на Косову које ће и без Срба бити у огромним проблемима и питање је месеца када ће Косово опет постати вест у светским медијима (дакле, ништа не ваља); какво дакле чудо треба да се деси да Срби на Косову опстану након учинка Републике Србије то заиста само онај горе зна. Или онај доле.

Ана Радмиловић

Балкан Магазин