Ко се боји истине о Црној Гори?

Црна Гора или Монтенегро су у српском речнику постале ружне речи и треба их се клонити!

Огадили су их краљ Никола Петровић-Његош када је потписао укидање и капитулацију Краљевине Црне Горе 16. јануара 1916. побегавши у Италију док је иза леђа свих могућих савезника преговарао са непријатељем о сепаратном миру притом лично саботирајући на све начине одбрану своје краљевине од агресије.

Огадили су их и ”зеленаши” који су ипак подржавали условно уједињење у Краљевину Србију негирајући најдемократскију одлуку икада донету у Црној Гори о уједињењу са матицом Србијом на Подгоричкој скупштини 1918, а који су примали новац и оружје од Краљевине Италије да би се побунили на Божић 1919. што је релативно лако сузбијено од стране локалних црногорских Срба.

Огадили су их маргинални црногорски федералисти који су се у демократско време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије залагали за посебност Црне Горе (негирајући постајање никад пространије Зетске Бановине) иступајући заједно са Хрватском сељачком странком.

Огадили су их учесници Петровданског сабора 12. јула 1941. на Цетињу и колаборационисти са италијанским фашистима и хрватским усташама, међу којима је водећа личност био писац данашње званичне црногорске химне и усташа Секула Дрљевић.

Огадили су их они Црногорци који су своју идеологију накарадног антисрпског сепаратизма преузимали од хрватског клерикализма и праваштва (претече усташтва) попут похрваћеног Црногорца Савића Марковића Штедимлије, у чему су учествовали од већ поменутих црногорских федералиста, преко комуниста, до данашњих посткомуниста – разноразних социјалиста и либерала.

Огадили су их читав низ црногорских комуниста, од оних који су током рата пунили тзв. ”пасја гробља” члановима својих породица који нису подржавали Тита, партизане и Комунистичку револуцију попут ”народног хероја” Саве Ковачевића, па преко оних који су убили митрополита црногорско-приморског Јоаникија Липовца заједно са 200 свештеника његове митрополије 1945. или оних који су због лењинизма прогласили до тада никад постојеће црногорски народ и нацију попут Милована Ђиласа (касније се покајао) или пунили Голи Оток Србима и цео живот се јавно хвалили тиме попут генерала Удбе Јова Капичића, па све до Блажа Јовановића по коме се и даље зове главни мост на Морачи у Подгорици (Титограду), а који је слао у затвор и прогањао митрополита црногорско-приморског Арсенија Брадваревића и који је донео одлуку о варварском рушењу капеле на Ловћену у којој је сахрањен највећи српски књижевник митрополит црногорски Петар II Петровић-Његош.

Огадили су их црногорски комунисти-бирократе попут Видоја Жарковића или Божине Ивановића који су у оквирима југословенске федерације и Савеза комуниста Југославије радије сарађивали и гласали заједно са хрватским кадровима и комунистима него са српским.

Огадили су их тзв. цетињски либерали попут Славка Перовића који ништа од класичне либералне идеологије у себи нису имали, већ су преузели идеологију хрватског праваштва и државног права.

Огадили су их и Слободан Милошевић и Добрица Ћосић заједно са српским комунистима који су прихватили национални инжењеринг и кретали се у категоријама које су им задали Тито и Милован Ђилас па су се понашали као да постоје два народа уместо једног и просипали разне отрцане фразе попут ”два ока у глави”.

Огадили су их трио ”младих, лијепих и паметних”, а посебно Светозар Маровић и Момир Булатовић са својим следбеницима који су такође инсистирали на Ђиласовом етно инжењерингу.

Огадили су их и највећи међу њима дуче и светли господар Мило Ђукановић коме је пошло за руком нешто што се чини да није никоме у људској историји. А то је првенствено да једна мафијашка структура која се бавила (или се и даље бави) разним уносним пословима од шверца дефицитарне и често забрањене робе до присвајања националних ресурса, оформи своју државу и кроз имунитете заштити себе од било каквих истрага, домаћих и међународних, и хапшења. Мило Ђукановић је једини комуниста (заправо огољени опортуниста) у Европи који је на власт дошао још пре пада Берлинског зида у новембру 1989. и на њој опстаје у непрекинутом страначко-државном низу до данас. На власт је сео као двадесетшестогодишњак 1988. поставши члан највишег комунистичког органа Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе, да би у јануару 1989. (десет месеци пре пада Берлинског зида) постао председавајући Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе. Ђукановић никада у свом животу није радио било какав посао изван партије и функција државне власти. Његова Демократска партија социјалиста коју је основао заједно са Момиром Булатовићем је само преименовани Савез комуниста Црне Горе, а чврста контрола над црногорском тајном полицијом и сектором унутрашњих послова никада није престајала. Ђукановић је јединствен у људској историји и као камелеон који се од лењинисте и титоисте трансформисао у милошевићевог послушника и комунистичку верзију српског националисте, па преко демократског следбеника глобализма све до црногорског праваша и екстремног националисте који кокетира са фашизмом. Од федералисте ишао је до конфедералисте све до сепаратисте. Од некрштеног националисте који се побунио против Милошевића па је одлазио код патријарха Павла по благослов, до богоборца који подржава невладину квазицрквену организацију коју предводи рашчињени и проклетству бачени распоп. Технологија власти овог човека је за сва времена огадила речи попут Црна Гора, Црногорци или Монтенегро, а њу копирају политичари сличних и изражених ауторитарних амбиција са елементима диктатуре. Нигде на свету није толико усавршен систем владања кроз комбинацију уцена махом пословима или бенефицијама повезаним са државним сектором и ситних награда од болничког лечења до плаћања струје, а све под фасадом демократских избора. Овај изрод српског рода, бос и тајкун према истраживању америчког ”Форбс магазина” спада у ред најбогатијих политичара на свету чије лично богатство се процењује на близу једне милијарде долара.

Огадили су их и они Срби из Црне Горе који инсистирају на исквареној црногорској посебности Срба. Они који сматрају да су они изнад остатка српства, да су они као ”Спартанци”, храбрији, јачи и бољи од Срба из других крајева, да су племенитији, талентованији и креативнији, што су све заправо лажи и чисти стереотипи. Сви Срби су једнаки. Они се препознају, на пример, као људи који у небеса уздижу иначе велику и значајну епизоду непослушности сердара Јанка Вукотића и његове Санџачке војске краљу Николи на Мојковцу у јануару 1916. када су се супротставили аустроугарској војсци, а изостављају и да помену много значајније операције српске војске попут Моравске операције и Лесковачког маневра који су заправо омогућили повлачење српске војске кроз Метохију, Црну Гору и Албанију.

Дакле, браћо Срби, посебно ви из Црне Горе или бар пореклом из Црне Горе, не пристајте на то црногорско кукавичије јаје и престаните да се идентификујете са Црном Гором која следећи комунистичко-усташку идеологију жели да вас потре етнички, верски, национално и културно и пребаци у аморфну народну масу најсличнију Хрватима, а која ће вас потом уз помоћ Ватикана и изједначити са њима. Никако не смете за себе више да говорите да сте Црногорци! То је неки нови, страни и антисрпски народ који жели и чини све да ви нестанете. Вама се нуде најперфидније методе у циљу вашег нестајања, од матерњег језика, преко брисања ћирилице и употребе нових слова, а ви иако сте до сада пристајали без икаквог чојства и јунаштва на све то, од данас више не смете!

Стидите се свог црногорства, а чувајте своје светло српство које једино ваља истицати! Требало је времена Србима из Босне и Херцеговине да науче да за себе не говоре да су ”Босанци” и сл. Требале су хиљаде невино побијених жртава да их науче да су они Срби и једино Срби. Данас сте ви на испиту, Срби из независне Црне Горе, која жели и чини све што може да вас уништи!

А кад размислимо мало боље, ко су заправо Црногорци или ”Караџадаглије” како су их локални Турци, преводећи овај израз на турски, погрдно називали, видећемо да је то једна врло ограничена географска категорија. То једино могу бити становници и четири нахије и њихови потомци: Катунске, Љешанске, Ријечке и Црмничке. Све остало су Брђани, Херцеговци, Васојевићи, Пивљани, Затарци, Грбљани, Паштровићи, Маине, Бокељи, итд. Етнички инжењеринг је чудо и на то, посебно код црногорског етничког инжењеринга са лењинистичко-усташким пореклом, Срби не смеју никада пристати!

Црна Гора и Монтенегро су ружне речи! Ви сте Срби и ништа друго уз то! Црногорце препустите Ђукановићу и Дедеићу.

”Страница Историја Срба”