Не постоји ниједан званичан међународни правни акт којим је призната косовска независност. Сва признања Косова до данас резултат су искључиво политичких одлука влада држава које су признале једнострано проглашену сецесију српске јужне покрајине из 2008. године. Чак ни Међународни суд правде одлуком из 2010. године, у којој јесте донет закључак да проглашење независности Косова није кршење међународног права, није дефинисао статусно питање Косова, а потврдио је и Резолуцију 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике Југославије, чији је правни наследник Србија.
Када је Србија најавила да ће послати писмо на адресе 22 чланице ЕУ које су признале Косово, наведено је да од тих држава нец́е тражити ништа друго него да преиспитају своју политичку одлуку након референдума у Каталонији. С обзиром да је ситуација у политичком смислу у односу на период иза нас драстично другачија у скоро свим држава у ЕУ, да не помињемо измењене односе снага на глобалном нивоу, све опције су могуће, па и те да неке државе повуку своје признање Косова.
Ево неколико разлога за тај сценарио.
Сепаратистички покрети, мање или више озбиљни, постоје у готово свим државама унутар ЕУ, а дешавања у Каталонији би могла да им дају ветра у леђа. Рецимо, прва на удару могла би да се нађе Велика Британија која је тренутно у бракоразводној парници са ЕУ.
Унија Шкотске и остатка Велике Британије траје мање-више 300 година. На референдуму из 2014. године, на који је пристао и Лондон, поборници независности Шкотске су изгубили, додуше тесном вец́ином. Међутим, Брегзит је Шкотима поново отворио апетит за независношц́у, па се тако нови референдум најављује за 2018. годину.
Да и Белгија има озбиљне проблем са сепаратистима показало се на последњим парламентарним изборима, где је “Нова фламанска алијанса”, на челу са Барт де Вевером, постала најјача странка у Фландрији. Закључено је да је белгијска држава пред распадом и да би требало градити самосталну државу – Фландрију. Ако би се то десило Белгија би изгубила више од половине становништва и територије. Не треба заборавити ни Валонију на југу Белгије која заговара припајање Француској.
Италија, чији Парламент и Влада су били у техничком мандату када је признала независност Косова, што је по неким правним мишљењима неважец́е признање, јер таква Влада није имала овлашц́ење да донесе такав акт, на својој територији има две озбиљне сецесионистичке струје.
Прва област је на северу Италије која обухвата економски развијене области Ломбардију, Пијемонт, Венецију, и низ других индустријски развијених подручја чији политички представници годинама заговарају независну област “Паданију”, пре свега из економских разлога јер не желе да се новац зарађен у тој регији слива у делове државе који мање зарађују.
Друга област која такође због економских разлога жели независност од званичног Рима је Јужни Тирол, који је званично у оквиру граница Италије, али после Мусолинијеве смрти добио је фактички независну језичку и политичку аутономију. Намера да се удаљи од Италије, која је после Грчке друга држава по задужености у еврозони, поново је подстакла Тиролце на сепаратистичке идеје.
Француска вец́ годинама покушава да угуши тежње за аутономијом на Корзици. Милитантне групе као што је ФЛНЦ годинама покушавају да то острво насилно одвоје од Париза, не либец́и се да изводе нападе на званичнике или симболе француске државе. Да се више нец́е служити насиљем у остварењу својих циљева та организација је јавно обелоданила тек пре три године. Међутим, то не значи да су одустали од идеје или да је нестао потенцијал за сукобе.
Званични назив покрајина Баварске у Немачкој је Слободна Држава Баварска. Та федерална јединица на југу најјаче европске државе ако би одлучила да оствари своје тежње за самосталношц́у за собом би повукла 13 милиона људи колико их живи у њој, али и највец́у територију и буџет у односу на остале немачке савезне државе.
И Чешка област Моравска, подложна је сепаратизму, а тезу да та област треба да се осамостали подржава ондашња политичка странка “Мораване”.
Данска има проблем са Фарским острвима чију самосталност подржавају политичке партије: Република, Народна странка, Центраши, Партија за самоопредељење.
“Будућност Оланда” је политичка партија која у Финској покушава да осамостали Оландска острва од ове државе.
Груба процена је да у целом свету постоји око 300 озбиљних сепаратистичких покрета, с тим што је у последње време сепаратизам постао свакодневна појава у редовима Европске уније. Утолико пре чини се да би садашње владе држава-чланица те организације, када им из Србије стигне писмо о Косову, могле озбиљно да се запитају – ко је следец́и на реду?
Спутник
