НЕБОЈША КАТИЋ
Стање буджета Србије и пензионог фонда, као и колосална финансијска недисциплина, тужна су илустрација државног аматеризма
Ујесен 2011. године држава Србија открива да она заправо нема механизме којима би контролисала наплату пореза и доприноса и излази са фантастичном идејом да тај посао треба препустити банкама. Једва десетак година од када се проблем појавио, Србија је одлучила да покуша и да га реши – темељно, дубоко промишљено како се у Србији све ради, а по принципу – шта нам је прво пало на памет.
У страшним временима социјализма, који као што свако зна, није ваљао баш&нбсп;ништа, овим проблемом се бавила Служба друштвеног књиговодства (СДК). Процес исплате зарада је био компликован, а сам дан исплате је увек био најтежи дан у месецу за финансијске службе. Оне су платне спискове достављале у СДК на дан кад се исплата врши. Уз спискове се прилагао обрачун пореза и доприноса, налози за њихово плаћање и попуњени статистички обрасци. Добро обучени референт у СДК, код кога се водио рачун предузећа, педантно би проверавао сваку цифру и, тек кад се све слагало, зараде су се могла исплатити. Истог тренутка када су запослени добијали новац на свој рачун, буджет државе је добијао свој део.
Готово да је било немогуће поделити плате а да обавезе које уз плату иду не буду измирене. Истине ради, бивало је да се „интервенцијом са високог места“ дозволи исплата зарада и када за порезе и доприносе није било новца. Ову привилегију су понекад имала велика предузећа са много запослених. Држава је била у страху од штрајкова или, како се то милозвучније звало, од обустава рада. Овакве ситуације су биле изузетак а не правило, и нису компромитовале добро уходан механизам.
КАКО ЈЕ УБИЈЕ СДК У систему је постојала дисциплина, а СДК је био њен стожер. Захваљујући положају у систему, ова служба је била и база изузетно квалитетних и корисних статистичких података какве Србија данас нема.
СДК је, између осталог, обављала и функцију платног промета. И у времену пре Интернета и модерних комуникација, ефикасност платног промета је била изванредна. Платни промет Југославије је био међу најбољим у свету и са тим може полемисати само неко ко о платном промету веома мало зна. Примера ради, платни промет Велике Британије био је далеко спорији од југословенског а ситуација се поправила тек појавом Интернета.
Служба је укинута а да анализе на бази којих је одлука донета никад нису презентоване, бар не широј јавности. Никаква озбиљна аргументација за тако радикалан корак није дата нити се ико бавио размишљањем ко ће контролисати уплату пореза и доприноса, на пример. Објашњења која су се могла чути била су крајње смушена и неуверљива.
Кључни аргумент је био да таква служба не постоји у развијеним земљама, да је СДК реликт социјализма и да се не уклапа у приватизовани економски систем. Када овакву службу немају развијене државе, зашто би је Србија задржала? Аргумент је у логичком смислу апсурдан.
Институције се могу укидати ако је за њиховом функцијом престала потреба, ако су неефикасне, скупе, али пре свега, ако постоје боља решења. Да ли таква служба постоји или не постоји у ЕУ, апсолутно је неважно. Коначно, у ЕУ не постоје ни министри, ни високи владини службеници, ни директори јавних предузећа којима је то први или једини озбиљнији посао у животу, па Србији није сметало да у том домену буде тако различита и тако оригинална.
ПЛЕН СТРАНИХ БАНАКА Према другом аргументу који сам недавно чуо, Слободан Милошевић је пред распад Југославије баш преко СДК упао у платни систем и узео новац, па је то дискредитовало СДК. То је позната и неспорна афера, али је као аргумент за укидање СДК неодржива. Свака служба се може злоупотребити а многе су и биле злоупотребљене или се и данас злоупотребљавају. Иста логика би налагала укидање војске, полиције, тужилаштва, медијских кућа, коначно и државе саме.
Стварни разлози за укидање СДК су можда на сасвим другој страни.
СДК је располагала одличним пословним просторима на најбољим местима у градовима Србије. Таквом плену се вероватно није могло одолети и то је определило њену судбину. Када се прође Београдом, на местима где је некада била СДК, сада су најчешће банке.
Уз то, и платни промет је био и изузетно уносна делатност и банке су га одувек желеле. Зашто би држава зарађивала новац за себе, када то могу банке за своје приватне власнике. Има ли јачег разлога за укидање СДК од тога?
Прича о укидању СДК није везана само за проблематичне мотиве који иза тога могу стајати. Она пре свега јасно демонстрира и ужасне резултате препуштања државе и њених институција људима без знања и искуства, којима је море до колена.
Стање буджета Србије, стање пензионог фонда као и колосална финансијска недисциплина, закаснело су упозорење и тужна илустрација државног аматеризма. А управо тај аматеризам је један од основних узрока српског посрнућа.
