Највећу сметњу завери руских олигарса и украјинске хунте на тему будућности Новорусије представља Игоров боравак у Доњецку, јер је очекивана његова погибија још у Славјанску.

Неки не разумеју зашто у последње време Игор Стрелков, поред извештаја о борбеним дејствима, редовно исписује прилично песимистичке ствари. Разлози су веома јасни.

У мају и јуну априлска промене политичке линије (питање о увођењу војске 24. априла скинуто је са дневног реда) почела је постепено да утиче на оперативно-тактичке околности у Донбасу. Постепено су почела узимати маха борбена дејства, доводећи до ситуације у којој је нелегална герила принуђена да ратује против регуларне армије. Тај сценарио у етапи заузимања власти у Доњецку, Луганску и Славјанску првобитно није планиран – сви су полагали наду у признавање Руске Федерације и улазак руских трупа.

После почетка борбених дејстава и промене политичке линије, на дневни ред је дошла прећутна помоћ. Што се тиче Стрелкова, да би било јасно, за три месеца борби под Славјанском он је имао на располагању свега 2-2,5 хиљаде људи, уз малокалибарско оружје, тешке митраљезе, ручне минобацаче, нешто противтенковских ракетних бацача, део неисправних, неколико преносних ракетних комплекса, свега три тенка, затим „споменик” ИС-3, неколико амфибија и оклопних транспортера, четири или пет самоходки „нона”, неколико противавионских топова калибра 12,7 и 23 мм. То је отприлике дужина једне колоне војне опреме коју хунта сада фиксира скоро сваки дан. То је отприлике и све што је добио Стрелков за три месеца боравка у Славјанску. Оскудан износ помоћи био је видљив и по томе шта су извезли из Славјанска и по крајње оскудним трофејима које је могла показати хунта (један оклопни транспортер, пар расходованих противтенковских бацача, нешто аутоматских пушака и мина).

Све то је држало Славјанск, Краматорск, Николајевку, Семеновку, Красниј Лиман и друга насељена места у размерама 1:3,5-4,5 у корист противника.

СУРКОВЉЕВА УЛОГА У ДОНБАСУ

Морамо да схватимо да је по питању наоружања помоћ стизала, али је била апсолутно недовољна у борби са групацијама противника од 10-12 хиљада људи, да и не говоримо о тенковима, артиљерији и авијацији. Дакле, развојем борбених дејстава и прогресивног нарастања противничких снага Стрелков је почео отворено да износи закључке чији се општи смисао своди на то да је помоћ недовољна.

Ипак, покровитељи руске политике у Донбасу – а то је у првом реду Сурков (Владислав, некадашњи шеф Путинове администрације и представник либералне струје у окружењу руског председника; прим. прир.), коме су предали део полуга за управљање руском политиком у Донбасу и који је од тих послова одгурнуо Володина (Вјачеслава, првог заменика шефа Путинове администрације: прим. прир.) – гледали су спокојно како хунта полако и сигурно стеже Славјанск, затварајући прстен оперативног окружења. Исто тако, спокојно су гледали и на енклаве у Соледари (коју је чувало 150-250 припадника хунте), где се налазио више од илион јединица пешадијског наоружања, које је почело да се продаје на црном тржишту, долазећи и у руке „казненика“ и снага самоодбране за новац. Трговина је почела крајем априла или почетком маја, кад се на обе стране почело масовно примећивати старо оружје. И сам Стрелков исао је да је морао да купује оружје од официра хунте.

Такође, за три месеца није био организован напад на тенковску базу у Артемовки, где је, према најпесимистичкијим прогназама, морало бити 20-25 бојево способних тенкова, да не говоримо о могућности ремонта мање-више очуваних машина на рачун неисправних. Тако се месецима нису усудили да је узму, да не говоримо о стварању деблокирајућих групација које су могле да наносе ударе по колонама хунте која је окруживала Славјанск, што би омогућило да се Славјанск и Краматорск одрже. Но испоставило се да су Славјанск окруживали и на крају окружили, а Доњецк није чак ни огребан. О извештајима Стрелкова почела се писати јерес типа „ако је Стрелков тужан, то је онда успех”, иако, ако се сада погледа на те извештаје, они су само објективно приказивали погоршавање ситуације под Славјанском.

Разлози тог игнорисања Стрелкова су потпуно познати. Док се он борио под Славјанском, преко Доњецка су текли преговори Сурковљевих људи са људима Ахметова (Ринат, највећи тајкун у Донбасу, који покушава да лавира између Кијева и Москва и чије оружане снаге припадници самоодбране сматрају петом колоном у својим редовима; прим. прир.), при чему је у самом граду сазревала завера са циљем предаје града хунти. О детаљима политичке позадине тих процеса већ је писано

ПРИПРЕМЕ ЗА ПРЕДАЈУ ДОЊЕЦКА

Борба за Николајевку водила се 2. јула, и тада је изгубљена контрола над последњом значајном трасом којом се снабдевао Славјанск. Стрелков је још више „заккукао”, постало је очигледно да су га, заједно са Славјанском и гарнизоном, одавно отписали и да нико не спрема да их спасе. Док су се још водиле уличне борбе око Николајевке, 2/3. јула, где се, упркос издаји двојице командира на терену који су оголили крило, херојски борио одред Мотороле (надимак Арсена Павлова, једног од најистакнутијих бораца у Доњецкој нароодној Републици; прим. прир.), у Славјанску је донета одлука о пробоју из окружења. Треба знати да је ова одлука имала и војну логику и политичку – Стрелков је био упозорен из Москве да се у Доњецку спремају да предају град.

У ноћи 4. на 5. јули Стрелков је успешно остварио пробој уз незнатне губитке. Тиме је срушио све закулисне преговоре Суркова са Ахметовим и Коломојским (Игор, један од најмоћнијих тајкуна Украјине, губернатор Дњепропетровска, „власник“ најекстремнијих јединица које се боре на страни хунте, одговорних за масакр у Дому синдиката у Одеси; прим. аут.), вођених преко људи Кургињана (Сергеј, политиколог близак Кремљу, оснивач једне руске патриотске организације који се истиче непрестаним јавним нападима на Стрелкова; прим. прир).

Смисао тих преговора огледао се у томе што су кругови око Кремља које је представљао Сурков, преко руских олигарха – Фридмана (Михаил, руски тајкун, власник Алфа групе, рођен у Украјини, у Лавову; прим. прир.) и сл. – покушавали да усагласе са украјинским олигарсима питање о „Великом Придњестровљу” од Луганске и Доњецке Народне Републике, на чијем би челу у првој етапи био Царев (Олег, некадашњи сарадник Виктора Јануковича, један од лидера Новорусије; прим. прир.), због кога је био затворен део канала финансирања Југоистока.

Иза тих контаката скривали су се градоначелник Доњецка Лукјанченко (Александар; прим. прир.), који је бежао у Кијев, председник парламента Новорусије Пушилин (Денис, прим. прир.), који је остао на функцији на сопствени захтев, министар ДНР Ходаковскиј (Александар; прим. прир), који је остао на функцији министра ии команданта батаљона Восток, претвореног у бригаду, оперативно потчињену Стрелкову, те генерал полиције Пожидајев (Константин; шеф доњецке полиције; прим. прир.), чија је управа била практично почишћена одмах по доласку Стрелковљеве бригаде у Славјанск. Сви ови људи су на овај или онај начин били повезани са Ахметовим и ради чишћења врхушке ДНР био је послан Антјуфејев (Владимир, потпредседник владе ДНР и министар државне безбедности, организовао и 20 година водио КГБ Придњестровске Молдавске Републике, саборац Стрелкова и Бородаја; прим. прир.), који је почео да заводи поредак, после чега је и уследила серија оставки.

ЗАШТО ХУНТА ШТИТИ АХМЕТОВА

Само што је одлазак Стрелкова у Славјанск срушио закулисне преговоре, оштро су се активирала борбена дејства на читавом фронту. Украјинска олигархија, која је контактирала са Москвом, одмах је постала мета информативне кампање после контаката заменика Коломојског Корбана (Генадиј; прим. прир.) са човеком Кургињана. Кампанија против Коломојског у украјинским медијима попримила је општи карактер, чак је примењено и традиционално пуштање „патки” из СБУ о наводним разговорима о припреми провокативних напада на Љашка (Олег, мајдановац, утицајни лидер профашистичке Радикалне странке кога су медији Коломојског прогласили за хомосексуалца; прим. аут.), чији је циљ био да се радикални фашисти усмере против једног од спонзора. Истовремено, отворене изјаве Коломојског, Филатова и Корбана о томе да треба конфисковати имовину Ахметова нису наишле на широку медијску подршку. Хунтини медији су се потпуно ставили у медијску заштиту Ахметова, који је хунти већ предао Мариопољ и спремао терен за предају Доњецка.

После слома преговора, хунта је потпуно престала да се устручава од рушења градова и инфраструктуре јер шансе да ће их без боја добити у дослуху са газдама Кургињана и компаније више нису постојале, тако да се контрола над Донбасом могла успоставити само војним путем.

Потом је уследило, практично за неколико дана, наоружавање снага самоодбране у великом обиму. Појавили су се тенкови, артиљерија, оклопни транспортери (ххаубице Д-30 и самоходка „гвоздика“) и РСЗО. Да би било јасније: за само недељу дана снаге самоодбране добиле су више тешке технике него за три претходна месеца. То је одмах довело до оперативних резултата – створен је “јужни котао”, а наступи који су почели 1. јула, већ 13-14. јула су заглибили у свим правцима. Потпуно је јасно: да је та материјално-техничка помоћ која је уследила у јулу, кренула од маја, тада би се борбе водиле око рејона Изјума, а не под Доњецком. Притом, без обзира на текућу материјално-техничку помоћ која се пружала и пружа, темпо прикупљене живе силе и технике хунте је свеједно већи, чак и да се не рачуна на материјално-техничку и организационо-стручну помоћ САД и НАТО). Због тога је, због укупне бројне надмоћи у људима и техници, хунта после прегруписавања наставила офанзиву, нападајући слабе делове фронта. Снаге самоодбране једноставно немајју довољно људу и технике да би се све једнако добро покрило.

НЕУСПЕХ ДОЊЕЦКИХ ДЕФЕТИСТА

Да буде јасно – Стрелков се пробио у Доњецк из Славјанска са једним тенком, три „ноне” и неколико оклопних транспортера и самоходки. Послали су му у помоћ ччетири тенка, три самоходке „гвоздика” и неколико оклопних транспортера и амфибија. Нешто раније под Доњецком се нашло неколико система „град”. Све то се догађало на широком фронту од Снежног, кроз Доњецк до Горловке, и даље ка зони одговорности Мозговоја (Сергеј, организатор отпора у Луганску, командант Луганске гарде; прим. прир.). Што је Стрелков од тога могао доделити Мозговоју он му је и послао. Сада је његова техника везана борбама за Мариновку и аеродром, а обезбеђује и одбрану Доњецка и Горловке. Снаге за више он једноставно нема.

Заправо, његове сталне песимистичке изјаве полазе од објективне оцене реалног стања снага на фронту. Фантазије на тему „метак је будала, бајонет је јунак” и „ако противник иима много тенкова и авијације, ми ћемо их сломити молитвом и борбеним духом”, јасна ствар, не могу утицати на тешку оперативну ситуацију. Због тога је „кукање“ Стрелкова у суштини покушај да се преко јавности, где ужива широку подршку, допре до власти јер му треба више оружја и технике. Јасно је да такви захтеви иду и путем затворених канала – садржајније и са мање емоција. Но то је само један од аспеката.

Други аспект „тужних” изјава Стрелкова је политички. Неуспех партије дефетиста да предају Доњецк уопште није довео до њиховог уништења. Као што није тешко видети из медијске кампање против Стрелкова, његов боравак у Доњецку очигледно омета планове завере са олигарсима и хунтом на тему будућности Новорусије. Стрелков хоће да ратује и иде на Кијев, за то су му потребни људи и оружје, које добија у недовољној количини.

Али пошто његова идеја има подршку народа, отворено преговарати са хунтом и олигарсима на тему „Великог Придњестровља” није једноставно. У суштини, Стрелков не дозвољава да умре идеја „Велике Новорусије”, коју су Сурков и компанија углавном отписали још пролетос. Значи, Стрелков представља политичку сметњу за покушаје политичке размене Украјине за ДНР и ЛНР. Због тога ће га и оптуживати за све смртне грехе: провокатор Кургињан рекао је да је Стрелков хтео да макне Путина, и то ваљда треба схватити да је мислио да је Путин био у „боингу”.. Кургињан жели да расчисти сцену за будућу заверу са фашистичком хунтом о будућности ДНР и ЛНР. Притом ће војна помоћ за ДНР бити дозирана како се не би покрет отпора одмах срушио (потпуно испуштање ДНР и ЛНР за Кремљ представља велико оптерећење), успут покушавајући да одсече канале помоћи организоване јавности блокирањем ресурса информативне подршке за ДНР и ЛНР, затварањем рачуна, а у том смислу и договором руских банки са СБУ и њеним газдама.

Провокацију хунте са „боингом” руска партија дефетиста већ је прихватила, практично ласкајући пропаганди хунте, убацујући тезе да су иза срушеног „боинга” могали стајати Стрелков и снаге самоодбране. Напад на ДНР као да иде са две руке – са једне стране, нападају САД, њихови сателити и хунта, а са друге – руски компрадори-дефетисти и њихова медијска послуга типа Кургињана. Убацивање приче о Путину, кога је Стрелков хтео да убије, потребно је због тога да би се негде на врху дало зелено светло да се Стрелков престане подржавати, то јест да се створи слика и за јавност и за високо руководство РФ.

ТЕРЕН ЗА СМЕНУ СТРЕЛКОВА

Општи смисао те операције огледа се у медијској дискредитацији Стрелкова. Запамтите ко учествује у тој кампањи, на том таласу можете лако одредити ко је од говорника везан за Суркова и оне који припремају терен за заверу са фашистичком хунтом. То и јесте медијска инфраструктура истинске пете колоне, а не либерални кловнови који се обично за њу издају. Тиме се припреме терен за смену Стрелкова. Ако је потребно због тога ујединити Мозговоја или део територије око Доњецка, то није искључена варијанта, јер су на исти начин недавно припремали терен за „херојску погибију Стрелкова у Славјанску”. „Херојска погибија Мозговоја у Лисичјанки” може за њих испасти прилично згодна како би наставили нападе на Стрелкова, који није могао да га подржи са своја ччетири тенка.

Идеална опција је зачаурити војно руководство ДНР на Суркова и компанију како би искључила свака њихова самосталност, после чега ће се приступити преговорима са хунтом. Док су живи Стрелков и командири на терену типа Мозговоја, ти планови очигледно проклизавају и дефетисти морају да губе време и политички капитал на уништење Стрелкова.

За Стрелкова је тај напад очигледан. Због тога он, као и раније, покушава да преко јавности пренесе до друштва и власти просту мисао да њега неће тако лако пустити низ воду (то јест, он неће ћутке поћи на клање) и да је за ратни успех потребна нормална помоћ, апелујући на „ратну партију”, која обезбеђује реалне, а не пи-ар испоруке и која је заинтересована за ширење устанка изван граница Донбаса. Јасно је да он није усамљени херој, и у Москви постоје структуре које га подржавају. У супротном би га одавно закопали негде око Славјанска.

А генерални смисао свих тих московских опција огледа се у томе да је варијанта Стрелкова проста и јасна и да су Стрелков и његове „песимистичке” формулације упозорење на или активније вођење рата у Украјини или капитулацију и преношење борбених дејстава у Русију на фону хистерије у стилу „све је пропало, све су пустили низ воду”. То је већ скоро реално, што је очигледно још од маја. Стрелков не говори „све је пропало”, он говори да су тенденције неповољне. И развој ситуације даје му за право.

Партија дефетиста, која је добила на тежини после априлске одлуке да се не уводи војска, као и раније, покушава да седне на већ размакнутим столицама рата и капитулације, надајући се да ће постићи договор са фашистичком хунтом (чему је Стрелков сметња) и украјинским олигарсима како би на крају добили решење које могу представити као не баш потпуно пуштање низ воду, на фону изјава из фебруара-марта 2014. године.

Према овом сценарију, Стрелков, без обзира на његове погледе, већ одавно се претворио у знамење оних који желе наставак борбе за читаву Украјину или макар за један њен део. А опоненти Стрелкова одавно су отписали Украјину и сада траже начин како да се извуку из ове ситуације, да не изазову узнемиреност у самој Русији чак и ако у дугорочној перспективи предаја Украјине буде имала катастрофалне последице по Русију. Зато, док овај сукоб буде трајао, Стрелков ће „кукати” све до тренутка док не буде направљен избор од две једнако непријатне одлуке. Или до тренутка његове погибије и добијања обе непријатне поруке у једној флаши.

извор: cassad.net

Вожд.ин.рс