Ко стоји иза ЕБРД-а и инвестиционог фонда Мид Европа партнерс који купују медије, телекомуникације и прехрамбену индустрију у Србији

Србија све више личи на очерупани леш са кога белосветски лешинари кидају последње парчиће меса. Да би се задовољили финансијски интереси Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) и Сорош фондације и

РАТЕЛ је одлучио да наметне повећање цене Телекомових услуга, не обазирући се на то да овај народ нема више ни за хлеб

Телекомуникације и медији су стратешка богатства сваке државе, због чега се посебно води рачуна о томе коме ће они да припадну. У Србији се информације о томе ко ће да постане Велики Брат са могућношћу да контролише разговоре грађана и да формира њихово мишљење, добро крију. Власт, истина, све ово зна, али јој знање служи само да би зарадила још који милион евра више од онога што је већ опљачкала, а не да би народ заштитила од оних који су је по похлепи већ стигли.

Недавно је јавности сервирана информација како извесна МИД Еуропа партнерс компанија планира да постане стратешки партнер Пинка. Исту ту компанију налазимо и као власника СББ-а, домаћег предузећа које планира улазак у фиксну телефонију. Одмах су се појавиле и шпекулације да иза МИД Европе стоји Сорошев капитал, будући да се овај магнат недавно повукао из пропале телевизије Б92, али да истовремено није одустао од инвестирања у медије овог дела света. Истина је, као и обично, нешто другачија, али ни мало повољнија по Србију.

Занимљиве везе

МИД Европа је настала 2005. године од ЕМП Европе Лтд, године 1999. формиране ћерке ЕМП Глобала, моћног труста са седиштем у Вашингтону и капиталом вредним шест милијарди долара. Главни у ЕМП Глобалу је Моин Куреши, један изузетно занимљив лик.

Куреши је од 1958. до 1970. радио у Међународном монетарном фонду (ММФ), 1974-1977. ради у Интернатионал Финанце Цорпоратион (ИФЦ), ћерки Светске банке, у којој је значајан члан и Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), а од 1977. до 1981. заузима функцију главног оперативног директора ове организације, да би још 1980. успут постао старији потпредседник за финансије и шеф финансијске канцеларије Светске банке, где остаје до 1991. Две године касније, односно 1993, њега затичемо као – премијера Пакистана.

Оснивач и партнер ЕМП Глобала је Доналд Рот, који је од 1983. до 1985. био извршни директор Меррилл Лyнцх Еуроп Лтд, а од 1988. до 1992. потпредседник и благајник Светске банке. Иначе је и комесар националног пензионог фонда Ирске и националне агенције за управљање трезором.

Колинс Рот је партнер у ЕМП Европи, а дошао је из Соломон Бротхерса, одакле долази и Шабу Куреши. Занимљив спој презимена, мора се признати.

Главна особа за ЕМП Европу је Роберта Фелдман Бержински, успут у ЕМП Глобалу одговорна за Русију и Украјину. И она је пре доласка на ово радно место пет година радила у ИФЦ-у.

Управљачку структуру МИД Европе чини 29 особа, а први на листи је Жак де Ларосије, председник. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века био је подсекретар за монетарну политику при француском трезору, од 1978. до 1987. један од директора ММФ-а, 1987. до 1993. је гувернер Централне банке Француске, од 1990. до 1993. директор Комитета гувернера, а са тог радног места постаје председник ЕБРД-а, одакле долази у МИД Европу.

Следећи у командном ланцу је Тери Бандон, управљачки оснивачки партнер МИД Европе, где се налази од 1999, односно од њеног оснивања. Претходно је заузимао висока места у ЕБРД-у и ИФЦ-у.

Збигњев Рекусур је партнер у МИД Европи од 2002. године и води варшавску канцеларију ове групације, која се, ето чуда, налази на истој адреси као и представништво ЕБРД-а у главном граду Пољске. Претходно је и он радио у Светској банци.

Огромни послови

МИД Европа има три фонда, од којих је најинтересантнији последњи, Фонд ИИИ МИД Европа, основан августа 2007. са роком инвестирања од пет година, роком трајања 10 година и укупним капиталом од 1,53 милијарде евра. Половина инвеститора овог фонда долази из Европе, њих 36 одсто из Северне Америке, а 14 одсто из Азије и Пацифика. Међу најзначајније спада ЕБРД!
Помоћу сва три фонда МИД Европа поседује читав низ компанија у источној и југоисточној Европи, првенствено из области телекомуникација. Телемах је словеначки кабловски оператер у власништву поменуте корпорације, формиран јула 2009. спајањем три босанска кабловска оператера и УПЦ Словеније (161.000 корисника, односно 40 одсто тржишта), који је маја те године купио амерички Либертy Глобал за око 150 милиона евра.

МИД Европа и Либертy Глобал већ су међусобно пословали у Пољској, где је МИД марта 2006. продао Астер Полска, оператера у фиксној и мобилној телефонији, интернету и кабловској ТВ са око милион корисника.

Поред власништва у српском СББ-у МИД Европа је присутан и у Тотал ТВ-у, који оперише у Србији, Словенији, БиХ, Хрватској и Црној Гори. Поред тога, овај фонд је власник бугарске ИТВ преко које планира да на то тржиште инвестира укупно 45 милиона евра.

МИД Европа је власник и мађарске фиксне и мобилне телефоније Инвител са преко милион корисника, Бите-а из Литваније и Латвије са око 1,4 милиона претплатника, чешке телефонске мреже Фалцон са 5,5 милиона корисника, као и 65 одсто аустријског мобилног оператера Оранге са 2,2 милиона претплатника. Оранге Словачка МИД је 2005. продао Франце Телекому, мањинском власнику у Оранге Аустрија, а ТИW је исте године продао Водафону из Лондона, који укупно има 341 милион корисника широм света. Занимљиво је да се одмах после овога из посла повукао Бил Моровкоји, чије је радно место пре доласка у МИД било у – Водафону.

МИД Европа има 25 одсто власништва у словеначком Меркатору, 66 одсто у Железници Естоније, као и бугарска изворишта гаса Мелрус Петрол, док је продао цементару у Хрватској…

Очигледно је, по ширини дијапазона инвестирања, да је МИД Европа пре свега инвестициони фонд, преко кога улажу људи и компаније које желе да остану непознати јавности. Јасна је и повезаност МИД-а са ЕБРД-ом, док је веза са Сорошем посредна, мада не и безначајна, и то преко ИФЦ-а, у чије донаторе спада Сорош Фондација. У ИФЦ-у се, да подсетимо, налази и капитал ЕБРД-а.

А разлика?

Да је за контролу комуникационог и медијског неба Србије далеко више заинтересован ЕБРД него Сорош, показује и један други пример.

Поред Телекома Србије лиценцу за фиксну телефонију у Србији има и Орион Телеком, који је главни кривац за недавно поскупљење услуга националног оператера. Како је у образложењу своје одлуке, да коришћење услуга Телекома мора да поскупи, навео РАТЕЛ, ово поскупљење служи заштити конкурентности мањег оператера, Ориона, који је до сада успео да сакупи свега 100.000 претплатника. Чиме је Орион заслужио да га државна агенција РАТЕЛ отворено узме у заштиту и то на штету домаћих корисника фиксне телефоније?

Орион је настао 2010. године спајањем три тада водећа интернет провајдера у Србији: Медиа Wоркс, Необее.нет и Сезам Про. Медиа Wоркс је био до тада највећи провајдер бежичног интернета у Србији, који је на тендеру 2009. за 540.000 евра добио дозволу за ЦДМА бежичну фиксну телефонију. Необее.нет је био највећи интернет провајдер у Војводини (10.000 корисника), чији је финансијски саветник био Реиффеисен Инвестмент. Коначно, Сезам Про је после Телекома био највећи АДСЛ провајдер у земљи.

Спајање ова три предузећа вредело је 22,5 милиона евра, а највећи део те своте обезбедио је ЕБРД, док је мањи део потицао од хеџ-фондова, између осталих и од Сороша. Новац је, међутим, уплаћен преко Греенхоусе Инвестментс Лтд. (ГИ). Седиште овог фонда је острвце Џерзи у Ламаншу, један од европских пореских рајева.

ГИ је за потребе ове инвестиције у Холандији основао Греенхоусе Телецоммуницатионс Холдингс (ГТХ) у који су као оперативци упућени Дејвид Скоч и Марко Мијатовић. О свему овоме генерални директор Ориона Слободан Ђиновић је српским медијима рекао: “ГТХ је практично инвестициона група СПВ Холланд. Настао је као резултат инвестиција које су направили ЕБРД, Аугустус развојни фонд и приватни инвеститори…” ГТХ је једини власник Ориона.

Осим генералног директора, познати су још финансијска директорка Јелена Ђиновић, док је на месту главног оперативца још један члан породице – Миле Ђиновић. Главни технички директор је Душан Којић, а Синиша Лалић је директор маркетинга.
Јелена Лалић је директорка представништва ГТХ у Београду, регистрованог на истој адреси где и Орион. Иако директорка, она сме да потписује обавезе само до висине од 500 евра, док је без ограничења у том погледу прокуриста фирме – Дејвид Скоч. У оквиру Ориона постоји и Орион Телеком Тим, где је опет директорка већ поменута Јелена Лалић, којој је овде великодушно одобрено да потписује уговоре у вредности до 5.000 евра.

Американац Дејвид Стјуарт Скоч и Слободан Ђиновић били су заменици директора Необее.нета Луке Мирковића, који је истовремено био и власник поменутог предузећа. Ђиновић је истовремено био власник и директор Медиа Wоркса.
Кроз цео овај колоплет као црвена нит се провлачи Дејвид Скоч, кога је својевремено као оперативца на терен послао ГТХ, ћерка ГИ иза кога, као најзначајнији финансијер целе акције стоји ЕБРД. Овој банци из Лондона српска, као уосталом ни било која друга власт из окружења, не сме да каже не, па је тако јасно зашто је РАТЕЛ деловао противно интересима осиромашеног народа Србије.

Српске медије, исто као и телекомуникације, јефтино преузима ЕБРД уз повремено садејство Сорош фондације. Иако је у медијима навођено да је ГТХ за Орион платио 22,5 милиона евра, као оснивачки капитал се у Агенцији за привредне регистре наводи десет пута нижа сума. Коме је отишла разлика?

Увек заврши код свиња

Осим у ИФЦ-у интереси Светске банке и Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) укрстили су се и приликом израде Закона о приватизацији у Србији после петооктобарског пуча. У писму које је 6. јуна 2001. свом београдском пријатељу упутио тадашњи председник Светске банке Џејмс Волфенсон, обелоданио је, као што је писао Таблоид у броју 238, да је српска влада Закон о приватизацији написала по диктату Светске банке, ЕБРД-а и британског Одељења за међународни развој.
ЕБРД у Србији има широку палету инвестиција и ни једна једина није потпуно чиста.

Са најмање 40 милиона евра ЕБРД је помогао Викториа Групу и тако номинално стекао четвртину власништва ове компаније. Оснивач и најутицајнији сувласник Викторије је Станко Поповић, некадашњи трговац конзумних јаја из Шапца. Осим Ружице Ђинђић, власник Викторие је и српски министар пољопривреде, такође Шапчанин, Душан Петровић ДуПе.

Викториа Група је са своје стране, захваљујући овако моћним и утицајним власницима, монополиста на извоз малина из Србије. Зато не треба да чуди што је цена овог воћа која се плаћа српским узгајивачима, вишеструко нижа од оне која се добија при извозу. Ако домаћи сељак не прода малину по цени коју су одредили ДуПе и Ружица Ђинђић уз сагласност ЕБРД-а, он њоме једино још може да храни свиње. Да је извезе, сигурно, неће моћи!

Мрежа

МИД Европа се фокусирао на земље источне Европе које су или чланице ЕУ или кандидати за чланство, као и на Турску. Располаже укупним капиталом од 3,2 милијарде евра, послује у 14 земаља и поседује 24 предузећа. МИД улаже између 50 и 200 милиона евра у фирме чија вредност варира од најмање 100 милиона, па све до 1,5 милијарди евра.

Свих 29 особа из управљачке структуре МИД Европе потичу из следећих компанија: ЕБРД, Светска банка, ИФЦ, ММФ, ЈП Морган, Морган Стенлеy, Меррилл Лyнцх, Рокфелерове Цитy Гроуп и Делоитее & Тоуцхе.

Између осталих имају болнице Луx у Пољској (70 клиника и 1.000 филијала) и Кент у Турској. Власници су фабрике стакла Пликингтон у Русији и ланца Забка који у Пољској има 2.450 продавница и годишњи промет од 650 милиона евра.
Следећи, четврти инвестициони фонд, планира се за 2012. годину у Турској.

Све се то лепо сложи у џепове

Орион је у 2009. имао 72 запослена и добит од 39,6 милиона динара од 70.000 корисника. Тада су имали идеју да уложе укупно 50 милиона евра у српску бежичну фиксну телефонију. На дан 20. јуна 2011. Орион се похвалио да је стекао свог стохиљадитог претплатника уз улагање у инфраструктуру од 25 милиона евра. Сада им је циљ да у наредних седам година број корисника повећају на 150.000.

Телекому Србије је још 2005. истекао монопол на стандардну фиксну телефонију, а 22. јануара 2010. Теленор се укључио у трку уложивши 1.050.000 евра, иако ни до данас није почео са радом и дозвола му у том случају застарева јануара 2012. Како тврде добро обавештени извори, Теленор је свесно ушао у ову наизглед изгубљену битку, јер ће за пословни неуспех да оптужи српски Телеком због монополистичког понашања при изнајмљивању фиксних линија.

Одштета коју ће Телеком, односно сви српски грађани, морати да плате у том случају далеко превазилази ону која је плаћена у такозваној афери Сателит. Део провизије коју ће Теленор да плати српским сарадницима сигурно ће отићи и у џеп директора Телекома Бранка Радујка чијој неразумној тврдоглавости имамо да захвалимо за ово.

Милан Маленовић
Бранко Јованов

Таблоид