Прича о црногорском Закону о слободи вероисповести и хитроћа његовог усвајања има врло запетљану позадину.
На први поглед ради се о покушају режима Мила Ђукановића да уништи Митрополију црногорско-приморску, лиши је целокупне имовине, а коју би потом доделио невладиној организацији, тзв. Црногорској православној цркви.
Иако нема никакве сумње да би Ђукановићев режим учинио и то када би за то имао услове и подршку, у овом конкретном случају ради се о сложенијем одмеравању снага. Ђукановићев режим пуца изнутра.
У његовој странци ДПС-у владају дубоке интеренсне поделе, које расцепљују и тренутну црногорску владу на министре лојалне директно Ђукановићу и оне које контролише актуелни премијер, Душко Марковић.
У страху да Марковић не склопи договор са опозицијом којој доминирају српске странке и мултинационалне Демократе, Ђукановић је потегао старе обавештајне везе и за помоћ се обратио Београду за који га вежу и пословни подухвати попут Београда на води.
А тамо га је дочекао Александар Вучић са властитим проблемима. Иако му је, за разлику од Ђукановића, власт учвршћена, о врату му виси оно што Ђукановића одавно не мучи: нерешен проблем признања Kосова. Вучић има оштрог непријатеља у тзв. „јужном клану“ епископа Српске православне цркве у који се убраја и митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић.
Првобитни план спашавања Мила подразумевао је да српске странке у Црној Гори, са благословом митрополита Амфилохија, уђу у коалицију са Ђукановићем и тако омогуће Милово политичко преживљавање у наредне четири године. Будући да је митрополит, схвативши о каквој се комбинацији ради, одбио да учествује у целој причи, размотрено је како целокупан план окренути и против њега.
Тако се дошло на идеју да Вучић и Ђукановић извуку обострану корист од хаоса који ће се изазвати у Црној Гори, а то је усвајање Закона о слободи вероисповести без икаквих амандмана, на начин да он омогућује уцењивање Митрополије кроз државно запоседање њене имовине.
Вучићев део игре, али и његових послушника у цркви на челу са епископом бачким Иринејем Буловићем, је био да, без обзира на митрополитово противљење, нахушка опозиционе лидере да у ноћи усвајања Закона изазову нереде у парламенту и на улицама црногорских градова.
Ово и њима иде у прилог, а ради повећања популарности и избегавања стигме „издајника“ која би их могла снаћи да су само спасили Ђукановића.
На овај начин ће добити ореоле људи који су због интереса српског народа заглавили у затвору. С друге стране, „ескалација“ у Црној Гори одговара Вучићу, будући да одвлачи пажњу од решавања косовског проблема, те ставља под контролу или потпуно уништава утицај непослушних владика у СПЦ.
Kада се формира власт коју ће чинити српске странке и ДПС-овци лојални Ђукановићу, Вучић ће, уз ореол помиритеља и онога ко је „решио“ ситуацију имати снажну полугу моћи за криминалне послове, а преко српских странака које ће чинити део црногорске власти, те могућност да преко Закона који је потписао Ђукановић уцењује непослушни епископат, посебно у сусрет неминовном признању Kосова на које га обавезују западне силе.
Сузбијање моћи непослушног епископата из тзв. „Јужног клана“ Вучићу је важно због још једне ствари, а то је претварање цркве у организацију која ће бити потпуно подређена интересима његове странке, што се најбоље може остварити кроз избор лојалног човека за патријарха. А томе је једна од највећих сметњи митрополит Амфилохије.
Цетињеинфо.ме
