Колико нас кошта Вучићева лудачка кошуља: пропадање брзином од 330.000 евра на сат

Србија се сваке секунде задужује 92 евра, односно дневно по 7,965 милиона евра и то не да би боље живео народ, већ властодршци и њиховом џепу мили тајкуни. Приватизација је сведена на “богаташима паре, а народу гладовање”. Народна банка Србије није спасла вредност динара, али је потрошила преко 400 милиона евра само у последњих годину дана обезбеђујући тајкунима повољно куповање девиза. Катастрофално стање српске привреде власт крије и тако што већ годину дана НБС не објављује кварталне извештаје, а и републичка Влада тајно заседа.

Ускоро ће Срби са сетом да се сећају пљачкашке приватизације са почетка века, јер је приватизација под напредњачком влашћу више од пљачке – то је поробљавање.

Као пример вреди се сетити продаје Сартида Ју-Ес Стилу по цени нижој од вредности фудбалског стадиона који је био у оквиру железаре. Сада се са некадашњим директорима те америчке компаније, окупљенима у Есмарку, преговара да им се опет поклони железара у Смедереву, али овај пут уз државне гаранције од 200 милиона долара како би “купци” могли да узму кредит и покрену производњу?!

Некадашњи национални авио-превозник ЈАТ је годинама правио губитке. Флота је била застарела, а Србија није имала пара за куповину нових авиона. Вучићева власт је зато лако нашла оправдање зашто се ЈАТ поклања арапској компанији Етихад из Уједињених Арапских Емирата. Тако је створен Ер Србија, компанија у којој Србија има већински део власништва, али зато арапски партнери имају ексклузивно право узимања пара.

Председник Надзорног одбора Ер Србије Синиша Мали изјавио је 16. децембра 2014. године, да је “…уговором потписаним с Етихадом држава преузела на себе исплату старих обавеза које је Јат Ервејз направио закључно са прошлом годином”.

Народ је ћутке то прихватио мислећи да ће после тога бити боље.

Чланом 2.5.5 Оквирног уговора о трансакцији предвиђено је да ће Србија “финансирати путем давања или уз претходно писано одобрење Етихада, а у сваком случају, смањењем готовинских трошкова пословања којима се ЈАТ изложи, додатне износе који су наведени у Стратешком плану”.

Тако се сиромашна Србија обавезала да у 2014. да финансијски стимуланс од 22 милиона долара Ер Србији, док ће до 31. децембра ове године обезбедити додатних 18 милиона долара потпоре.

У исто време Етихад ће учествовати само са “деоничарским зајмом”.

Пошто у буџети нема довољно пара за ове “стимулансе” Влада је донела одлуку да Београдски аеродром “Никола Тесла” а.д, у коме је држава већински акционар, отпише дуговања Ер Србији у висини од 17,6 милиона долара. Ер Србија је тако постао једина компанија на свету која не плаћа аеродромске трошкове, већ то солидарно чине сви порески обвезници у Србији. Тако ова компанија још можда и може да постане профитабилна. Оваквим начином финансирања (добијањем “стимуланса” у виду бесплатних услуга) буквално свака фирма у Србији би могла успешно да послује. Једино што није свака фирма блиска џепу Александра Вучића и његових сатрапа.

Чланом 7.4.2 уговора са Етихадом предвиђено је да Влада Србије осигура код НИС попуст за авиогориво Ер Србији од “најмање 50 одсто”. Проблем је “само” у томе што је НИС приватна компанија која Влади Србије не мора да услиши овакве захтеве. Решење је опет у члану 2.5.5, односно у обавези Србије да субвенционише пословање Ер Србије, па ће разлика између цене горива које испоручује НИС и преполовљене цене бити субвенционисана из буџета.

С обзиром да је и у време склапања уговора са Етихадом НИС био у приватном власништву, јасно је да је неко у Влади на овај начин желео да испумпа новац из државног буџета и тако арапском партнеру обезбеди да остварује профит, а тиме посредно и себе новчано обезбедио.

Овде се поставља и једно чисто идеолошко питање: каква је то “приватизација” у којој држава инвестира, а приватни партнер профитира?

Управо је једина идеја водиља најновијег Владиног Акционог плана за окончање поступка приватизације 188 привредних субјеката од 31. јануара 2015. била “приватницима профит, народу трошак”.

Министар привреде, Жељко Сертић, чије је министарство најодговорније за овај план, у својој пословној каријери се показао успешним једино у одвођењу предузећа у стечај. Због тога је он идеална личност за спровођење поменутог Акционог плана.

Гувернеркина плата пола милиона динара месечно

Закон о приватизацији је предвидео да се окончање поступка приватизације може спровести и кроз поступак стечаја. Агенција за приватизацију може поднети предлог за покретање поступка стечаја субјеката приватизације, уколико је испуњен један од следећих стечајних разлога: необављања делатности у периоду дужем од шест месеци, непостојања интереса за приватизацију, да у периоду дужем од шест месеци нема запослених, ако није донета одлука о моделу и методу приватизације по истеку рока из члана 21. Закона, ако није усвојен Програм због непостојања сагласности поверилаца у складу са чланом 50. Закона и у другим случајевима предвиђеним Законом о стечају.

‚Према овоме произилази да дословно свако предузеће може да буде отерано у стечај: довољно је да се услови за приватизацију поставе толико високо, да се никоме не исплати да купи предвиђено предузеће. Онда се прогласи како нико није заинтересован, предузеће оде у стечај и раздели се буд-зашто.

Главна превара је у томе, што се у поступку приватизације продаје капитал предузећа и купац се обавезује да инвестирањем обезбеди наставак пословања. У стечајном поступку се продаје само имовина предузећа (ослобођена радника и дугова), а купац ни на шта није обавезан. Осим тога, вредност имовине предузећа у стечају може вишеструко да се умањи у односу на вредност предузећа које се приватизује.

Закон о стечају је предвидео извесне мере заштите од оваквих злоупотреба, али је за њихово спровођење задужен одбор поверилаца којих у случају стечаја по Закону о приватизацији нема.

Све, дакле, може да се обави у мраку и далеко од очију јавности, у четири ока између неког из Агенције за приватизацију која спроводи стечај и заинтересованог купца спремног да финансијски помогне напредњачку власт.

Зато су у принудни стечај отерана и предузећа која успешно послују. Иако Закон то не предвиђа у појединим случајевима је оправдање нађено у формулацији како та предузећа имају мање од пет запослених. Прећутано је том приликом како она у поседу имају вредне некретнине, а то је једино што интересује приватизационе мешетаре.

Министар Жељко Сертић ће тако на исти начин, како је до банкрота довео предузећа којима је био на челу, уништити и ово мало српске привреде што још функционише. После ће са милионима на тај начин зарађених евра отићи у родну Хрватску, а народ ће генерацијама да отплаћује цех његовог “рада”, исто као и у случају Лазара Крстића, средњошколца на месту министра финансија, који је својим незнањем српски буџет оптеретио за додатних скоро 800 милиона евра па побегао назад у Сједињене Америчке Државе.

Гувернерка Народне банке Србије, Јоргованка Табаковић, још је један пример подмићеног нестручњака који народ скупо плаћа. Запосленима у НБС-у је на разне начине, изигравајући прописе, повећала приходе за укупно чак 10 милиона евра на годишњем нивоу.

Према подацима Агенције за борбу против корупције, вицегувернер Веселин Пјешчић сада има 468.539 динара, док је прошле године, према извештају Агенције, примао 405.601 динар. Ђорђу Јевтићу, директору Управе за надзор над финансијским институцијама, приходи су, у односу на прошлу годину, скочили за 64.504 динара, па сада месечно инкасира 481.513 динара. У просеку су гувернеркини најближи сарадници себи повећали плате за 60.000 динара месечно. Табаковићка је Агенцију за борбу против корупције обавестила о томе да нема никаквих промена по питању њених прихода. Дакле, она и даље зарађује више од пола милиона динара месечно, тачније, 535.323 динара.

Ово све не би било толико страшно да НБС свој посао обавља како треба. “Стручњаци” које је око себе окупила некадашња службеница једне провинцијске банке, државни буџет су олакшали за преко 400 милиона евра и то само у последњих годину дана због погрешне процене кретања курса динара у односу на најважније светске валуте. Због тога су се интервенције НБС-а на монетарној берзи ограничавале на бесмислену куповину или продају динара и то искључиво како је то тајкунима највише одговарало. Захваљујући оваквим лудостима динар је потпуно обезвређен, а девизне резерве Србије непотребно истањене.

Вероватно да би се сакрила оваква “успешна” пословна политика НБС-а, ова институција већ скоро годину дана не објављује на својој званичној интернет презентацији кварталне извештаје. Последњи се односио на јануар – март 2014. Иначе, ни Влада Србије на својој презентацији од 31. децембра 2014. не објављује записнике са сопствених седница.

Привреда Србије је потпуно посустала, тако да су фискални приходи на историјском минимуму, али власт и даље безобзирно троши новац. Есмарк, Етихад, разни надри стручњаци које је окупио Александар Вучић пуно коштају, тако да је једини начин да се све то финансира даље задуживање државе.

Прелиминарно стање дуга државе на дан 31. децембра 2014. године износило је 23.192.877.617 евра од чега јавни дуг Републике Србије износи 22.756.937.864 евра и негарантовани дуг јединица локалне власти 435.939.753 евра. Ово су званични извештаји Министарства финансија, Управе за јавни дуг, Републике Србије.

Институт за индустријске односе покренуо је у оквиру свог wеб портала страницу ,,Сат јавног дуга”, а на којој се може видети да се јавни дуг Републике Србије увећава 92 евра сваке секунде, око 330.000 евра на сат или око 7.965.000 евра дневно! У тренутку настајања овог чланка јавни дуг Србије је износио тачно 24.804.100.362 евра. Када читаоци буду читали ово издање Таблоида дуг Србије ће износити најмање око 24,9 милијарди евра, односно скоро 100 милиона евра више.

Од половине 2012. године до данас, власт Александра Вучића направила је буџетски дефицит од 445 милијарди динара, односно око четири милијарде евра и земљу задужила за додатних преко осам милијарди евра. Од тих пара народ нема ништа, осим мањих плата и пензија, нешто су зарадили белосветски “инвеститори”, али је највише пара отишло домаћим политичарима и тајкунима по њиховом избору.

А 1. Још пет хиљада људи без посла

Да би тајкуни (домаћи или страни) могли јефтино да дођу до имовине предузећа у приватизацији, радници ће морати на улицу, а буџет ће плаћати милионе евра.

Запосленом који је утврђен као вишак у 2015. години престаје радни однос када се добровољно определи за једну од три опција, која је за њега најповољнија. Прва понуђена опција је исплата отпремнина у висини од 200 евра по години стажа, у динарској противвредности по средњем курсу, на дан достављања спискова вишка запослених, с тим да укупна висина отпремнине не може бити већа од 8.000 евра. Друга опција је отпремнина обрачуната на начин утврђен Законом о раду с тим да укупна висина отпремнина не може бити већа од 8.000 евра. Висина средстава по години стажа код последњег послодавца не може бити већа од 500 евра, по средњем курсу, на дан достављања спискова вишка запослених од стране послодавца.

Од 188 предузећа која ће уместо у приватизацију ићи у стечај, у њих 76 нема запослених (?!), у 50 има мање од пет запослених, а укупно ће посао изгубити преко 5.000 људи.

У појединим случајевима је држава ова предузећа могла да спасе сумом која је мања од отпремнине која ће бити исплаћена, а постоје и случајеви у којима предузећа немају дугове, имају запослене и остварују редовне приходе. Она у стечај иду само зато да би неко јефтино купио њихову имовину иако су могла успешно да буду приватизована продајом капитала на Београдској берзи.

А 2. Банке пљачкају, НБС одобрава

Гувернерка Народне банке Србије (НБС), предложила је да свака банка појединачно решава пословни однос са својим клијентима. Ево неколико важних чињеница које би требало да знају клијенти Војвођанске банке задужени код ове банке у ЦХФ, а који су остављени и незаштићени на милост и немилост управо од оних који су својим допринели овај ситуацији…

Милан Париводић, бивши министар у Влади Војислава Коштунице, је од 2006. године члан Управног одбора Војвођанске банке. Париводић је званично изјављивао, саветовао и стручно и мериторно износио мишљење да се боље задуживати у швајцарским францима, него у еврима.

После свега што се десило, поставља се питање: за кога је радио и још ради бивши министар Париводић? Поменути господин као члан Управног одбора Војвођанске банке, где седи већ девет година, прима месечну апанажу (накнаду) у хиљадама евра, и на располагању му је аутомобил марке Ауди 8. Возило користи и у приватне сврхе, уз плаћено гориво, као и сервисирање на рачун банке. “Знамо да за ових девет година, тај човек ниједан посао за Војвођанску банку није донео ни пешке, а камо ли користећи овај скупи аутомобил” – наводи се у шписму запослених ове банке упућеном Таблоиду.

Ако се овоме дода да је Париводић узео и велики стамбени кредит у еврима код Војвођанске банке (само треба видети под којим условима, која каматна стопа, накнаде…обезбеђење, процена колатерала…) онда је у потпуности јасно шта су његове намере. Није јасно једино ко му је дозволио да дезинформише и доводи у заблуду народ ради личних интереса (а зна да критикује медије и да спинују информације).

”Колико ли је само лично профитирао на овоме Милан Париводић, а колико су изгубили и осиромашили корисници кредита у ЦХФ који су му поверовали?

Најбољи пример како пролазе жртве оваквих масовних превара је и Катарина Милић, чији је сеф био дословно покраден, а коју нико није схватио озбиљно. Чак су је окарактерисали као умоболну, а први човек банке, Маринос Ватхис, председник Извршног одбора (можете мислити шта други могу научити и уче од њега) је чак избацио из своје канцеларије!

Међутим, када се Катарина Милић обратила медијима и изнела истину, наступајући и као заштитник интереса грађана, тек тада су је озбиљно схватили. Прво су је почели уцењивати, али, после поновног објављивања у медијима су јој исплатили украдени новац (54.000 евра!).

Највише што боли је различит приступ према клијентима банке. Неко може да дугује милионе и милионе евра а према њему се не предузимају никакве мере ни редовне ни принудне наплате, као према већини дужника. Напротив, за све остале грађане ове земље који дугују макар иједан евро, спремни су да узму и душу. За слабе и незаштићене чак ангажују и сумњиве агенције да принудно наплаћују дуг.

Ово су само неки детаљи који показују како Војвођанска банка бахати и лихварски се понаша. Има се. Уколико се овоме додају кредити у милионским износима који су одобрени таквима као што су и они (без адекватних инструмената обезбеђења), онда се треба запитати, шта може и мора да поквари нагодба са корисницима кредита у швајцарским францима? Мафији из Војвођанске банке помаже и криминална изјава гувернерке Табаковић, тако да они сада и не желе да решавају однос с клијентима који су узели кредите у ЦХФ. И зашто би, кад им Народна банка Србије одобрава да дивљају?

Ако се овоме дода и висока маржа (разлика између камате по којој банка одобрава кредите грађанима и камату коју плаћа на депозите грађана), онда има заиста оправдања и простора да се ревидирају услови кредита оних клијената који су их узели у швајцарским францима, тј. да нађу решење у обостраном интересу и банке и грађана.

Додуше, о овоме је требало мислити кад су стране банке довођене у Србију, а то да зарађују на нашим грађанима. Ништа они нису донели из земље одакле долазе, осим оснивачког капитала, а зарађују на нашим грађанима. Није ли томе допринела и гувернерка што је давала препоруке банкама да смање камату на најздравије изворе банка -штедњу грађана. Сада не даје препоруке да се смање камате генерално на све кредите које банке одобравају грађанима За кога ли она ради и чије интересе штити? Ти кредити које банке одобравају грађанима ове земље су заправо новац који ти исти грађани Србије улажу у банке под најнижим каматама.

Подсећања ради, банке плаћају камату између 1 и 2 одсто, а истовремено, камате на кредите и на картице су отишле до невероватних 26 одсто! Шта ту ради гувернерка Табаковић? Она, наравно само дува у једра и помаже криминалној банкарској олигархији која ће, у једном скоријем тренутку, изазвати немире у земљи” – наводи се у писму запослених у Војводђанској банци.

А 3. Продавци магле на државном буџету

Уместо да растерећују привреду, српски властодршци измишљају све новије начине да јој наметну додатна давања.

Пословно удружење “ГС1 Србија” налази се на адреси Булевар Зорана Ђинђића 73 у Београду (где им је смештено нешто што они званично зову “офис”), а његови циљеви су: “Промовисање, увођење, примена и развој глобалног мултисекторског система за идентификацију производа и услуга и размену пословних порука заснованих на међународно прихваћеним и пословно вођеним ГС1 стандардима.”

Иза овог рогобатног описа крије се додела познатих бар кодова који се налазе на свим производима.

“ГС1” је сумњиви следбеник Југословенске асоцијације за нумерисање артикала (YАНА) основане 17. јуна 1991. године. YАНА је претходно била непрофитна организација у оквиру тадашње Савезне привредне коморе. Принцип плаћања био је такав да су чланови (предузећа која су производила робу за коју је издаван бар код) плаћали годишњу чланарину, а новац који се не би потрошио за функционисање Асоцијације враћао би им се.

YАНА је била чланица ЕАН Интернационала, међународне организације основане 1982. са седиштем у Бриселу. По добијању дозволе од ЕАН Интернационал-а скупштина YАНЕ 1998. доноси одлуку о преименовању удружења у ЕАН ЈУ.

Поједини чланови Управног одбора, делегати предузећа која су престала да плаћају чланарину и тиме нису више били чланови ове организације, у сопственој режији организују, међутим, другу оснивачку скупштину ЕАН ЈУ и са потписима 29 оснивача успевају да у Привредном суду у Београду 8. маја 1998. региструју своје удружење као једино званично.

Одмах по регистрацији ЕАН ЈУ шаље допис свим члановима бивше ЈАНЕ тражећи од њих да се пријаве у ово удружење и да поново уплате чланарину. Иначе, предузећа која не плаћају редовно чланарину бивају искључена и одузима им се додељени бар код.

У свету се чланство у оваквим организацијама симболично наплаћује, јер удружење, после издавања бар кода, у суштини нема никаква друга посла око свог члана. У Србији се од овога развио одличан бизнис за оне који га воде.

За раније додељене нумерације, на пример, предузеће “Вода Врњци” ад је 2013. године удружењу „ГС1″ платило 33.600 динара без ПДВ-а. Порез на додату вредност “ГС1” није плаћао до 2011. године, позивајући се на мишљење министарства финансија број 413-00-31/2006-04 од 16. априла 2006. године, да чланарина коју плаћају чланови немају третман накнада за извршене услуге.

Ово је сасвим разумљиво, с обзиром да “ГС1” ништа ни не ради за своје чланове пошто им једном додели бар кодове.

Удружење зарађује велике паре не радећи ништа. По последњем финансијском извештају предатом Агенцији за привредне регистре, “ГС1” је у 2009. години од чланарине зарадио 57.769.000 динара и остварио чист приход од 13.587.000 динара. Нераспоређена добит је у то време досегла већ 99.046.000 динара, што показује да се неутрошени новац од чланарина није враћао чланицама као у време СФРЈ.

Званично је “ГС1” у 2009. имао 11 запослених, али је једино њих троје нешто и радило. Остали су били само на платном списку.

На списку запослених који је објавило Удружење, поред дугогодишњег директора Мирослава Илића, налазе се још и: Светислав Јовановић, Бранислава Митић, Александра Ћирић, Гордана Кораћ, Драган Миљевић, Бранка Хорватић, Миодраг Вукотић, Маријана Хорватић и Мирослав Зорић. Шта им је посао, не знају ни сами запослени.

ГЛОСА

У тренутку настајања овог чланка јавни дуг Србије је износио тачно 24.804.100.362 евра. Када читаоци буду читали ово издање Таблоида дуг Србије ће износити најмање око 24,9 милијарди евра, односно скоро 100 милиона евра више.

ГЛОСА

Од половине 2012. године до данас, власт Српске напредне странке на челу са Александром Вучићем, направила је буџетски дефицит од 445 милијарди динара, односно око четири милијарде евра и земљу задужила за додатних преко осам милијарди евра.

Милан Маленовић, Таблоид