Ко приморава Србију да без икаквог рационалног разлога прода Телеком Србије?

Синдикат Телекома Србија противи се продаји најбољег државног предузећа, јер ће из тога са губитком изаћи и држава и запослени и грађани Србије. Прошле године Телеком имао добит од 140 милиона евра и добит пре пореза и амортизације од 280 милиона евра

У сенци доношења Закона о раду, протеста синдиката и скупштинског препуцавања, представљања макета Београда на води и осталих најава великих инвестиција које само што не стигну – јавност је помало заборавила намеру ове власти да ускоро крене у приватизацију великих државних и јавних предузећа, при чему је Телеком Србија први кандидат за продају. Недавно се и Синдикат Телекома јавно супротставио приватизацији овог предузећа које је у прошлој години остварило нето добит од 15,3 милијарде динара и тако био компанија са другим највећим профитом у Србији.

Иза намере да се продају државне компаније сасвим сигурно, пре свега, стоји намера да се попуни, разваљени буџет Републике Србије. Поставља се питање колико је оправдано продати имовину зарад покрића текућих трошкова, где је отплата камата по ранијим дуговима једна од највећих ставки.

Зашто продавати нешто што доноси профит?

Мирослав Јоксимовић, председник Синдиката Телеком Србија истиче да не види разлог за продају читавог државног капитала у Телекому, мада није против мешања приватног капитала али уз услов да држава сачува за себе контролни пакет од 25 до 30 одсто.

„Телеком је у прошлој години остварио добит од 140 милиона евра и исплатио ове године држави дивиденду од 5,5 милијарди динара, а до краја године ће још једном уплатити део дивиденде. Телеком је тај резултат остварио у условима конкуренције. Ту су Теленор, ВИП, СББ, да не спомињем и друге компаније. Стално нас прозивају као да смо јавно предузеће, а ми пунимо буџет“, каже Јоксимовић, додајући да Телеком запошљава 9.067 радника, а још око 100.000 људи, партнера, добављача, консултаната из ИТ индустрије живи од послова са овом компанијом.

Ако Телеком купи нека велика инострана компанија, јасно је да ће радити са својим добављачима и партнерима, па се поставља питање шта ће бити са тих 100.000 људи.

Цена телекомуникационих компанија у Европи уопште, ниска је у овом тренутку а конкуренција на овом тржишту све је јача у виду интернет комуникације, друштвених мрежа, али и ЕУ регулатива којом се укида роаминг.

Као један од главних разлога у корист продаје Телекома, власти наводе да ми не умемо да управљамо компанијама. Јоксимовић истиче да би и садашњи директори одлично водили компанију само када им се држава не би мешала у посао.

„Боље од продаје би било да је менаџмент независнији од државе. Сада менаџмент мора да се консултује са владом, мора да спроводи политику владе, а то нас често кошта губљења прихода. Могли би и наши директори да раде добро када би се држава повукла из управљања. Осим тога, овде влада нека уравниловка, нико не сме да каже да има плату већу од 100.000 динара, што је смешно. Зато нам и одлазе кадрови у Теленор и ВИП, и то не само високо образовани, већ и стручњаци са средњом стручном спремом. Ко ће да води фирму и да одговара, чак и кривично, за њено пословање, а да прима плату од 100.000 динара? Ако неко направи профит од 140 милиона евра онда треба да добије бонус, али треба и запослени да добију награде“, сматра Јоксимовић.

Ко приморава државу да се одрекне Телекома?

Са дефицитом републичког буџета у првих пет месеци ове године од 114,6 милијарди динара, односно нешто мање од милијарду евра (што је на годишњем нивоу скоро 2,5 милијарде евра) и јавним дугом од 20,65 милијарди евра на крају маја ове године, јасно је да влади очајнички треба новац да се покрије толика разлика између прихода и расхода. Међутим, да ли би продаја Телеком ишта решила осим што би одложила проблеме за који месец?

Према проценама, вредност целог Телекома у овом тренутку била би око 1,4 милијарде евра. Ово се базира на прошлогодишњој ЕБИТА, односно добити пре пореза и амортизације која је износила 280 милиона евра. Како објашњава Јоксимовић, у Европи се најчешће при процени вредности овај показатељ множи коефицијентом успешности који износи пет што доводи до поменуте цифре од 1,4 милијарде евра. Када се од тога одузме 400 милиона евра дуга, за расподелу акционарима остаје око милијарду евра. Тренутно држава поседује 58,11 одсто акција Телекома, грађани Србије 14,95 одсто, запослени и бивши запослени у овој компанији 6,94 одсто и сам Телеком 20 одсто које су откупили од грчког ОТЕ-а.

Дакле, држава би могла да рачуна на око 600 милиона или ако купци буду дарежљиви можда и 700 милиона евра од продаје најбоље државне компаније. То би било довољно да се покрије дефицит у буџету само у првом кварталу ове године. При томе, ту се не рачуна социјални програм за отпуштање који би вероватно држава морала да преузме на себе. На пример, у Хрватској је, након што је Дојче телеком купио Телеком Хрватске, од 11.400 запослених отпуштено 5.700 људи.

„Продаја Телекома би држави донела покриће дефицита за три-четири месеца. То нема никакве логике и једини разлог за продају видим ако држава „мора“ да га прода, али то треба рећи јавно, па да грађани одлуче о томе. Ми нисмо против мешања капитала и то би вероватно донело олакшање у пословању јер не би имали препреке због државног власништва“, каже Јоксимовић.

Поставља се питање и шта ће бити са 20 одсто акција које припадају компанији, а које је Телеком откупио од ОТЕ-а пре 2,5 године за 380 милиона евра. Према речима Јоксимовића нико неће да плати те акције јер ће и онако доћи у њихов посед када купе државни удео од 58 одсто, тако да петина предузећа купцу долази „гратис“.

„Зато сам још пре две године предлагао да се ових 20 одсто акција поништи, па би се тако повећало учешће садашњих акционара у Телекому. Државни удео би се повећао на 72,5 одсто, грађана на 18,5 одсто, а радника на 8,75 одсто, али држава никако да се одлучи на то“, истиче Јоксимовић.

Пре само неколико дана, мексички тајкун и најбогатији човек на свету Карлос Слим купио је већински удео у Телекому Аустрије, иначе власнику ВИП-а и једном од главних конкурената за Телеком Србија. Ипак, аустријска држава је задржала пакет од 28 одсто акција са чиме може да утиче на основне стратешке одлуке компаније. И синдикалци у Телекому се залажу да, ако већ мора да се прода, држава ипак задржи контролних 25 до 30 одсто како би се осигурала права запослених, квалитет услуге и наставак инвестирања у земљи.

Против продаје Телекома су и стручњаци и економисти, истичући да ће новац од продаје неизоставно отићи у потрошњу и враћање ранијих дугова, а држава ће остати без имовине, инвестиција и прихода од државног капитала.

Штетно по јавни интерес

Консултант за стране инвестиције Махмуд Бушатлија се противи приватизацији, не само Телекома, на начин како је то до сада рађено а као и што се сада покушава, јер је то штетно по јавни интерес.

„Телеком је и даље монополиста у фиксној телефонији и не сме се продавати државни монопол приватном, док незавинсе регулаторне агенције не буду стварно контролисале да свако под истим условима може да приступи мрежи. У Немачкој већи део фиксне мреже држи Дојче телеком али држава контролише да сви могу да приступе мрежи. Ако би ми продали Телеком и мрежу, имали би великих проблема у преговорима са ЕУ због тога што нисмо обезбедили равноправан приступ мрежи, а приватну страну компанију никада не би могли да натерамо да се одрекне те позиције. После би држава морала милијарде да улаже у нову мрежу.

Други разлог зашто држава не треба да продаје компаније је то што држава без имовине није држава. Очигледно је да се буџет не може финансирати само од пореза и доприноса и не треба се одицати прихода од капитала. Јесте да би они могли бити и већи када би се професионално управљало капиталом“, сматра Бушатлија.

Он напомиње и да цена која се постигне неће много помоћи буџету, а отићићи ће тамо где мора – а тоје раздуживање, а не инвестиције.

„Ако продате нешто што доноси паре, а не инвестирате, то је губитак за јавни интерес. Ако продате телекомуникациону компанију, немате у шта да уложите што ће доносити већи профит“, истиче он.

Поред тога, он сматра да Дојче телеком вероватно неће бити заинтересован ако дође до продаје, јер зашто би ОТЕ, која је у власништву Дојче телекома продавала 20 одсто ако хоће целу компанију. Наравно, био би скандал ако би купили те исте акције јефтиније него што су их продали Телекому две, три године раније. Такође, за Дојче телекомом се вуку репови у овом региону након што су пре неколико година испливале афере са корупцијом у Црној Гори и Македонији а што су открили амерички истражни органи.

Други велики кандидат је Телеком Аустрије који је већ поменут и у који ће наводно Слим уложити милијарду долара за ширење на територију југоисточне Европе, где се убраја и Србија. Бушатлија указује да је Телеком Аустрије лошије фирма од Телекома Србије, има мање корисника и прате је афере и интерне истраге. Таква фирма би, према његовим речима, само гледала што пре да максимизује профит што значи отпуштање људи, резање инвестиција и поскупљење услуга, а то је штета за све грађане.

Против продаје „златних кока“ је, принципијелно, и економиста Млађен Ковачевић. Он напомиње да је 99 одсто вероватноћа да би новац од продаје отишао у буџет где би га појели, а за две године не би било више уплата у буџет по основу профита. Он поцењује и да би страни купац убрзо гледао да подигне цене, а то би на тржишту са свега три играча и конкуренција пратила.

Он истиче и безбедоносне разлоге због којих држава не би смела да прода Телеком, а посебно не странцима.

„Не би добили ни добру цену јер сви знају у каквој смо очајној финансијској ситуацији и колико нам требају паре. И пре неколико година, када је претходна влада покушала да га прода, нису добили ни близу очекиване понуде. Иако то не би значило много за буџет, бојим се да је ситуација „дај шта даш“, закључује Ковачевић.

Милош Обрадовић, Балкан магазин