Почињем чињеницом да су у Србији после 1990. године све владе, а влада је и овде извршна власт, режимске. Тако говоре народни посланици опозиције, а не ја, за владе коалиција на власти, као и народни посланици коалиција на власти за претходне владе.

Српски народ баш нема среће – готово цео век живи под нечијим режимима: најпре режим краља Александра, о режимима у оба светска рата да се и не прича, па режим Јосипа Броза, па режими колективних председништава и њихових једногодишњих председника…

А кад је коначно збачен комунистички режим, па стигла демократија, вишестраначје, порадовао се српски народ у Србији и том новом чуду. У каквом није живео још од владавине краља Петра Првог Карађорђевића. Порадовао се јер сад ће живети слободно у друштвеном систему милине од слобода: живеће у слободи слободног кретања, слободи говора, слободи штампе, слободи слободног тржишта, слободи образовања и васпитања, верској слободи, слободи права на рад (а не као раније кад си морао да будеш члан Савеза комуниста да би могао да будеш чистач улица, јер сад нећеш морати да будеш члан странке, партије, лиге… да би се запослио), слободи различитости, слободи толеранције, слободи сексуалног испољавања и организовања (кад ти се парадира твоја сексулност, слободно је изведи на улицу и парадирај), слободи равноправности по родности (жене ће моћи да буду рударице, пилотице, народне посланице ће у Народној скупштини бити 50 спрам 50 процената с народним посланицима, мушки ће имати право да рађају)… Речју, биће толико слободе да се она слободније од тога неће моћи ни замислити.

Али, мало морген: опет режим. Опозиција, стручно усавршавана у Будимпешти, Атини…, вођена руком Америке и великих европских сила, Сорошевим фондом, вели: режим Слободана Милошевића. Није то – то. Па удри у демонстрације, у велике митинге, па 9. март, па организуј штрајкове, па српски народ задеси и распад Југославије, за који су се сви други припремали а само се Срби изненадили, па ратови и престанак ратова, колоне прогнаних, па по заслугама жури на Молитвени доручак… Па поново режим Слободана Милошевића. И никако да га се сруши. А онда је ДОС чекао и напокон дочекао: авиони НАТО-а су били спас.

Али, не вреди. Ни авиони ту ништа нису помогли – режим је остао на власти. И режим социјалиста и режим Југословенске удружене левице, познатије као ЈУЛ.

А онда ДОС и сви окупљени око њега ударише у ходања улицама, ударише у звиждање и ударање у шерпе, па јуришај улицама и трговима, запали и опљачкај зграду Народне скупштине, па Отпор, па парола – „Готов је!“, јер није хтео да призна да је изгубио изборе… И, напослетку, 2000. године збацише тај режим, а Милошевића отпремише у Хаг.

Е сад ће доћи оно право. Оно што је српски народ тако жељно чекао.

Па дођоше досовци, на челу са Коштуницом и Ђинђићем. Али, јок: сад они што су били на власти и постали опозиција говоре: режим. А ови на власти говоре за њих: бивши режим…

И тако то тече све до данашњих дана. Како је то гордо за чути кад народни посланик Зоран Бабић, посланик коалиције на власти, чита буквицу народном посланику опозиције Бориславу Стефановићу о нечему што је радио прошли режим. А Стефановић ситну књигу пише о ономе шта ради садашњи режим. Па где је ту Ненад Чанак кад почне о режиму Коштунице др Војислава, па Чедомир Јовановић о режиму коме би требало да су важни људи а не териториј, што се, по свему судећи, и остварује… и тако даље.

Гледајући једне и друге режимске народне посланике које народ није ни бирао, него су одређивани у својим странкама, партијама, лигама и слушајући шта и како говоре, мени су најзанимљивија лица овомандатскг серијала: проф. др Владимир Павићевић и Маријан Ристичевић. Част и неким другима, као господи Шутановцу, Ђукановићу, генералу Арсеновићу док председава (госпође посланице овог сазива не издвајају се нечим посебним, режимским, као оне у претходном режиму), али кад професор Павићевић почне да поздравља и крене да реда поштоване народне посланике и посланице, председницу, присутног министра или министарку, па остале који су присутни у име Владе – две стотине амандмана – две стотине таквих обраћања и поздрављања! Е па то је нешто. Па сјајне песничке слике господина Ристичевића, посебно оне сеоске, пољопривредне, које ме као некадашњег сељака у срце дирају. И то је можда нешто још и лепше! Па још кад је скупштинска дворана готово празна, кад се режими разиђу по јефтиних цена скупштинском ресторану, по граду – е па и то је нешто!

Дакле, слушајући наше народне посланике у Народној скупштини Србије, просечно обавештен гледалац, односно слушалац, који је био и бирач странака, партија, лига… које су изабрале те своје посланике, а посланици владу, једино може да закључи како он, за кога год да гласа, гласаће за будући режим. Улудо он мисли како ће гласањем за нове (другачије, промењене, а свако и по Дарвину има право да се мења) збацити режим чији се мандат приводи крају и да ће му са новима бити боље, демократскије, слободније. Али ништа од тога: ако посланици, без обзира чији су, кажу да су и ови и они режим, онда бирач нема разлога да не верује народном посланику. А тако је добио и режимску владу за коју и не зна ко њоме влада. Ускоро ће и то сазнати.

У односу на режимски период који предстоји српском народу, протекли од стотину година, изузимајући ратове, био је права дечја игра.

Кад се само сетимо ко је све од 2000. године владао и влада српским владама, српским режимима, демократијама и слободама (САД, ЕУ, УН, Савет безбедности УН, ОЕБС, Међународни суд правде, Хашки трибунал, известилац ЕУ за Србију, Сорош, ММФ, Светска и Европска банка, НАТО, МОК, ФИФА, УЕФА, ФИБА, поједине невладине организације у Србији…), добро и пролазимо како се удајемо. И како ћемо се још удавати.

Па му питање о томе ко влада српским владама, које народни посланици једни другима називају режимским, дође по оној латинској: Сви желе да старост дочекају, а кад је дочекају онда кукају на њу.

Милош Кордић, Интермагазин