Ја сам… ко сам ја у овој држави Србији за коју сам се борио?! Млади дечаци су ми тада умирали на рукама а размишљам зашто је Бог тако неправедан и није тада узео мој живот, да данас не гледам како ми се болесно дете мучи у затвору – “казамату” Забели. Да ли ја могу да се назовем борцем и човеком, или најгорим шљамом зато што носим последице рата и што моја породица трпи због тога?
Када је почео рат млади дечаци одазивали су се држави и свом народу, а међу њима сам био и ја, да би данас моје болесно дете морало да издржава затворску казну и да нема право на наногицу како би могло да се лечи. А криминалци и највећи “шљам”? Неки од њих постадоше богаташи на разноразним острвима са бесним аутомобилима, јахтама, становима и њиховом побеснелом децом,… Мој син, ,,лопов”, који је требао пре пресуде да иде на неуропсихијатријско лечење… Ни то није урађено у Основном суду Ваљево већ је он по хитном поступку осуђен и са туморима на кичми мора да робија за све њих, зашто? А њихова деца? Њихова деца носе и носиће ће наногице. Њихови предмети се држе и држаће им се предмети по фиокама у судовима. А мој болесни син? Можда и треба да робија. Можда треба да добија и батине, да га спуштају у Жабарско језеро код Ваљева по ноћи да призна и за шта није није крив и шта није учинио. Да га везују за бандеру у Полицијској управи Ваљево и пропуштају по мало струје, да им покаже место где је оперисан и да га туку баш по тој рани… Ко зна где је крај мукама мог болесног детета, лопова?
Ја се зовем Гојко Арсеновић из Попучака, место у близини Ваљева. Учесник сам свих ратова, а можда је боље да нисам, јер сам доживео да моја Србија, за коју сам био спреман да дам живот, у затвору Забела мучи моје болесно и оперисано дете са туморима на кичми, и не пружа му шансу за још један живот… Они ће рећи да ово што пишем није тачно, а јесте. Решио сам да напишем истину јер их се не плашим. Нека мој народ зна, а и руководство Републике Србије, шта се ради у овој земљи. Има, или нема Закона, или можда неке тајне и мрачне силе пуштају пипке на све стране, да народу буде горе. Зашто? Зашто не дају једном младом животу да се лечи? Они кажу да има рак, али за сада доброћудни, а врхунски доктори са Бањице из Београда кажу да се после операције стално јављају нове промене на кичми.
Питам се зашто је живот овако тежак и сада ми је тек јасно шта значи изгубити дете или имати болесно дете коме не можете да помогнете. Ја, Гојко Арсеновић имам три сина, који су расли уз мене и моју сиротињу просечног Србина. Од малих ногу сам учио своју децу да буду поштени и да поштују Закон и знао сам да само рад може да их васпита и кренуше за мном да раде тежак зидарски посао. Сећам се да је мој син ,,лопов”, овај који болестан и оперисан издржава казну затвора у Забели, као мало дете чепркао по песку и шодеру и ређао цигле и говорио како ће он када порасте бити мајстор и да хоће да личи на мене, његовог оца. Ништа лепше у животу него кад дете са седам година размишља и прича о поштењу и био сам тада поносан отац. Али тај пусти рат однесе моју снагу и вољу за животом и ја сам почео да се затварам у себе, не размишљајући о мојој деци, дубоко спавајући у својој судбини и тек се мало пробудих кад ми је најмлађи син, како кажу лопов, заврши на операцији и сада у казамату.
Не знам одакле ми снага да све ово напишем. Брзо прође њихово одрастање. Радили су са мном многе куће, кровове и зидове смо урадили сви заједно. Небо ми је било отворено тада, када сам гледао како одрастају три моја анђела и како постају добри људи, вредни и радни. О Боже мој драги, шта се ово деси? Крену све по злу и мој најмлађи син због кога пишем ову исповест се одједном разболе… зашто? Зашто таква судбина може да задеси човека? Тешка операција урађена на Институту на Бањици на кичми трајала је више од четири сати, велики бенигни тумор. Али не лези враже, почеше болови и нове промене и требаће вероватно нове операције које не могу да се ураде јер држава и појединци не дају. Можда треба да умре па би они били задовољни и не би био први који је умро у затвору у Забели.
Онај господин што се кандидовао за председника, њему сам писао много пута и никада се није потрудио да одговори и сазна да ли је истина шта ја пишем о (не) лечењу мог сина, који све време болестан издржава казну затвора, без шансе и могућности да се лечи?!
Писао сам и Министарству и одговарају ми да ја, као отац, не смем да знам како се моје дете лечи?! Ако родитељ нема то правцо, ко онда треба да га има и да зна зашто то крију? Нису га водили на заказану магнетну резонанцу, нису га водили на друге заказане прегледе… Када ја стиснем са пријавама, они га одведу код неког другог доктора или само једном на контролу.
Господине Вучићу, ја Вас обавештавам да мом детету у затвору Забела не пружају адекватно лечење и не дају му лекове, па чак ни бруфен за болове, већ му доктор каже:
”Нема бруфена нека ти донесу у пакету”, а мој син мучени чак трпи болове до смрти јер ни он ни ја не можемо да променимо ама баш ништа.
Достављам пар медицинских налаза које је мени син оставио, и рекао ме оптуже и осуде што то радим (јер кажу да не смем) и ја ћу срећан да идем на робију, ако то мом сину смањи муке. Достављам и пар одговора Министарства и пар лекарских налаза па нека јавност суди!
Господине председниче Владе Републике Србије Александре Вучићу знам да нисте лично и директно одговорни, али хоћу да Вас обавестим овако, јавно, да многи ”чувари закона” раде многе ствари против Закона, а да Ви то не видите и не знате. Е, сада бар знате!?! Ако се, или пре него се мом детету нешто деси у, казамату” Забела, бар да народ зна шта можда чека неко друго, и нечије дете, које можда није криво што је болесно. Дете неке сиротиње које не може да се лечи, али може да робија, јер за њега и њих нема наногице?!
Наставићу да пишем, али за сада сам имао само оволико снаге… У мом писму нема политике јер је ово крик и вапај једног родитеља, борца и људског бића за спас свог детета… дајте ми га само да га лечим да ово моје дете, и дете Србије, не умире у боловима због неадекватне медицинске неге!!!!
Писмо написао учесник рата од 1990. грађанин и отац,
Арсеновић Гојко
Попучке бб
Ваљево
ПС: Када сам пре две недеље 15.04.2017. отишао да обиђем сина ,,лопова”, који не може да се лечи и умире у боловима, уверио сам се да и бруфен, таблете за смањење болова, који му ја купим једва добије, а лекове које су му приписали лекари специјалисти никада ни није добијао нити ће добити?
Постављам питање, не као отац већ као грађанин државе Србије: Ако мој син није довољно болестан, зашто лежи у болници КЗ Забела у Пожаревцу? На то од одговорних нема одговора, као што нема ни одговора на многе написане притужбе о поквареним паштетама и другој храни коју не могу да једу. Или је и о томе сувишно, или забрањено причати! Да ли смо моји саборци и ја дали своје здравље на ратишту да данас ово доживљавам? Оваког непоштовања, ни према здравима ни према болесним грађанима, нема нигде!!!
Председниче, сада, Републике Србије Александре Вучићу, ето сада знате и шта се дешава са болеснима који издржавају казну затвора у Забели/Пожаревцу и надам се да ћете Ви нешто предузети. Нико не може више да вас о сличним дешавањима необавештава или да вас погрешно обавештава, јер сам и Вама и њима, и на www.корени.рс због јавности Србије, написао и лично потписао ову тужну истину. Написао сам моју муку и муку мог детета коме не дају ни да се лечи ни да једе, а тако је и са осталима који издржавају казну затвора. Можда неки од њих издржавају казну због себе и неке њихове грешке, лудости у младости, а неки можда и за оне који су се обогатили док смо моји саборци и ја били на ратиштима, а моја и њихове породице, трпеле и трпе данас још више и још горе!!!
корени.рс
