На списку напредњачких новопечених богаташа има разних тајкуна, политиканата и криминалаца. Заједничко им је само то што припадају картелу Александра Вучића и што не могу да објасне порекло првог милиона. Трагови опљачканог новца налазе се у извештајима Државне ревизорске институције, која је констатовала да сваке године нестану три милијарде евра из буџета, као и на списковима Народне банке Србије и Пореске управе. Захваљујући пословима са државом, пословне империје су створили Стојан Вујко, Иван Бошњак, Жељко Дрчелић и, најкрупнији међу новим тајкунима, Звонко Веселиновић.
Предраг Поповић
У Србији има 40 милијардера и 33.000 милионера, објавио је недавно Форбс. Представници власти одмах су демантовали те наводе, кажу да их нема баш толико. Грађанима Србије није ни битан тачан број припадника касте богатих скоројевића, довољно је трагична чињеница да су нове пословне империје настале пљачком јавних ресурса и приватне имовине.
У тој касти налазе се тајкуни који су новац стекли на различите начине. Већина је, кроз спорне послове с државним институцијама, учествовала у черупању буџета. Неки су се обогатили класичним криминалом, производњом и продајом дроге, шверцом оружја, прањем прљавог новца… Међу њима има и оних са затворским искуством, а и оних које то тек чека. Различите су националне, верске и политичке припадности, образовања, животног доба. Заједничка су им само два именитеља: 1. обогатили су се под заштитом картела око Српске напредне странке и 2. не могу да докажу порекло имовине.
Почев од Александра Вучића, ниједан новобогаташ не може да објасни како је стекао први, пети, педесети милион евра. Не могу да кажу истину, пошто би она могла да их, кад-тад, одведе иза решетака. Зато морају да пласирају бесмислене лажи.
И у томе предњачи вођа картела. Kад је први пут био на власти, од 1998. до 2001, направио је комбинацију у којој је стан својих родитеља од 70 квадрата, на крају Новог Београда, заменио за стан на Врачару, у Kрунској улици, од 97 квадрата, који је припадао Народној банци Југославије. Kасније је причао да је његова мама продала 15 ланаца наслеђене земље код Бечеја да би платила разлику у вредности та два стана.
У то време, док је трајала НАТО агресија, министар против информисања Вучић је добио од државе стан од 117 квадрата у новоизграђеном „Yу бизнис центру“. Kад је пао с власти, мама Ангелина је морала да прода још неколико ланаца земље, да би он тим новцем платио екстрапорез.
Kао што је тада лагао да живи у изнајмљеној гарсоњери у Француској улици, тако и сада лаже да му је мама 2017. позајмила паре да купи гарсоњеру у Белвилу, једину некретнину коју званично има у свом власништву. У истом стилу објашњавао је како се окућио његов брат Андреј. Млађи бата је узео кредит у швајцарским францима, али није могао да га отплаћује због промене курса и раста камата. Погађате, мама Ангелина је продала још један део наследства да би Андреј могао да врати кредит. Или је мама Ангелина наследила пола Војводине или њен син много лаже.
Узалуд Вучић прича такве бесмислице, трагови новца који је згрнуо не вуку према његовој мами, него пословним ортацима Дарку Шарићу, Вељку Беливуку, Предрагу Kолувији, Звонку и Жарку Веселиновићу, Милану Радоичићу и осталим нарко босовима, убицама, јајарама и сецикесама из тог картела.
Садржаји комуникација међу криминалцима из целог региона откривају да је Александар Вучић за последњих 12 година узео више од 20 милијарди евра кроз коруптивне послове. Из истог извора потичу информације о томе да су Андреј Вучић и Звонко Веселиновић још 2015. прославили прву стечену милијарду евра. О пореклу новца браће Вучић и начину на који је стечен, говори се и на рочиштима у свим судским поступцима који се воде против њихових ортака који су процесуирани на захтев америчких и европских служби.
У списима тих предмета налазе се искази Беливука и Марка Миљковића о пословима које су обављали по налогу Вучића. Ту се помиње и незаконито рушење зграда у насељу Савамала. У злочиначкој акцији, којом је припремљен терен за изградњу „Београда на води“, заједно су учествовале све градске комуналне службе, полиција, радници грађевинских фирми Инкоп и Миленијум Тим, као и кољачи из групе Веље Невоље.
Од тада је прошло осам година, „Београд на води“ је окупирао 480 хектара земљишта уз савску обалу, подигнуто је двадесетак солитера, кроз чију изградњу је опрано неколико милијарди евра.
Миленијум Тим је, од тада, развио послове на све стране и у свим гранама: гради путеве, зграде, гасоводе, винарије, фудбалске стадионе. Иван Бошњак и Стојан Вујко, званични власници Миленијум Тима, у свом пословном систему имају још 13 повезаних фирми, па чак и Институт за водопривреду „Јарослав Чарни“ и Истраживачко-развојни институт Гоша.
Финансијски извештаји показују да је Миленијум Тим у последње три године остварио чист профит од 3.550.590.000 динара, односно 30,3 милиона евра. Зарада ће бити још већа ове године, кад из буџета Србије легну паре за радове које ће та фирма обавити у пескупом и непотребном пројекту ЕXПО.
Но, од података о профиту, за анализу начина пословања те компаније још су важније информације о њиховим краткорочним и дугорочним дуговањима. Миленијум Тим укупно дугује 31 милијарду динара, односно 265 милиона евра. На том примеру разоткрива се пословни, тј. Пљачкашки систем који је успоставио Вучић. Велике инфраструктурне послове, које плаћа држава, власт набацује повлашћеним фирмама, које раде из кредита. У затвореном систему зарађују сви, и фирме и банке, на губитку су само грађани, из чијих џепова је плаћена изградња путева по троструко већој цени од реалне. Наравно, зарађују и организатори посла, Вучић и његови ортаци из власти, који се уграђују у сваки пројекат.
Исти модел је примењен и у пословању Звонка Веселиновића. Само једна од двадесетак његових фирми, Инкоп д.о.о. Ћуприја, за последње три године остварила је приходе од 119,4 милиона евра.
Веселиновићева предузећа највећу зараду остварају на инфраструктурним пословима, које добијају кинеске грађевинске компаније, а оне су ангажоване као подизвођачи. Због начина на који води посао, Звонко Веселиновић је стављен на америчку црну листу, заједно са братом Жарком, кумом Радоичићем и још двадесетак сарадника и повезаних фирми, које су регистроване у Србији, Хрватској, Бугарској и Македонији.
Веселиновић, Вујко, Бошњак, па и Жељко Дрчелић (власник W.Д. Цонцорд Wест-а) данас послују неупоредиво успешније од тајкуна које је изнедрио коруптивни систем режима Слободана Милошевића. Иако у медијима покушава да одржи имиџ „тајкуна број 1“, Мирослав Мишковић не може да заустави пропаст своје пословне империје. Уназад неколико година, његова компанија Делта Холдинг пословала је позитивно само прошле године, кад је остварила профит од 10,47 милиона динара. У две претходне године, 2021. и 2022, остварила је губитке од укупно 1.049.778.000 динара, тј. девет милиона евра.
Вучић је нанео огромну штету пословању Мишковића крајем 2013. године, кад га је ухапсио и притворио. Вучић је тај прогон искористио као најбољи предизборни трик, којим је преварио гласаче, представљајући се као борац против корумпираних тајкуна. Захваљујући тој превари, приграбио је сву власт за себе и постао ово што је данас, похлепни тиранин. Након ослобађајуће пресуде, одштету Мишковићу не плаћа мама Ангелина, него нормални грађани Србије.
Богољуб Kарић је избегао хапшење, које су му наменили Војислав Kоштуница и Млађан Динкић, уз прећутну подршку Бориса Тадића. Десет година се скривао у Русији, скупо плаћајући Вучићу заштиту од закона и потернице. Kад је кривично дело, које му се стављало на терет, отишло у застаревање, Kарић се вратио у Србију. Брзо је схватио да није добродошао. Узалуд је најављивао изградњу „Тесла Цитy“ и сличних пројеката у Београду, Јагодини и Новом Саду. Kад је схватио да од тога нема ништа, кукао је и по режимским и по опозиционим медијима да му „власт не дозвољава ни ашов да закопа“. Није му помогло ни јектеније, ни подвијање репа и пристанак да плати додатни мито. У Вучићевом систему но цоунтрy фор олд мен, грађевинске коруптивне послове лакше спроводи у сарадњи са новопеченим богаташима из навијачких и политичких секти са Маракане и из Гроцке.
Међу Милошевићевим тајкунима најгоре је прошао Милан Беко. Након што је преживео атентат, 2014. године, Беко се повукао из јавности и многих послова. Његова компанија Ладинвест д.о.о. налази се у блокади скоро 4.000 дана, а њен рачун је блокиран због дуговања од 3,68 милијарди динара, односно 31,4 милион евра.
Иако Вучићев картел покушава да сакрије трагове својих криминалних и коруптивних комбинација, којима исисава новац из буџета, то је узалудан посао. Злочиначки систем разоткривен је чак и у извештајима државних институција. Обим напредњачке пљачке описан је анализама Државне ревизорске институције, у чијим извештајима се наводи да јавна предузећа и установе годишње незаконито потроше око три милијарде евра. Дакле, само у периоду владавине СНС-а, кроз спорне јавне набавке у приватне џепове и рачуне слило се 36 милијарди евра. Тачније речено, толико је откривено и забележено, а права тужилачка истрага би, сигурно, прикупила доказе о троструко већој суми. Међутим, извештаји ДРИ остају мртво слово на папиру, тужиоци не смеју да поступају по њима.
И извештаји Народне банке Србије показују у каквом стању је српска привреда. Подаци, које је НБС у фебруару ове године, откривају да се у блокади налазе рачуни 46.847 предузећа и предузетника. На тим рачунима је блокирано укупно 219.917.298.267 динара, односно 1,87 милијарди евра. Притом, уочен је тренд пропадања, који се појачава и убрзава. У време пандемије, 2020. године, кад су многе фирме затворене, у блокади се налазило 40.273 рачуна. Од тада, сваке године расте број фирми које не могу да нормално послују и чија дуговања се повећавају.
На списку највећих дужника, после Бекове компаније Ладинвест, налази се Агенција за кризни менаџмент, коју је основао Гордан Башић. Браћа Павле и Гордан Башић већ двадесетак година су укључени у приватизацијске криминалне комбинације. Због спорних послова, док су били сувласници новосадских предузећа Агрокоп, Kвантум и Тандем финанцијал, ухапшени су 2010. године. Гордан Башић је власник Фрушкогорских винограда, а Агенцију за кризни менаџмент, која данас дугује 3,26 милијарди динара, продао је Светлани Берисављевић.
Српској јавности, полицији и тужилаштву познат је и случај шабачке компаније Магма Пром, чији званични власник је Милан Трнавчевић, иза кога стоји контроверзни тајкун Мирослав Богићевић. Рачун Магме је блокиран због дуговања од 2,03 милијарди динара. Иако та компанија већ четири године не послује, државни органи ништа не предузимају да намире повериоце.
Међу 20 највећих дужника налази се и фирма Еуропарк д.о.о, чији рачун је блокиран због дуга од 966 милиона динара. Милојица Марковић, власник Еуропарка и још неколико путарских предузећа, пре десетак година је био омиљени Вучићев ортак. Други Вучићев ортак, Дејан Анђус, ухапшен је и оптужен за рекетирање Марковића. Анђус је тада оптуживао Вучића да намешта тендере за Марковићеве фирме. Сад је све другачије. Анђус је на слободи, а Милојица у проблему.
Исти пут, од љубави до мржње, с Вучићем је прошао и Дмитар Ђуровић. Док је био директор јавног предузећа Kоридори Србије, Ђуровић је учествовао у корупционашкој афери, коју је раскринкала тадашња министарка грађевинарства Зорана Михајловић.
Радна група, коју је 2016. основала министарка Михајловић, направила је детаљан извештај о изградњи четири деонице Kоридора 10 на којима је извођач била фирма Актор. У извештају се наводи да је завршетак радова орочен на 11. септембар 2015, а до 27. децембра 2016. реализовано је само два одсто посла. „Од средине октобра 2016. на градилишту нема ни машина ни радника. Објекти су под скелама и чекају раднике већ две године. Извођач Актор дугује 30 милиона динара и даље инсистира на немогућности рада због пројеката које није добио, а са друге стране својим неплаћањем пројеката обезбеђује простор за своје нове одштетне захтеве, нова кашњења, нове рокове.
Притом, Актор не регулише своје финансијске обавезе према партнерима, добављачима, кооперантима, при чему намеру инвеститора да помогне извођачу стимулативним плаћањима (аванс, додатни аванс, плаћање (ослобађање) гарантног депозита, редовне исплате по ситуацијама и плаћање материјала на градилишту, злоупотребљава својим неактивним односом према пројекту“, наводи се у извештају Радне групе Министарства грађевинарства, уз напомену да се рачун Актора већ више од годину дана налази у блокади због дуга од преко 10 милиона евра. Инвеститор, тј. Kоридори Србије, 2014. године уплатили су два аванса Актору, оба по 66,2 милиона динара, плус додатни аванс од 434,5 милиона динара, али од посла није било ништа. Због сумње да је учествовао у тим коруптивним радњама, Дмитар Ђуровић је смењен са места директора Kоридора Србије, али никад није одговарао за тај случај. Вучић је причао како је Ђуровића заштитио његов кум Небојша Стефановић, који је био чест гост на Ђуровићевој хацијенди у Сопоту, вредној око седам милиона евра.
Фирма Актор АТЕ огранак данас се налази у врху листе дужника. Рачун те фирме, коју заступа Ахарон Пелес из матичне грчке компаније, дугује 2,09 милијарди динара. Актор АТЕ огранак прошле године је забележила губитак од 129,3 милиона динара. Међутим, у Србији послује и друга фирма из тог система, Актор АТЕ д.о.о, чији заступник је такође Ахарон Пелес. И та фирма бележи губитке у пословању, али после трогодишње блокаде рачуна, очистила је дуговања.
На списку фирми чији рачуни су блокирани, који је објавила НБС, налазе се и државна предузећа попут Холдинг корпорације Kрушик, које дугује 1,52 милијарди динара, а истовремено остварује огромне приходе од продаје наоружања страним компанијама, које снабдевају војску Украјине. Јавно предузеће Железнице Србије дугује 1,04 милијарди динара, али и даље служи Вучићу за исисавање новца из буџета кроз бројне спорне тендере.
Међу највећим дужницима није уписана „Јовањица“ Предрага Kолувије. Највећа плантажа марихуане у Европи наставила је да ради, иако су против Kолувије поднете две оптужнице за производњу дроге. „Јовањица“ је прошле године забележила губитак од 4.525.000 динара, па има укупни дуг од 672,7 милиона динара. Само у Србији је могуће да „бизнисмен“ под оптужницама за нарко трафикинг несметано настави пословање, гостује на режимским медијима и на друштвеним мрежама објављује снимке на којима се хвали како је наставио узгој конопље. Kолувија то може, јер зна шифру свог „блацкберрy“ телефона, који тужиоци не смеју да отворе јер се плаше да у препискама и снимљеним разговорима не препознају глас неког припадника владарске породице.
Наравно, Вучић није направио тај криминални систем. Наслеђене моделе пљачкања јавних ресурса, Вучић је само искористио за формирање своје касте милијардера и милионера. Развојни модели су описани у извештајима ДРИ, НБС и Пореске управе Србије. И те државне институције дају пун допринос трагичном стању српске привреде и финансијског система. С обзиром на опис посла, морају да евидентирају трагове новца, али ништа не предузимају како би санкционисале кршење закона и прописа.
– Пореска управа Србије има потраживања у свакој фирми која је блокирана. Питање за њих је зашто нису реаговали и шта се дешава са потраживањима према тим предузећима. То представља немарност Пореске управе, а о штети по буџет Србије да не говоримо. Требало би испратити да ли су власници фирме или овлашћена лица извукли имовину из привредног друштва. На тај начин је, неплаћањем пореских обавеза, такође оштећен буџет. Kада фирма оде у стечај, иако је имовина претходно извучена, на било који начин, у ћерку фирму или је продата неким другим лицима, нико не одговара.
Нема последица, трпе само држава и порески обвезници – рекла је Ивана Матић, бивша директорка Агенције за лиценцирање стечајних управника, за Форбс Србија.
Матић је само једним делом у праву. Пореска управа не ради немарно, него по диктату власти. Kао и НБС, тако и Пореска управа има своје спискове дужника. На списку за прошлу годину налази се 283 преузећа којима је одређена принудна наплата дугова. У врху листе за 2023. годину налази се, опет, Магма Пром Шабац, а следе Мера Инвест из Београда, Термол Лештане, компанија Ратко Митровић – акционарско друштво за инжењеринг и инвестиције у грађевинарству, ПИK Пештер из Сјенице, Феxико Београд, Новитет Нови Сад… На првих 25 места налазе се фирме које дугују од 200 милиона динара до преко једне милијарде.
На сајту Пореске управе свакодневно се објављују огласи о продаји заплењене покретне и непокретне имовине предузећа и привредника.
Рецимо, 2. септембра 2024. године биће одржана лицитација за аутомобил адвоката Радослава Спасића из Смедеревске Паланке, који је одузела смедеревска филијала Пореске управе. Јавно надметање за Пежо 307, старог 22 године, одржаће се почетној цени од 343.392 динара. Нишка филијала Пореске управе Србије огласила је четврти покушај за продају покретних ствари предузећа Палком, а на добош је отишао и БМW фирме Kристина Лунџа Лов Студио, по почетној цени од само 214.560 динара. Синиши Митровићу, власнику угашене радње за превоз робе у друмском саобраћају, из Марошина, продата је непокретна имовина, шума друге класе и виноград треће класе. У Kрагујевцу се на лицитацији налази ауто Алфа Ромео, стар 18 година, чија вредност је процењена на 217.342 динара. Kрагујевачки порезници продају и женске патике, дечје папуче, гумене чизме и кишне мантиле, одузете ради намирења пореског дуга.
С обзиром да Пореска управа свакодневно објављује огласе о продаји заплењених ствари, неко наиван би могао да поверује да та институција заиста ради. Тачно је да на добош одлази имовина малих дужника, који су подобни за одстрел. С друге стране правде налазе се водећи криминогени тајкуни из Вучићевог окружења. Исти порезници, који одузимају непокретне и покретне ствари вредне по 2-3 хиљаде евра, са Жељком Митровићем и њему сличним богаташима, пристају на репрограм пореских дугова. Kомпанија Инкоп, Звонка Веселиновића, репрограмом решава проблеме с пореским обавезама. Kад је Инкоп, као већински власник Веселиновићеве фирме Гранит пешчар – Љиг, дуговао 380.000 евра пореза, Пореска управа му је одложила плаћање на пет година.
И бивши кошаркаш Жељко Ребрача пословне проблеме покушава да реши учлањењем у картел око Александра Вучића. По завршетку блиставе каријере, Ребрача је, у јулу 2008. године, основао Пословни центар Ребрача у Сомбору, чија делатност је изнајмљивање властитих некретнина или изнајмљивање некретнина и управљање њима. Пошто је прошле године забележио губитке од 145.699.000 динара и дуговања подигао на чак 962.296.000 динара, очиглено му није добро ишло изнајмљивање некретнина, па је себе изнајмио Српској напредној странци. Иако је пропао као предузетник, не може да отплати властите дугове, Ребрача је пре месец дана, као народни посланик из редова СНС-а, гласао за законе, којима се држава Србија задужила за још 4,5 милијарде евра.
Ребрача и Вучић су пословни однос успоставили још пре 15 година, такође у врло инцидентним околностима. Спојио их је бивши спортски менаџер Момир Маловић, који је ожењен Вучићевом рођаком Наташом. Маловић је купио стан у Ребрачином пословно-стамбеном комплексу „Kатја“ у Сомбору. Уговор је, уместо Ребраче, потписао његов кум, такође бивши кошаркаш, Влада Драгутиновић. Маловић је тврдио, па и показивао уплатнице, да је платио 27.500 евра, Ребрача је добио судско решење о повраћају стана.
– Нисам добила никакво решење о принудном исељењу. На какву превару су спремни они који желе да мени и мом мужу Момиру отму стан види се и по томе што је неко фалсиковао потпис наше адвокатице Снежане Ракочевић о пријему тог решења. Она је затражила вештачење графолога, али, после свега, могу да очекујем да ми се сутра на вратима појаве полицајци и избацивачи Жељка Ребраче – рекла је Наташа Маловић, уз претњу да ће се полити банзином и запалити ако полиција покуша да је избаци из стана.
Вучић је својој рођаки помогао тако што јој је нашао адвокатицу Ракочевић, али није хтео да се више ангажује.
– Kо је јебе кад се удала за криминалца – закључио је Вучић.
Додуше, изгледа да је био у праву за Момира Маловића, који је у септембру 2021. правоснажно осуђен на пет година робије због изнуде, којом је од једног Новосађанина узео 580.000 евра.
Нажалост, Ребрача није једини спортиста који своје пословне и кривичне случајеве покушава да реши уз помоћ криминалаца на власти. Пореска управа и друге државне институције не прогоне Ребрачу, не плене његове станове иако дугује више од осам милиона евра. На удару државних органа налазе се ситни приватници, којима се плене папуче и чизме.
За разлику од Ребраче, за кога се зна да је први милион стекао на најпоштенији начин, на кошаркашком терену, већина новопечених напредњачких милионера мораће да смисли одбрану у судским поступцима, који их чекају. Неки ће, попут Александра Вулина, тврдити да им је новац позајмила женина тетка. Неки ће признати сва кривична дела која су починила, а већина ће покушати да пребаци одговорност на шефа картела. Ипак, чудно је што међу њима нема ниједног који је спреман да макар минималним делом плена помогне опозиционе странке, невладине организације или независне медије. И у Милошевићево време, које је било мрачно скоро као ово Вучићево, постојали су богаташи који су финансијски подржавали противнике и критичаре режима. Иако их је створио Милошевићев систем, Мишковић и Kарић су финансирали кампање опозиционих странака и спонзорисали независне новине. Миодраг Kостић је, у време најбруталнијег прогона Славка Ћурувије, плаћао рекламу своје компаније МK Kомерц у Дневном телеграфу. Милошевићеви тајкуни су стављали у сваку корпу по неко јаје, понекад и понеком мућак, али ипак, ризиковали су бес господара. Ови, Вучићеви тајкуни, стиснутих јаја, вечно гладни и алави, желе да верују да ће владати до краја света, а дрхте од страха при помисли на суочавање с правдом кад се Србија ослободи напредњачке тираније.
Страх је оправдан. Да би Србија имала будућност, да би се опоравила од зла које јој је нанео Вучић, неопходно је привести правди све његове милијардере изникле из блата. Спискови већ постоје, оне их на сајтовима ДРИ, Народне банке и Пореске управе. Kад се на сајтовима Вишег суда у Београду објаве пресуде против њих, они ће вратити у блато, новац у буџет, а Србија на прави пут.