…..
Ми грађани српске националности који смо остали на Косову и Метохији са својим напаћеним породицама у својеврсним гетима као Јевреји за време другог светског рата у Пољској, данас се боримо за голи опстанак. Сваки дан нам је дуг као година. Ми и наша деца смо остали без перспективе. У међувремену, срамни, издајнички кланови властодржаца у Београду, позивају нас да останемо на „светој српској земљи“.
Данас и наша браћа и сестре у изгнанству у централној Србији и ширем окружењу живе у страху за опстанак. Ми личимо више на оне људе из Кустуричиног филма „Андерграунд“, који су „доле“ а у мраку их држе они „горе“.
Најгоре у свему томе је што су представници власти Србије на Косову, добро уновчили свој лажни патриотизам за време Милошевића, после такозваног октобарског пуча 2000. године, а садашња издајничка влада Србије нас се одрекла и продала преко ноћи да би добила обећане и никад пристигле паре Запада за свој даљи останак на власти. Обећавали су све, само да их ми Срби са Косова подржимо на последњим изборима. Да ће мајка Србија бринути за нас, да ћемо са њима живети у другој димензији. Да ће поништити све уговоре које штете држави Србији а које је потписала власт Бориса Тадића. Зато смо одлучили поименично прозвати све самозване српске лидере са Косова који су у издајничкој власти Србије све урадили како би нас продали у Бриселу.
Продавац игара на срећу
Први међу истинским издајницима и преварантима који су ојадили Србе на Косову својом улогом, свакако је секретар Владе Републике Србије и председник радне групе за имплементацију Бриселског квази-споразума, Вељко Одаловић, кадар СПС, рођен у Косовом Пољу. Све до 1990. године, овај човек је био продавац листића томболе у Косовом Пољу, у згради одмах иза Дома културе.
Ту је и Коста Краиновић, човек без икаквих моралних скурпула, доказани издајник, један обични зализани и задригли љигавац који је завршио Економски факултет у Приштини на леђима тадашње организације „Српски покрет отпора“ и тадашњег ректора Универзитета у Приштини Радивоја Раке Паповића (све црногорски кадар заједно са Мињом Миловановићем, Костом Булатовићем, Бошком Будимировићем, Митром Балевићем, Војом Вучнићем, Драгишом Вукчевићем…
Кад је у питању Вељко Одаловић, и његов морал, треба само подсетити да је овај човек и поред своје законите супруге у дугогодишњој љубавној вези са Јоргованком Цицом Табаковић, сада актуелном гувернерком Народне банке Србије. Дакле, са бившом љутом радикалком и некадашњом конкубином Војислава Шешеља, а сада истакнутим чланом СНС и Томином умилном овцом.
Напоменућемо и то да је Јоргованку Табаковић из Косовско – Метохијске банке крајем деведесетих година због нестручности у раду најурио тадашњи директор исте банке и велики банкар Димитрије Љиљак. Она се, тобож увређена и протерана због радикалских идеја и „шешељизма“, настанила у Новом Саду. Тамо је живела са својим мужем који је у међувремену умро. Био је господин човек у правом смислу речи, али Јоргованки-Цици није могао ништа, а посебно није могао да је смири и усмери да води породични живот као и све породичне жене, а не развратнички, као је и живела. Водили су приватну фирму коју се преселили из Приштине. Супруг јој је био из колонистичког села Девет Југовића, а она је пореклом из Вучитрна. Из Београда је у време ратних еуфорија долазила у Приштину и према свима се понашала са позиција моћи, примитивно и осионо, радикалски. Претила је свима да ће, када она дође на власт, бити „сече кнезова“ и ретко коме се јављала, јер је себе замишљала божанским створењем више вредности. О њеним сексуалним доживљајима, не треба трошити речи. Кад би многи кревети у Приштини и Београду могли да проговоре, била би то књига која се чита у једном даху, био би то бестселер у хиљаду наставака, нова „Хиљаду и једна ноћ“.
Била је са Александром Вучићем у тадашњој ратној влади Мирка Марјановића, где су њих двоје показали сву осионост и незнање, али и алавост за влашћу и жеђ за парама. Шешељ их је гурао колико је могао. Данас је Јоргованка-Цица издала свој народ на Косову. Издала је Државу Србију. Коначно, издала је и Војислава Шешеља који је њу створио, издала је и продала и своју погану душу за добре паре. Постала је кључни саучесник у предаји и продаји Косова и Метохије. А какво је људско дно постала ова жена, најбоље говори и податак да данас одбија људе са Косова и Метохије који јој се обрате за какву-такву помоћ или за неки савет, све уз образложење да не прима никога, да то не сме да ради, јер би јој замерили Тома, а поготову Вучић, који не може да смисли Србе са Косова и Метохије (уосталом, за Вучића се то зна и то је одавно јавна тајна, да му је биолошки отац Албанац)!
Што се тиче Вељка Одаловића, не треба заборавити да је овај издајник у блиским родбинским односима са градоначелником Грачанице, Бојаном Стојановићем, кога је именовала албанска влада у Приштини, те је практично службеник сепаратистичке државе Косово. Са њим Одаловић има заједнички бизнис, који се мери милионима евра. То знају и наше власти и самозвана албанска влада, али сви ћуте јер свима тако одговара. Ако има имало човечности у себи, ово може да потврди и Александар Вулин који је недавно одбио предлог Одаловића да иде на састанак са Стојановићем, и то уз велику љутњу и негодовање да „неће да разговара са српским издајником“.
Одаловић је и председник комисије за нестала лица и члан комисије у чијем је саставу био и бивши (пензионисани) пуковник МУП-а Србије и начелник Управе за крвне и сексуалне деликте Гвозден Гагић. Развратник, надобудни перверзњак, разведен, а чија се улога сводила да у Куршумлији јуру швалерке и развратно се понаша по градским кафанама и у „Пролом Бањи“. То могу да потврде и радници МУП-а који су били у Куршумлијској Бањи. Наравно, Вељко Одаловић само такве и бира као што је он. Што народ каже, свака рупа нађе закрпу.
Рад комисије је био симболичан, само да би она оправдала своје постојање јер је финансирана опраним новцем. Одаловић је 1998. године, као помоћник начелника Косовског округа, издејствовао смену тадашњег заменика начелника Косовског округа, дивног и племенитог човека из Краљева, господина Нешовића…Урадио је то преко својих веза и кабинета тадашњег председника Милошевића и његовог шефа кабинета Горана Милиновића, лажући и једнога и другога.
Данас Одаловић са албанским градоначелником Грачанице Стојановићем и Милошем Јокановићем сином некадашњег функционера са КиМ Вукашина Јокановића, раде велики бизнис по Косову и Метохији. Иначе, Стојановић и Јокановић имају за супруге две рођене сестре. Милош Јокановић се развео од жене, оставио је без посла, а деца му гладују. Иако је издао све локале, међу којима и кафић „Мираж“ где је пиређивао некада невиђене баханалије које град Београд није запамтио.
Милош Јокановић је лежао у Централном затвору, у Београду, као припадник такозване ђубретарске мафије, са својом рођеном браћом. У затвору је једно време био у истој ћелији са досадашњим министром пољопривреде Гораном Кнежевићем, те су тако постали пајтоси. Одаловић је после рата напрасно остао без неколико скупоцених аутомобила који су по његовим исказима украдени на тргу Славија у Београду! Наводи о томе постоје у МУП-у.
Наравно, таква прича је тада била хит међу косовскометохијским функционерима, да им на путу за Србију, припадници тзв. ОВК отимају возила, или да им мафија краде возила у Београду. Биле су то углавном лажне пријаве после којих су долазиле наплате од осигурања и слично, а да нико никада није проверавао истинитост тих тврдњи. Од оваквих и сличних махинација, Вељко Одаловић данас има више станова и локала у Београду. Последње званично пријављено пребивалиште овом перфидном Црногорцу била је управо ближа околина трга Славија у Београду. Међу косовскометохијским Србима кружи клетва: да бог да ти помогао Вељко Одаловић.
О овом човеку без морала и саосећајности говори и податак да је заборавио и свога политичког оца Митра Балевића, да није стигао ни да изјави саучешће и оде на сахрану у Крушевцу поводом смрти његове супруге Новке, која га је својевремено дочекивала, хранила и појила као рођеног сина. А док свом партијском другу и другу из детињства бившем Милошевићевом пулену и директору ЖТП за КиМ, Миловановићу није изјавио саучешће поводом смрти једног од родитеља.
Такав је Вељко Одаловић био некада и сада. Није му мрско и није гадљив да би уз помоћ лажи и преко мртвих дошао до циља. А о помоћи Србима са КиМ нема ни говора. Не само што их не прима на разговоре, него их игнорише. За било који евентуални уступак морају добро новчано да га подмажу. Такав систем имао је и Одаловићев дугогодишњи компањон Сретен Срећко Митровић, бивши потпредседник СГ Приштине и републички посланик СПС, који је после 1999. године узео на себе функцију председника привременог органа града Приштине, да дели плате расељеним лицима у Нишу, Београду и другде где стигне у прескупом службеном возилу марке Ауди А6, који је користио за превоз свега и свачега да то не можемо ни да помислимо имо а не да напишемо. Само да наговестимо стиховима песме групе „Моби Дик“: „Родићу ти сина, краља кокаина“!
Уместо да дели плате расељенима са КиМ, Митровић је део тог новца задржавао за себе. На списковима за исплату водио је на десетине непостојећих радника, а разлику је трпао себи у џеп. Зато данас у Београду има огроман стан иза тржног центра“Коњарник“ и ресторан „Косовска Трпеза“, такође код тржног центра у Устаничкој улици. Локал који је купио од предузећа „Три грозда“ за смешно мале паре као народни посланик испред СПС. Тада је у поверењу причао најближим сарадницима да је за посланичко место морао да плати 50.000 хиљада евра Зорану Бакију Анђелковићу. Митровић има још станова и локала по Београду и околини.
Саградио је и кућу у Остружници, одмах до своје бивше секретарице у СГ Приштина, којој је помогао да се скући и да заврши правни факултет и удоми се на добро место у Фонду ПИО. Шта је ту у питању, просудите сами…
Иначе, Срећко Митровић је човек са вишом стручном спремом, смер математика, предавао је у Техничкој школи у Приштини и оженио се у каснијим годинама. Кажу да су тада све девојке на Приштинском корзоу одахнуле, јер их је овај напаљени манијак прогањао, све док га другари нису оженили и донекле смирили. Пре запослења, бициклом или на леђима је из своје родне Чаглавице носио у четри километра удаљену Приштину млеко и тако издражавао себе и своју многочлану породицу. А какав је голуб превртач у политици, говори и податак да је био члан Српске радикалне странке у Приштини, али је са још своја два компањона пребегао у СПС и за то добио функцију потпредседника градске владе, а касније и потпредседника градске Скупштине. Знао је добро да уновчи своје радно место. Издавао је дозволе капом и шаком Албанцима за градњу у озлоглашено насељу Врањевац. Увек је имао заштиту Вељка Одаловића.
Психолошки профил Срећка Митровића говору да је у питању једна примитивна и патолошка лажовчина који кад говори не гледа човека у очи, већ само трља руке и виче: „…жив ти ја, несам одавде!“, или, „…куј те посла кај мене жив ти ти?“.
Никад није научио да прича са падежима а био је просветни радник!
После рата 1999. године, а и данас, овај човек има више смелости да прошета злогласним Врањевцем, и мања је могућност да се њему нешто тамо деси него Хашиму Тачију кад би туда прошао! Ето, толико је задужио албанске крминалце. Стални гости његове кафане су све сами српски издајници са КиМ Вељко Одаловић, Звонимир Стевић, Живојин Митровић, Дејан Раденковић и други. Данас су Одаловић и Митровић у лошим односима зато што Митровић већ дуже чека премештање на неку вишу лоповску функцију.
О, да, ловић
Републички посланик СПС, Звонимир Стевић, гост Митровићевог ресторана, заправо је мали здепасти, дебели, грбави, необријани и замашћени алкохоличар који је пијан већ од осам сати ујутро. Дипломирани је правник из села Бадовац надомак Грачанице. Пре запослења док је студирао копао је бунаре, вадио је камен из мајдана и зидао да се прехрани. Мало је црне пути, али, такво му је породично стабло, како би рекли мештани Грачанице.
Када се запослио као Председник комисије за спречавање исељавања са КиМ 1988. године у Скупштни града Приштина, веома брзо се снашао узимајући новац за запослење од сиромашних грађана. За само шест месеци купио је ново возило („Ладу самару“плаве боје).
Апетити су му расли из дана у дан па се крио иза имена ондашњег функционера Томислава Секулића, који је после видео о каквом се скоту и лопову ради, да га се јавно пред смрт одрекао.
Стевић је још уочи рата 1999. године заговарао ону чувену поделу међу Србима на досељенике и на мештане. Досељенике, Србијанце, Црногорце, Личане, Херцеговце, називао је „торбарима“ што се као термин касније одомаћило код домицилног становништва. Иначе, Стевић је имао обичај да пре подне састанчи и пије. Виђао се са полицајцима и досељеницима. Друкао. Обећавао. А увече са својим мештанима по кафанама у Чаглавици, „Два лава“, „Лидер“, „код Краља“, „Кум“ и „Романса“, говорио је све најгоре о њима:
„…Само да ове досељенике отерамо, биће нам боље са Шиптарима. Ми смо навикли једни на друге!“.
Крио се вешто иза жене која је родом из Берана. О каквом се човеку ради, говори и податак да је и даље поред своје супруге у вези са својом бившом секретарицом из Скупштине града Приштине, која је расељено лице у Краљеву, и чији је муж војно лице. У вези је и са разведеном колегиницом из Координационог центра за КиМ и секретарицом извесном Љиљаном из Косовске Митровице, дипл.инг. агрономије, од чијих сексуалних уздисаја са истим цео спрат у СИВ-1 на Новом Београду подрхтавао. То данас могу посведочити и запослени у овој институцији.
Још као потредседник града и републички посланик, Стевић је ревносно радио и извештавао начелнике тадашњег СДБ Приштине и КиМ о свему и свачему. Посебно је информисао свог омиљеног начелника јавне безбедности родом из Бајне Баште, Ђорђа Керића, који када је одлазио са функције из Приштине у Београд, поклоне су морали камионима да му терају неколико дана. Стевић је крао и краде и данас где стигне, за разне дозволе, запослења…
Стевић је током 1998. и 1999. године био члан ратног штаба града Приштине. После рата бежи код жениних у Беране. Када се селио, из куће је изнео чак и радијаторе, а као „доказани српски патриота“ издао је војницима КФОРА своју кућу за велике паре! Овај лажов и издајник данас има стан од преко сто квадрата и уз њега још неколико станова и локала. Наравно, све у Београду. Породица му је у Београду. Његов син вози увек нови аутомобил. Често их и слупа па му тата одмах купује нова, троши за дан по неколико хиљада евра на развратан живот који он назива „студентски“. Докле ће Звонимир Стевић, тај овејани преварант, алкохоличар и лопов да хара о трошку државе и народа кога је издао?
Продавци магле
Следећи лажни патриота а прави издајник кога треба поменути је Славиша Илић родом из Косова Поља, бивши члан Извршног одбора СПС, секретар окружног одбора СПС за Косовски округ, где је председник био врсни професор и хирург Андрија Томановић, који је отет јуна 1999. године са свог радног места у КБЦ Приштина. Славиша Илић се због овога никада није огласио у саопштењима у вези нестанка свога председника. Никада није присуствовао на скуповима да да подршку породицама отетих за КиМ међу којима је било име и његовог председника Томановића, нити може данас да погледа у очи његовој супрузи Верици која му је била увек спремна да својим ауторитетом код међународних фактора помогне да се тај случај истражи до краја. Илић није хтео. Или није смео. Упамћен је, такође, и као продавац магле, који је 72 дана у војној униформи возио и парадирао у службеном аутомобилу на релацији Косово Поље- Приштина, изигравајући команданта без војске.
Његов рад у ИО СПС Србије вреднован је тако да је брзо смењен а уместо њега дошао је други кадар. Његове блиске везе за портпаролом тадашњег СПС Србије Гораном Перчевићем допринело је то да је био експресно постављен за генералног директора „Југословенског речног бродарства“ чије је седиште у улици Кнеза Милоша у Београду. Овај квази електро инжењер који је факултет завршио уз подршку своје партије, занимају само функције. Провод и новац, и само новац.
Како се лоше показао у претходној фирми, Перчевић га удомљује код себе у предузећу „Интеркомерц“ где га поставља за руководиоца у сектору за соли. Постоји сумња да Славиша Илић своје болесне фрустрације лечи због тога што нема баш склоности ка женском полу. Иако је до пре пар година има за јавност „службену девојку“.
Високо међу издајницима Срба на Косову, котира се извесни Слободан Цоби Милошевић родом из Косова Поља, пулен тадашњих председника Покрајинског одбора СПС за КиМ Војислава Живковића и Миодрага Самарџића (исто из Косова Поља) познатих у народу као Воја Цига и Слинави Мига.
Миодраг Мига Самарџић био је учитељ у селу Кузмин, а деведесетих година, у време такозване јогурт револуције, постављен је за начелника СУП Косово, а касиије и за секретара Покрајинског одбора СПС за КиМ. Становао је у сиромашној кући преко пута железничке станице ка атарима села Кузмин у циганској махали, био је стално зарозан и пијан те га је жена више пута сва узрујана са цигаром у устима онако дрско (са виком) за уши у папучама изводила пијаног и упишаног из кафане.
За дивно чудо, никада се није бунио, био је миран и послушан као и у свему касније у животу. Зато што га је мало дисциплиновала, успео је да добије посао на Царини и сада хара до бесвести. Са својим кумом Љубом Вујовићем доживотним директором СЦ „Боро и Рамиз“ десет година, све до 1999. године, радио је шта је хтео у овој огромној згради са хиљадама метара квадратног пословног и складишног простора.
У току рата 1999. године, Вујовић је отворио све магацине са робом и пословне просторе у СЦ и камионима робу одвезао у непознато, вероватно у већ припремљену бусију у његовој Херцеговини.
Мали, алави и покварени Слободан Цоби Милошевић, после рата 1999. долази у Београд где га запошљава Мирко Марјановић у Компанији „Прорес“. Данас води једну агенцију Владе Р.Србије, а са Вељком Одаловићем је у најприснијим односима. Краде и отима у као прави војник партије. Подржава а не осуђује такозвани Бриселски споразум.
Бивши потпредседник одбора за КиМ у претходној влади Србије, Дејан Раденковић, и данас је члан тог одбора. Завршио је Економски Факултет у Приштини, био је управник Поште 1. у Приштини. После петог октобра најурен је из ПТТ, а до скора је био директор ГП „Ратко Митровић“ на Новом Београду чији је власник данас Бранко Миљковић који има компанију под именом МБ „Миљковић“. Ожењен је, а супруга му је предавач на Универзитету у Косовској Митровици (отац јој је био директор робних резерви 1999. године, извесни Бојанић).
Дејан Раденковић је родом из Приштине, родом из Приштине и у блиским је породичним везама са Бранком Ружићем, потпредседником СПС. Преко МБ „Миљковић“, раденковић завршава многе послове и за њега и за партију.
У Приштини није имао другове, био је слаткоречив, пичкаст и љигав, те су сви бежали од и избегавали га колико су могли. Себичан и похлепан према друговима пријатељима тако да ће и Ружић кад за то дође време да окуси врућу кашу коју ће му овај већ припремити и принети, али биће му касно. Воли да се дружи и са припадницима ШИКА (косовска тајна служба), посебно са извесним Дином Асанајем. Често је фрустриран јер је породично растрзан. Супруга му је нон-стоп у К. Митровици, а зли језици говоре да има нешто и више од тога, те да је у питању један угледни професор са највишим звањем. Неожењен. Можда више нешто о томе знају Јова Поповић и посланик Звонимир Стевић са којим је Раденковић у сталном сукобу око превласти.
Поштована господо, овај текст јесте подугачак, али је и издајника много. Молимо Вас да га објавите, ако треба и у наставцима…
(Огорчени грађани са простора КиМ, расељена и прогнана лица са КиМ и родољуби из свих служби безбедности са простора КиМ српске и црногорске националности).
