Најава Александра Вучића, првог потпредседника Владе Србије и министра одбране, који је и неуставни координатор рада свих служби безбедности, да ће се обрачунати са организованим криминалом и корупцијом и да нико неће бити поштеђен, или ће он поднети оставку, смишљена је превара у организацији његовог ментора Миодрага Ракића. Ова прича показује колико је и сам Вучић огрезао у корупцији, и на практичном примеру показује како на делу изгледа његова ”беспоштедна борба против криминала”. Описујемо слушај шабачког бизнисмена Мирослава Богићевића, његово застрашивање, пељешење и амнестију, све у недељу дана, колико је било потребно потпредседнику српске владе да паре из Богићевићевог џепа пресели у свој
Први дани српске владе протекли су у целодневним претњама Александра Вучића како ће сатрти корупцију и криминал, да ником неће опростити и да ће вратити Србији опљачкане паре. Претио је из свег гласа да ће испитати куповину дела власништва у компанијама Политика и Новости. Човеку који се у ове две трансакције са немачком новинарском корпорацијом ВАЦ појавио као купац већинског дела власништва у Политици и Новостима, није се добро писало.
Директор српске полиције Милорад Вељовић, који самоиницијативно обавља ову значајну дужност, наочиглед српске владе, одмах је послао свог чауша Родољуба Миловића да његови пандури притегну господина Богићевића. Има да га живог кланог, а недокланог, приведу господину Аци. Вучић ће да напући уста, гледаће клечећег Богићевића, усраног и упишеног од страха, и питаће ге – шта да радимо с тобом, брат мој? Док су Вељовићеви службеници преслишавали госпдина Богићевића, подстичући га да призна, па ће после Аца да га помилује. Новине Информер, дневно гласило Александра Вучића, објавили су да су живог драли Вељовићеви пандури, да је он, притеран ”материјалним доказима”, све признао, и плачући објаснио да га је на куповину власништва над Политиком и Новостима натерала Демократска странка и његов земљак Душан Петровић.
Очекивало се да увече, на ТВ Бастиљи, буде и званично саопштено да је господин Богићевић приведен истражном судији, да покажу како га Вељовићеви пандури обарају на земљу, да док му вежу руке на леђима, а други му ногом притиска главу ка асвалту.
И, прођоше дани. И ником ништа.
Шта се то десило са господином Богићевићем? Како се откупио? Колико је пара из његовог џепа прешло у џеп господина Вучића?
У откуп ”грехова” Мирослава Богићевића укључио се и актулени директор безбедоносноинформативне агенције, шапчанин Предраг Родић. Он је пружио личне гаранције да ће његов суграђанин бити кооперативан. Колико ли се Богићевићевих пара преселило у касу Александра Вучића? Реч је о десетини милиона евра, тврди самоиницијативни директор српске полиције Милорад Вељовић, који је поделио копију Вучићевог досијеа и нашим уредницима.
Одакле господину Богићевићу толике паре?
Мада је рођен у Шапцу (05.10.1953. године), где је завршио основну и средњу школу, Мирослав Богићевић је до високошколске дипломе дошао у Сарајеву где је дипломирао на Вишој управној школи. Играо је и фудбал у свим селекцијама шабачке Мачве, а касније (од 1969. до 1971. године) и у ФК Партизан где због повреде прекида даљу фудбалску каријеру. По завршетку спортске каријере, запослио се у стручној служби заједнице здравственог осигурања радника у Шапцу, па је већ 1985. године постао стручни сарадник у општој служби Фонда пензијско-инвалидског осигурања у Шапцу. Ту ће убрзо постати шеф службе…
Рат и санкције су му били главни ослонац
Чим се распала Југославија, Богићевић се брзо снашао па је своју функцију шефа Фонда ПИО, а и сам фонд, искористио за своју нову “пословну делатност”. Наиме, схвативши каква времена долазе, у сред ратне 1992. године, оснива предузеће Фармаком, које се бави оснивањем апотека, и прометом (увоз-извоз, односно шверц) лекова. Пет година касније, односно 1997. године, извршена је пререгистрација предузећа у Фармаком М.Б., чија је “претежна делатност” била трговина на велико као и производња средстава за заштиту биља, обојених метала и минералних ђубрива. До пререгистрације је дошло кад је Богићевић и коначно дефинисао своју пословну љубав са ондашњим режимом, па је тако ушао заједничку производњу и то са одговарајућим друштвима у саставу компаније “Зорка” из Шапца.
Тада креће његов вртоглави успон: током 2003. године на аукцијским продајама и тендерима, али и куповином акција на берзи, Богићевићев Фармаком М.Б. постаје власник фирми Млекара Шабац, ФАС Сомбор, ПИК 7. Јули Дебрц, ИК Гуча, Ливница Пожега, РИТ Зајача, Зорка Стандард, Руда ( Рудник антимона и цинка Рашка) Леце – Медвеђа (рудник олова и цинка, за који се испоставило да је, уствари, препун злата, јер у једној тони концентрата има 260 грама овог драгоценог метала!), рудник у Љубовији…Богићевић тврди како поседује пет рудника.
Самостални истраживач, пензионисани официр Управе за безбедност ЈНА, Љубодраг Ристић, који је својевремено био ангажован од компаније Дунав да истражује преваре везане за осигурање, на свом сајту www.уименарода.цом, још 2004. године, почео је да пише државним органима о ова два становника Шапца, да они почињу да иритирају грађане овог града, да постају синомим криминала, да пљачкају државу Србију…
”Нико ме није слушао!” – тврди пуковник Ристић.
– Тада сам био ангажован од стране Компаније „Дунав осигурање”, поред осталих послова и на сагледавању узрока пожара у приватном предузећу „Уно Мартин” у Мишару, па у Предузећу „Меламин” или „Меламин дј” – никада нисам успео да утврдим о којем се предузећу радило. Молили ме људи из „Дунава” да помогнем јер, говорили су ми да Душан Петровић (адвокат из Шапца) са групом тајкуна које је сам клонирао, преко Компаније „Дунав осигурање” финансира Демократску странку, не заборављајући наравно ни своје интересе. Тада сам први пут чуо за месног ђилкоша, неки га сада од милоште зову Млекаџија, зове се Мирослав Богићевић, рекли су ми да је све покуповао преко ноћи, а да је само коју годину раније, био неки ћата у државној служби. Након провера „рекла-казала”, схватио сам да се ради о веома озбиљним предметима, упозорио сам о свему свога налогодавца, Компанију „Дунав осигурање”, али сам брзо схватио да је његова снага далеко већа од снаге Компаније и да га у свему подржава и води Душан Петровић, адвокат из Шапца и високи функционер ДС…”
Пуковник Ристић тврди да је указивао да ће случај Богићевић, кад-тад избити, али у истинитој форми, у јавност. Нико ме и нигде није чуо, а сви ме као слушали.
– Онда ми добри и поштени људи из града Шапца, документују, да Компанија Дунав осигурање, захваљујући изузетном ангажовању Душана Петровића, истакнутог функционера ДС, стварно финансира ДС. И себе! Јаве ми за случајеве плаћања штета које нису ни постојале, измишљени пожари, измишљени нестанци осигураних кола (ни кола ни осигурања), јаве ми да Богићевић, а нико му ништа не сме, осигурава објекте под чудним околностима. Склон као и увек истраживачком раду, почнем, а без ичије подршка да све то проверавам, одем у Глас Подриња, али ми се никако и ништа и нигде не уклапа. Тада је полиција у Шапцу била, а чујем и сада је, у расулу… А Душан Петровић је и даље главни играч. Скренем пажњу неколико пута мр Мирку Петровићу, тадашњем директору Компанија Дунав осигурање, можда би он и хтео да реагује, али није хтео или смео (ја мислим обоје), али реакције није било, мислим на врх Компаније Дунав осигурање!
А Богићевић и даље „ведри и облачи”, а поред њега по истом принципу, и преварант из Републике Српске, власник фирме (де иуре) „Интер коп” . Они су инстриуисани, јер то сами никада не би знали, да од Душана Петровића унапред добију сигурне послове. По вољи ДС! Онда осигурају вајну и сву другу имовину, на лажњака, које се зове надосигурање! Онда оду у банку (а све унапред договорено) и добију кредите, по принципу „узми Аго колико ти драго”! Душан Петровић зна шта је винкулација полиса осигурања, они немају појма, они само глуме пословне људе, а по образовању најпростији геометријски облик који настаје када оловка само падне на белу подлогу!
…Дакле узму кредит, гаранција за враћање истог је полиса осигурања. Имовина се, ради добијања што већег кредита, осигура на знатно вишу вредност него што стварно јесте. Кредити се уредно сервисирају, јер су послови унапред добијени, све је формално по закону, а уствари све је врхунски криминал.
Јер у исто време, према расположивим подацима и документацији, Богићевић на исту имовину, по истом принципу, осигурава и ту имовину и код „Делта генерали осигурања”, па онда са њиховим полисама поново код банака (углавном ХYПО и РЕИФФЕИСЕН) узима кредите по истом принципу…
Уместо да обија, пљачка банке легално
А банке су давале кредите г. Богићевићу и шаком и капом. Привредна банка шест милиона евра, Агробанка десет милиона, Српска банка више кредита, ни број се не утврђује. А господин Богићевић има пара, није да нема. Он руду из рудника Леце прерађује у Бугарској, и од злата које добије и прода на на црно, сваког месеца згрне по пет милиона евра! То је чиста пара, ни италијанска мафија не може толико да заради! Али господин Богићевић има велике апетите, а и они који су га рекетирали. Рецимо, Демократска странка.
Мачванским сељацима Богићевић месецима није исплатио новац за откупљено млеко, као ни премије које је држава њему исплатила за то млеко. Радници шабачке Млекаре два месеца нису примили плату. Рударе из Леца, Великог мајдана и Зајаче, овај хохштаплер плаца по двеста евра! Раде у најцрњим условима, горим него у средњем веку!
Шабачки големаш (тајкун) Мирослав Богићевић купио је рудник Леце код Медвеђе, по сопственој изјави, за потребе својих компанија, пре свега у производњи акумулатора, чији је најпознатији бренд блацк хорсе, па тако посредно сазнајемо да је Богићевић власник и Фабрике акумулатора у Сомбору, иако тих података нема на сајту АПР-а. Ту се Богићевић наводи само као један од заступника компаније и као председник Управног одбора. “Хемијске анализе су показале да у руднику Леце у тони оловног концентрата има 160 грама злата”, тврдио је раније Богићевић. Он је објаснио да је тона тог концентрата скупља него иста количина катодног бакра.
Осим олова, у руднику Леце има и значајних количина злата, сребра и цинка. Због тога не треба да чуди што је пресецању врпце за пуштање у погон нове флотације 2010. присуствовао и тадашњи председник Србије Борис Тадић. Тада пуштени погон је требао да прерађује јаловину деценијама одлагану поред рудника. Процењује се да само на једном јаловишту, названом Брана 9, има руде у вредности од најмање 50 милиона долара, док неки верују да тамо лежи чак и целих 100 милиона долара.
Филип македонски јаше Србе уместо коња
Насупрот Богићевићевим тврдњама, највећи део руде се извози и то наводно на прераду. У царинским декларацијама се наводи умањени концетрат руде, тако да се уместо пет до осам грама злата по кубику уписују три грама. На овај начин Богићевић само преко “прераде” злата у Бугарској годишње заради најмање пет милиона евра!
За Леце је својевремено била заинтересована једна енглеска компанија коју воде потомци истих оних стручњака који су пре Другог светског рата радили на пројекту овог рудника. Ипак, државна врхушка је одлучила да се Леце у поступку приватизације прода домаћем милијардеру и једном од највећих спонзора Демократске странке, Мирославу Богићевићу.
На функцију директора рудника Богићевић затим доводи Филипа Петровског, македонског држављанина који са рударством нема додирних тачака, али се зато одлично разуме у малтретирање радника и стварање незаконитог екстра профита за свог газду и његове жуте менторе. За његова директоровања примљено је и поново отпуштено 1.500 људи. Давор Миланов, управник јаме, сам је дао отказ и побегао главом без обзира, јер није више могао да трпи потресне сцене нехуманих услова у којима раде рудари. Пре подношења оставке буквално је плакао пред радницима.
До прошле године рудари су морали да раде и по 12 сати дневно за плату која није довољна ни за обично преживљавање. Уговори са радницима се, истина, потписују уз навођење плате од 40.000 динара месечно, па и више, али се исплаћује између 18.000 до 30.000 динара. “Стручњаци” које је из Македоније довео Петровски, добијају дупло већу плату од оне коју примају домаћи радници на истом месту.
Да би уштедели, власници и директори рудника новопримљене рударе без икакве обуке одмах шаљу на рад. Из тих разлога је један тек свршени гимназијалац добио упалу плућа, пошто није знао да је јама пуна влаге. После боловања му је одмах уручен отказ, јер радници у Богићевићевим фирмама не смеју да се разбољевају. У Лецу је изричито забрањено и синдикално организовање – ко приступи неком синдикату добија моментални отказ.
Леце нема пројекат за данашњи изглед и површину, тако да рудари не могу да остваре ни право на бенефицирани радни стаж. И безбедност на раду је непознат појам за менаџмент који је довукао Богићевић. Просечно се сваког другог месеца догоди несрећа са тешким последицама.
Пошто се све ради без пројекта, а тако је исто направљена и пруга којом иде возић са рудом, редовно долази до искакања вагона. Прошле године су двојица рудара смрскана под теретом вагона који су излетели из шина на месту од раније названом “кривина смрти”. Обојица су на срећу преживела, али су доживотни тешки инвалиди.
Најстрашнија несрећа је недавно избегнута пуким чудом. По закону у приручном магацину сме да буде највише 500 килограма експлозива. Пошто се Петровски и његови сарадници нити разумеју у закон, нити желе да троше новац на редовни транспорт, у руднику се налазило пет тона експлозива. Због најављеног доласка инспекције, експлозив је склоњен у један од тунела рудника који се није користио.
Испод поменутог тунела су радници копали нови тунел, опет без икаквог пројекта. Пробијајући такозване лепезе, вертикалне тунеле који спајају различите хоризонте, наишли су и на експлозив. Пет тона експлозивних материја се обрушило на несрећне рударе и самим чудом није дошло де експлозије која би прогута целу смену и комплетно уништила рудник.
Један од главних директорових јуришника је Дејан Алексић, шеф обезбеђења рудника, иначе бивши инспектор из Краљева. Његово деловање се своди на редовне претресе свих запослених и слична малтретирања.
Е, оваквог Мирослава Богићевића помиловао је Александар Вучић. За колико пара. Надамо се, да ће, ако Александра Вучића не обесе, истрага утврдити и његове пљачке.
мајор Горан Митровић
Таблоид
