Окрени-обрни, тешко је не писати коментар о Александру Вучићу. Док сам синоћ по нету покушавао да нађем инспирацију у вестима из света, у очи ми се забио наслов: „Да не сањају Срби оно што сам као клинац сањао”. И још испод тога разрада теме, да је премијер рекао да нема среће у рату и да поједини народи сањају лудачке снове о освети, а да он хоће „да Срби не сањају снове о осветама”, да не сањају оно што је он као клинац сањао. Клинац? Рука је сама кренула ка тастатури.
Рођен 1970, Српској радикалној странци приступио 1993, пре тога на Палама радио две године као нека врста новинара. Приступио, значи, са 23 године. Са 18 се по закону постаје пунолетан и одговара за своје поступке, биће да су они који су тај закон писали знали шта раде. Са 23 године постаје и посланик у скупштини, са 24 генерални секретар СРС, аждаје са три главе на врху (Шешељевом, Николићевом и његовом), али једним поганим језиком који је бљувао претње и мржњу према Усташама, Балијама, Шиптарима, домаћим издајницима (дугачак је списак, ко би се свега сетио). Са 28 је министар за информисање у влади црвено-црне коалиције (СПС, СРС, ЈУЛ), за чијег вакта је донесен и спровођен онај легендарни закон о информисању који су неке новине и неки новинари једва преживели (неки нису, попут Ћурувије).
Са 29, мало пре почетка бомбардовања, у Скупштини урла да када падне прва бомба, у тој Скупштини више неће бити, већ да ће са синовима, са пушком у руци, у рововима бранити Србију. Пардон, то је урлао Томислав Николић, Вучић је само рекао да ће му се он и остали радикали у рововима придружити. После су се, док је рат трајао, див-јунаци Николић и Вучић, у друштву са Шешељем, шеткали по београдским Теразијама; ваљда су морали да од агресора бране оне станове од ар и кусур којима их је частио Слободан Милошевић, па до ровова нису стигли.
Текле су године, Петар Пан српске политике је у глави остајао исти, ено га са 37 година 2007. како са осмехом детета на трешњи лепи плакате са натписом „Булевар Ратка Младића” по Новом Београду. Било је од почетка деведесетих таквих и много горих гадости Вучића и његових колега толико да би књига била мала да се све наброји, а и мучно је присећати се.
А можда и није фер стално подсећати на то, јер Вучић је преко ноћи одрастао 2008, у 39. години (мада тврди да је трансформација дуго трајала, но се није примећивала), и рекао да се променио. Животно искуство каже да се покајања за тешка сагрешења и темељни обрти у људској души дешавају ретко, али да су могућа. Међутим, такви покајници углавном завршавају или у манастирима или у тишини, а не иду около бусајући се у прса, но хајде.
Кроз неке немуште реченице могло се закључити да се неких делова ружне прошлости, без навођења конкретних детаља, ако не баш одриче, оно бар због њих помало каје (једино је одрицање од Шешеља било конкретно). Додуше, када год о нечем непријатном прича углавном каже да смо „ми” нешто упрскали, те „ми” нисмо схватили да је пао Берлински зид, те “ми немамо стварни однос ни према својим жртвама, а камо ли према туђим”, а за „ја” је резервисано „ја сам највећи радник, најхрабрији, најпоштенији” итд.
Још пар година сазревања и у 42. години почиње да ради први озбиљан посао у животу и постаје велика, а у 44. још већа власт. Маниром бивших наркомана који су се навукли на веру и бивших пушача који се свима пењу на главу проповедима о штетности цигарета, почиње да држи вакеле о раду, реду, бољем животу, миру…
Бескрајно досадно понављање истог би се још некако и дало поднети да се голим оком не виде резултати утеривања реда, мира и бољег живота, методе и језик које, у домаћем дворишту, непријатно личе на оне које је са саборцима користио док није одрастао.
А што се тиче мира у региону, то стварно добро звучи, мада отужно када се изговара у друштву људи који о томе причају већ 26 година, а он их је због тога до јуче пљувао. Још да није оних Вучићевих пријатеља и људи од поверења који свако мало урлају као у стара времена, а он их тапше по глави, и да није оног клинца који као да се с муком уздржава, а онда тако често провали и из данашњег Вучића.
Момир Турудић, Време
