Крај године се ближи, а Србија наставља своје геополитичко и друштвено главињање, које се, као у некој „камери обскури“, у изјавама представника власти и у насловима режимских медија преокреће у оптимистичку мантру попут оне „свакога дана, у сваком погледу, све више напредујемо“. Само набрајање тих, наводних, успеха однело би простора за три колумне. А њихово раскринкавање и осветљавање из другачијег угла, још дупло толико.
***
„Ти си једини који још пише о Косову“ – више зачуђено него прекорно приметио је недавно један колега. Он, разуме се, мало претерује. Наравно да нисам једини. Али јесте чињеница да је са доласком нове СНС-овске власти косовска тематика је систематски потискивана на медијску и политичку маргину, и тек ту и тамо подгревана када је требало доказати да Косово „није издано“ и да га, за разлику од Милошевића, Ђинђића, Коштунице и Тадића, Вучић брани на најбољи и најпаметнији могући начин.
Управо у тренутку док настаје овај текст, стигло је саопштење са састанка Александра Вучића са представницима Срба са КиМ (градоначелници, посланици функционери у „Косовском парламенту“ и „Влади Косова“), на којем им је, по речима шефа Канцеларије за КиМ Марка Ђурића, дат рок да до 31. децембра повуку све штетне одлуке, ако желе да учествују у ономе што је јединствена политика Срба и државе Србије на КиМ“.
Оно што се ових дана и недеља дешава са тзв. „Српском листом“ савршена је илустрација тзв. „косовске политике“ актуелне власти и колико симболички, толико и реал-политички показатељ недоследности, лицемерја и бесперспективности актуелне политике, и то не само на косовском фронту. Најпре су, милом и силом, натерали Србе са КиМ да изађу на косовске локалне и парламентарне изборе. И при том „издајницима“ српске ствари и Тачијевим „саучесницима“ прогласили све оне легалне и легитимне представнике српских власти који су се том изласку противили, са више него добрим аргументима. А онда су „Тачијевим Србима“ и „рушитељима јединствене државне политике“ прогласили и оне који су на изборе изашли, али нису били у колони и листи „Српске листе“. Да би се на крају и сами међусобно тешко посвађали и сада узајамно оптужују за то ко је кога издао и ко ради за Албанце (а раде и једни и други).
Да и не говоримо о томе да је управо ових дана окончан процес доделе међународног телефонског броја за „Косово“, а да то власт или прикрива или покушава фарсично објаснити како се ради о телефонском броју за „географску област у Србији“. Укратко, и дословно. Све је управо и потпуно супротно ономе што се говори – с тим да се то на примеру политике према Косову и Метохији можда набоље види. Штавише, концесијама, уступцима и генералним капитулантством по практично свим тачкама косовског спора актуелна власт (читај, Вучић) купује подршку утицајних (западних) центара моћи. А они му, заузврат, гледају кроз прсте (гушење слободе медија, Савамала) и допуштају да се повремено јуначи и кроз медијског топлог зеца провлачи њихове локалне дипломатске представнике. Од тог јуначења држава Србија и Срби на Косову немају никакве користи – али зато користи има премијеров рејтинг, јер се на тај начин сакупљају јефтини политички поени и слабо образовано и још слабије информисано бирачко тело стиче утисак како се власт јуначки бори за Косово и Метохију и чак ни по цену угрожавања сопственог живота („атентати“ и „државни удари“) не попушта под притисцима и уценама.
Слика постаје још суморнија када се на овакво понашање српске владе и „српских представника“ на КиМ, дода и срамно, или у најмању руку опортунистичко држање Уставног суда који је, под притиском извршне власти, избегао да се изјасни о тзв. Бриселском споразуму. Индикативно је, такође, како је приметио колега Слободан Орловић, да у Уставни суд, приликом најновије попуне ове институције, није ушао нико од уставних правника који су јавно критиковали „бриселско споразумевање“, било на јавној расправи у Уставном суду, било у медијима и јавном мњењу, баш као што су, стицајем околности, без судијске функције остале досадашње уставне судије, које су гласале против и објавили своја издвојена мишљења о (не)уставности Бриселског споразума. 
За то време, са горчином и тугом то морам да констатујем, косовски „Уставни суд“ је више пута враћао и обарао неке одредбе у вези фамозне „Заједнице српских општина“, за које је сматрао да нису у складу са тамошњим уставом. И ма колико да се ми, можда последњи Мохиканци у српским медијима (мислим ту на НСПМ, Политику и, вероватно, Новости) трудили да називе косовских иституција стављамо у наводнике (или уз додатак оног „такозвани“), мора се признати да су у овој ствари приштинске институције углавном деловале као органи праве и суверене државе. А наводници и ознака „такозвани“, нажалост, много више су пристајали као атрибут уз наш, српски „уставни суд“, „Премијера“ и „Владу Србије“.
Ђорђе Вукадиновић, НСПМ
(Краћа верзија текста је објављена у Политици)
