Ђаво се скрива у детаљима – не у ономе што говори нови понтификат, него у оном стратешком задатку ради чијег је извршења и постављен
На фону сталних, сложених и многобројних геополитичких битака (сиријска и иранска криза, енергетски и информативни ратови, „балканизација” Украјине) фигура новог папе Фрања I, изабраног 13. марта 2013. године, на први поглед не залужује нарочиту пажњу. Али, у ствари, избор папе је значајан догађај у свјетској борби.
И није ствар само у улози и значају те институције за милионе католика, колико у самој фигури некадашњег аргентинског кардинала, Хорхе Мариа Бергоља и снага које стоје иза њега. Одмах треба нагласити да је избор папе Фрања I био резултат дуге и тешке борбе за утицај у Ватикану и, у вези с тим, за контролу над финансијским токовима ове институције. Није сувишно напоменути да је Бергољо, иако није био међу фаворитима конклаве 2013. године, на изборима 2005. године био други послије Јозефа Рацингера, који је тада постао Бенедикт XVI. Још једна формална потврда тога да је питање новог папе риЈешено унапријед јесте и то да је рад конклаве био рекордно кратак – свега два дана.
ПУТНА КАРТА ЗНАЧАЈНИХ ПРОМЕНА
У условима заоштравања борбе за власт, информацију и ресурсе, која у неким случајевима прелази у оружане конфликте и ратове (Египат, Либија, Сирија) или се дешава у облику лаганог процеса признавања нових нарко-терористичких творевина (Косово) улога и значај такве глобалне институције као што је Ватикан вишеструко се појачава. Зауставићу се само на неким чињеницамау вези са новим папом, чињеницама које примораварају да се изведе закључак о будућим трансформацијама. Дакле, првачињеница: поријекло.
Хорхе Марио Бергољо родио се 17. децембра 1936. године Буенос Ајресу (Аргентина у породици италијанских емиграната. Послије учења у градској богословији Вила Девото 11. марта 1958. године ступио је у језуитски монашки ред и као искушеник изучавао хуманитарне науке у Чилеу. Затим је похађао колец Светог Јосифа у Буенос Ајресу гдје је дипломирао философију. Рукоположен је 13. децембра 1969. године. Од 1973. до 1979. године био је провинцијал аргентинске провинције језуитског реда. Од 1980. до 1986. године је ректор Богословије Светог Јосифа. За бискупа је именован 20. маја 1992. године, а шест година касније за надбискупа Буенос Ајреса. Папа Јован Павле II именовао је Бергоља кардиналом 21. фебруара 2001. године. Бергољо је и члан Конгрегације за богослужење и сакраменте, Конгрегације институција посвећених животу и друштвима апостолског жи- вота, Комисије за Латинску Америку и Папског савјета за питање породице.
Дакле, у фигури новог папе повезале (ујединиле) су се Европа, тачније Италија по поријеклу) Њемачка (по постојећим везама новог папе са досељеницима из те земље) и Латинска Америка. На први поглед избор Латиноамериканца, али који има италијанске коријене, свједочи о томе да у условима знатног пада значаја католицизма у Европи значај латиноамеричког католичанства добија снагу. Данас 42 одсто оних који исповиједају католицизам живи у Латинској Америци, а само четвртина католика живи у Европи.
Ипак, не треба заборавити да се процес потискивања хришћанских вриједности дешава свуда, па и на латиноамеричком континенту. На том плану значајна је Аргентина у којој је проглашена потпуна слобода вјероисповијести. Од 2010. године у Аргентини су озакоњени истополни бракови (у Мексику и Бразилу хомосек- суализам је легализован само у неким државама). Све у свему, како оцјењују свештеници добро упознати са ситуацијом, Ватикан данас није ауторитет за католике у Латинској Америци, а међу латиноамеричком омладином Римокатоличка црква данас не ужива никакво повјерење. Тешко да је нови папа способан „оздравити” католичанство, али треба провести потпуну институцијалну реформу.
У вези с тим, 26. новембра 2013. године објављен ј е први апостолски позив (апел) „Радост Јеванђеља” који треба да постане „путна карта” значајних промјена, међу којима ће главна бити реформа Римске курије – владе Ватикана. Видјећемо до чега ће довести те реформе.
НЕМАЧКА И ЈЕЗУИТСКА ВЕЗА
Вратимо се личности папе. Фрањо I говори само два језика, а то су италијански и њемачки (?). Родивши се и проживјевши 76 година у Аргентини, папа, кога представљају „народним”, не говори шпански! По свој прилици у породици је говорио италијански, а похађао је њемачку школу. Како је познато послије Другог свјетског рата управо Аргентина је прихватила највећи број досељеника из нацистичке Њемачке што су нарочито оснивали велики број школау којимаје настава и васпитање било на њемачком језику. На овај или онај начин, то је веома важан детаљ који говори о постојању озбиљних веза између Ватикана и њемачких мрежних структура. Није сувишно у вези с тим напоменути, да је његов претходник Бенедикт XVI био први папа њемачког поријекла за посљедњих 1000 година.
Друга чињеница, која заслужује посебну пажњу и указује на то да је нови папа позван да рјешава посебне задатке, везана је за његову припадност реду језуита. Први пут поглавар Ватикана је постао члан реда језуита – најмоћније, активне и добро структурисане католичке организације која игра вео- ма важну улогу у формирању и пререформирању спознаје елитних група, група које су способне да управљају процесима на регионалном и глобалном нивоу. Ред језуита основан је 1534. године на самом врхунцу Реформације, фактички, за спас папске власти. Ред се истиче по томе што је трима обичним монашким завјетима додао завјет безусловног послушања и вјерног служења папи. Ред одликује и сурова полувојна дисциплина, изоштрени систем управљања и безусловно потчињавање претпостављенима. Није случајно да генералног старјеши- ну зову Генералом или „Црним папом”.
И, још једно тачно одређење – мисија реда увијек се састојала не само у контроли Свете столице и одлука папе, него и у улажењу како у организације других религиозних конфесија, тако и у државне структуре разних земаља свијета. Притом, по свој прилици, главна разлика између језуита и осталих редовничких структура јесте у томе да они непримјетно преуређују католичко учење у складу са захтјевима времена и реализацијом крајњег циља форимирања јединствене свјетске религије.
Своје дјеловање ред је концентрисао у почетку у три правца који већ у току неколико вијекова одређују његов утицај у свијету: обучавање, мисионарско дјеловање и исповиједање. Језуити су били чувени, а и данас су, као учитељи, мисионари и духовници. Иступају истовремено у својству агената Ватикана и специјалних служби. Изградили су јединствен метод културне адаптације и мимикрије, метод који им омогућује да проникну у организације било које религиозне конфесије и да се прилагоде било којим социјално-политичким условима.
РАД СА ПРАВОСЛАВЉЕМ
Управо су језуити разрадили најприлагодљивије методе рада са православљем. На том подручју радио је познати француски језуита Михаил д Ербињи, предсједник Комисије Pro Russia. Комисија је основана 1925. године при Конгрегацији за Источну цркву с циљем припреме кадрова свештеника за совјетску Русију. Посебан значај се придавао криптокатолицизму. За патријарха у Русији планирао се поставити епископ који је тајно прешао на католичанство и дао заклетву папи. Криптокатолицизам је повољан зато што не захтијева раскид с Православном црквом. Свештеник наставља да служи у православном храму тихо ширећи међу присутнима симпатије према Светој столици и католичком учењу.
Културно-духовна мимикрија послужила је као основа „познатог” језуитског морала, који дозвољава да се произвољно тумаче основи религиозно-духовних захтјева – прикључити се погледима и наравима људи у свако вријеме и на сваком мјесту, оправдати неморалне поступке. Управо у систему „моралне теологије” језуита васпитана су цијела покољења владајућих група „двојних стандарда” који су постали кључни принцип западне дипломатије. Осим тога, језуитима се дозвољава да воде свјетовни начин живота и да не приказују припадност реду, да користе многе привилегије и да су одговорни само руководству реда. Тако они лако продиру у масонске и друге окултне структуре, а такође и у политичке и државне структуре.
Ипак, водећа област дјеловања језуита, који се с правом сматрају интелектуалном елитом Ватикана, била је и остаје образовање. Данас језуити издају више од 1100 часописа и налазе се на челу 195 универзитета у свијету. Концепција значења „меке силе” дозвољава језуитима да поставе своје људе на кључне дужности у државним структурама Европе и САД. Тако су језуитске приватне факултете завршиле такве значајне фигуре свјетске политике као бивши директор ЦИА Вилијам Кејси (Фордхемски универзитет) Роберт Гејтс (Џорџтаунски универзитет) Леон Едвард Панета (Универзитет Свете Кларе). Фордхемски универзитет завршио је и нови директор ЦИА Џон Овен Бренан.
Што се пак тиче новог папе он, прије свега, привлачи пажњу на себе у вези са опредјељењем језуита за апсолутно послушање, безусловно послушање које мора слиједити сваки члан Реда. Оснивач реда, Игнацио де Лојола, у својим „Духовним вјежбама” је поучавао: „Потчињени мора гледати на надређеног као на самог Христа, он мора да се повинује надређеном као тијело које се може окретати у свим правцима, као прут који се савија при сваком покрету, као кугла од воска, која може мијењати облик и развлачити се у свим правцима.” Познато је да је та језуитска методика потпуног потчињавања личности изазвала највеће интересовање код руководилаца нацистичке Њемачке. Управо по принципима језуитског реда градио је организацију СС Хајнрих Милер, о коме Хитлер није случајно говорио: „Ја видим у њему нашег Игнација Лојолу”.
У вези с тим, први телефонски позив нови папа је упутио управо поглавару реда језуита Адолфу Николасу. Уз то, телефонирао му је лично, мимо секретара, а у штампи cv то пренијели као свједочење о скромности Фрања I који је одлучио да уведе у свакодневни живот једноставну, неформалну комуникацију.
Овај случај освијетлио је чврсту хијерархију реда. Ствар је у томе да се, с једне стране, Генерал реда или „Црни папа” потчињава директно понтификату. С друге стране, поставши папа, Бергољо је остао члан реда, и по закону реда, мора се, као и прије, потчињавати свом Генералу. Настала је двосмислена ситуација. Очигледно је да је самосталност новог папе веома релативна. У исто вријеме, у његовом лику десило се спајање власти реда и власти цркве. Нехотице се поставља питање: ко ће управљати –„Црни папа“ или римски папа?
ТАЈНИ ЗАДАТАК
Трећа чињеница говори о будућим промјенама свјетске политике и у вези са успостављањем тзв. „сиромашне цркве”. У ситуацији пораста свјетске кризе, када сиромашни постају сиромашнији, а богати богатији, појава папе који се одриче скупе лимузине и који не живи у скупим апартманима, него у скромном двособном стану – дошла је као наручена. Већ у својој првој проповиједи Фрањо I је говорио о смјерности, трпељивости и опросту. Како је већ оцијењено, основно дјеловање језуита је увијек био превртљив морал, морал који привикава вјернике да крше закон а да не посумњају у то, јер је кршење дато под видом поштовања моралног закона у суштини. Зато је главно – ђаво се скрива у детаљима – не у ономе што говори нови понтификат, него у оном стратешком задатку ради чијегје извршења и постављен. А тај задатак је – осигурати учвршћење власти транснационалне класе власника. Стога је управо потребна илузија успостављања праведне цркве, илузија спаситеља сиромашних. Зато папину упуту за стварање „сиромашне цркве” треба разматрати као методику манипулације свијешћу сиромашних, док ће богати присвајати национална богатства католичких земаља – у првом реду Латинске Америке. Четврта чињеница су снаге и интереси који су стајали иза „добровољне” абдикације Бенедикта XVI. Ствар је у томе да се абдикација десила послије беспримјереног притиска на Бенедикта XVI од стране наднационалних финансијских структура, структура које су смислиле радикалну перестројку Ватикана. Проблеми који су постојали како унутар цркве тако и око ње повезани су са неспособношћу противљења дехристијанизацији западног друштва – процесу који носи губитак контроле над стотинама милиона људи – што је са своје стране одређено озбиљном кризом саме институције папске власти. Свјетска СМИ (средства масовног информисања) пренијела су абдикацију папе као баналну оставку, док је то за Ватикан, и читав католички свијет, посебан догађај. Ублажавање случаја абдикације је још једна потврда напорне борбе око Свете столице. У тој борби могу се издвојити минимум два основна табора.
Представници првог табора иступају у корист претварања Римокатоличке цркве у мегафон „Новог свјетског поретка” којим се лако управља. Представници другог табора настоје да за Свету столицу сачувају изузетан карактер сакралне власти – власти коју нема ниједна држава.
АФЕРА ВАТИЛИКС
Власт у Ватикану, као апсолутној теократској монархији, заснива се на фигури папе,личности која обједињује у свом лику и римског бискупа и свјетовног монарха, и суверена града – државе. Тако је формално веома сложено ограничити папски суверенитет. Зато оно што се дешава данас у Римокатоличкој цркви, и око ње треба посматрати кроз призму борбе за власт и суверенитет папе. А пошто је у савременом свијету суверенитет директно везан са финансијама, онда је најважнији циљ трансформација Ватиканске банке, тачније, премејештање финансија под тоталну контролу свјетског банкарског система. Напоменућу да је Ватиканска банка или Институт религиозних послова (ИРП) основао 27. јуна 1942. године папа Пије XII за убирање плате и управљање ресурсима који су припадали вјерским агенцијама. Сходно закону, институт даје могућност корпорацијама, створеним за религиозне циљеве, да инвестирају средства привлачна за њихове улоге, повјерљиво и без уплате пореза. Осим тога, подаци о дјеловању и финансијском положају ИРП практично се не објављују. Важно је знати да је ИРП, као прво, назатворенија и најнедодирљивија структура Свете столице. Ова „чаробна банка” се не потчињава ниједном обичном финансијском закону. Њене сараднике не могу саслушавати правосудни органи, ни пореске установе. У овој уникалној банци не говоре апсолутно ништа о клијентима, ни о њиховим рачунима, подаци се не обрађују електронски и ни у каквим ситуацијама банка не објављује извјештаје. Друго, ова структура није службена установа државе Ватикан, наго папина банка. У одређеном смислу папа је једини акционар банке и потпуно је контролише помоћу комисије од пет кардинала. Управо зато посљедњих година на Бенедикта XVI вршен је утицај без преседана, притисак чији је почетак био унапријед одређен публикацијама у раскринкавајућој књизи Ђанлуиђи Нуција ООО Ватикан (Vaticanos s.p.a) кoja је разоткрила тајне шеме трансфера сумњивог новца од стране Ватиканске банке. Потом је у односу на Ватиканску банку први пут примјењена тако строга мјера као што је запљена дијела новчаних средстава, а против директора Еторе Готи Тедеска је покренут кривични поступак. Без обзира на кораке које је предузео Ватикан за успостављање „финансијске јасности”, у мају 2012. године излази још једно раскринкавајуће истраживање Нуција – Његова Ceeтост. Скандал, који је послије почео освјетљавати рањивост папе пред вањским силама. Ипак, које су то силе, потпуно тачно нико не може да каже. Мада постоје верзије да по том питању стоје интереси Ротшилда и Рокфелера, који су 30. маја 2012. године потписали уговор о уједињењу дијела својих актива. Осим тога, иза скандала „Ватиликс” који је почео исто тада – у мају 2012. године, стајао је руководилац (до августа 2012.) Бироа за информисање и рјешавање случајева (Office of Information and Regulatory Affairs) у Бијелој кући Кас Санстајн који се сматра главним савјетником предсједника Обаме. „Ватиликс” се одвијао по моделу пројекта „Викиликс” у чијој је реализацији Санстајн одиграо веома важну улогу.
Самом скандалу претходиле су одговарајуће акције. Прво, рокфелерски финасијски холдинг Ј. Р. Морган у Милану затвара рачун ИРП под изговором непостојања потребне информације, затим Стејт департмент САД први пут укључује Ватикан у списак земаља осјетљивих на прање новца. У оквиру читаве те кампање искористили су и „геј скандал” у Ватикану, када су СМИ раширила информацију о тајном извјештају папе о нетрадиционалној сексуалној оријентацији представништва највишег католичког руководства. Ипак о „моралном карактеру” „светих отаца” понтификат је био добро информисан и тешко би било изненадити Бенедикта XVI моралним карактером највишег клера. Ипак, било је потребно подићи буку у свјетским СМИ управо у том моменту. Управо тада информативни рат против Ватикана добио је свеобухватни карактер и пратио је једини цилљ – доказати неспособност руководства Свете столице и убиједити паству у неопходност кардиналних промјена у самој цркви.
Један од разлога таквог удара на ИРП низ експерата види у подршци Ватикана инцијативи БРИКС за реорганизацију свјетског финансијског система, подршци која би дозволила том блоку да створи сопствени систем рачуна.
Да ли је тако или није, углавном у јануару 2013. године почео је завршни стадиј борбе за финансије Ватикана. Првог јануара 2013. године ИРП је зауставио обраду свих операција по банкарским картицама и свих електронских плаћања на територији Ватикана. Послије тога у акцију су били укључени водећи стручњаци за преговоре – витезови Малтешког реда. И још један важан детаљ, 9. фебруара 2013. године у Цркви Светог Петра у Ватикану отворене су свечаности у част 900-годишњице Малтешког реда. Стигло је више од хиљаду витезова и лејди да би добили благослов Бенедикта XVI. С њима је папа провео неколико часова, а већ 11. фебруара је објавио абдикацију.
БИТКА ЗА УТИЦАЈ, ВЛАCT, РЕСУСРСЕ
Може се претпоставити да је оставка Бенедикта XVI повезана са немогућношћу да настави да околиша. Врдати је већ постајало опасно. Довољно је сјетити се Ивана Павла I који је приступио реформи финансијских структура и умро 33 дана послије почетка понтификата. Успут, дан послије објаве о оставци, на територији Ватикана обновљене су операције банкарских картица.
Треба рећи даје 15. фебруара (управо на рођендан Малтешког реда) Бенедикт XVI донео посљедњу крупну одлуку: за новог директора ИРП именован је припадник Малтешког реда, њен правник и финасијер, Ернест фон Фрајберг, стручњак за сливање и апсорбовање финансијског бизниса.
Имајући у виду значај и улогу Малтешког реда постављање Фрајберга на чело ИРП може се посматрати као припрема тла за превођење финансијског система Ватикана под директну контролу свјетских финансијских група. Занимљиво је да се Бенедикт XVI никада није сусрео са новим директором, а саму његову кандидатуру предложила је позната међународна агенција за избор топ-менаџера Spenser & Stuart коју зову „ловци на главе”.
На тај начин, навођење горенабројаних „особености” везаних за личност новог папе, а такође и са ситуацијом унутар и око Ватикана, свједочи о будућим озбиљним промјенама у свјетском систему. При томе један од главних вектора тих промјена постаје – Латинска Америка. Таква тврдња заснована је не само на чињеницама наведеним у овом чланку него и на историјској аналогији. Напоменућу да је 16. октобра 1978. године под именом Јован Павле II дошао Пољак Карол Јозеф Војтила. Он је постао први римски папа неиталијанског поријекла за посљедњих 455 година и један од најмлађих понтификата, а био је и први у историји папа словенског поријекла. Послије његовог избора догађаји у Пољској и у читавом социјалистичком лагеру развијали су се силовито. Притом, управо је папа за многе Пољаке (и не само за њих) постао идеолог и симбол борбе с политичким режимом. Али ствар није само у симболици, колико у организацији конкретног дјеловања. Тако је 1980. године створена синдикална организација „Солидарност” добијала практично сву помоћ преко Римокатоличке цркве. Као резултат, у љето 1989. године, у социјалистичкој Пољској формирана је прва некомунистичка влада, а у децембру 1990. године за предсједника Пољске изабран је лидер „Солидарности” Лех Валенса. Народна Република Пољска престала је да постоји. Наравно, у једном чланку не могу се описати сви фактори велике политичке борбе, али и ови који су наведени сасвим су довољни да се донесе закључак о будућим трансформацијама свјетске политике. При томе, једна од главних битака за утицај, власт и ресурсе водиће се у Латинској Америци, и око ње.
Превела: Милана Бабић
Извор: „Печат“ бр. 301/2014.
