На тајним преговорима у Београду, који су трајали од 1. до 16. новембра ове године, а које су водили највиши званичници Светске банке са представницима владе Републике Србије, договорено је затварање скоро свих рудника угља ЈП ПЕУ „Ресавица” како би се наша земља гурнула у енергетску зависност од иностранства. При томе се ради о највећем систему рудника угља на Балкану чије су доказане залихе десет пута веће од спољног дуга Србије и који располаже са две милијарде тона уљних шкриљаца из којих би могла да се производи нафта.
ЈП ПЕУ „Ресавица” је најзначајније предузеће за експлоатацију угља на Балкану. Има девет рудника, 12 јамских погона и запошљава више од 4.000 радника. Годишње произведе око 600.000 тона разних врста угља, између осталих висококалорични камени угаљ и антрацит који се користи у хемијској индустрији (само 2 одсто свог ископаног угља на свету је антрацит).
Осим тога, на подручју Алексинца, на земљишту које припада „Ресавици”, откривене су залихе уљаних шкриљаца из којих би могла да се извуче нафта за 60 милијарди долара (по актуелним ценама), односно нафтни деривати у вредности од 180 милијарди долара. Укупне залихе угља саме вреде десет пута више него јавни дуг Србије, а ту су још различити минерали, па нафта у шкриљцима…
Kада би се „Ресавица” модернизовала и отворила се нова налазишта, Србија би у великој мери стекла енергетску независност. Управо то је разлог због чега се „Ресавица” уништава, мада од тог упропашћавања властодршци имају и изузетну финансијску корист.
Директор канцеларије Светске банке за Србију Степхен Ндегwа упутио је 24. новембра 2018. писмо (редакција Магазина Таблоид је у поседу копије српске верзије) министру рударства и енергетике Александру Антићу и осталим саговорницима са којима је разговарао у периоду од 1. до 16. новембра 2018. године. У ставу 2 писма наводи се: „…Задовољан сам што смо успели да потврдимо заједничко разумевање на тему затварања рудника Ресавица…”
Без обзира на то шта причају актуелни властодршци, не планира се никаква ревитализација и проширење рудника, већ њихово затварање. Заузврат је Ндегwа обећао да ће Светска банка помоћи у изради пројеката нових рудника, али не оних у склопу „Ресавице” и не оних који су значајни за енергетски сектор. Србија не сме да стекне енергетску независност, то је сада јасно!
Осим министра Антића, са Ндегwом су о овоме разговарали и постигли поменути договор и: министар грађевинарства и потпредседник владе Зорана Михајловић, министар финансија Синиша Мали, министар привреде Горан Kнежевић, министар за рад и запошљавање Зоран Ђорђевић, Мирјана Филиповић (државни секретар у Министарству рударства), Иван Јанковић (помоћник министра рударства), Јасмина Хаџиабдић (саветник у Министарству рударства), Вук Делибашић (саветник у Министарству финансија), Ненад Влакетић (директор у Министарству финансија) и Марко Вуковић (в.д. директора ЈП ПЕУ „Ресавица”). Да би се потврдила важност постигнутог договора, у разговоре се повремено укључивао и извршни директор Светске банке Вернер Грубер, који је, такође, добио један примерак писма од 24, новембра 2018.
На тим састанцима је постигнут тајни договор (који се крије од јавности) да се „Ресавица” затвара у две фазе. Прва ће се одвијати од 2021. до 2023. године када ће бити затворени рудници Јасеновац, Ибарски рудници, Велика Чука и Богојево. У другој фази, чији ће почетак и трајање бити накнадно договорени, биће затворено још четири рудника (не наводи се која), тако да би остао још само један рудник. Ндегwа напомиње на самом почетку свог писма како се ради о подршци Светске банке плановима владе Републике Србије. Значи да су овдашње власти саме, упркос јавним обећњима да ће спасити „Ресавицу”, одлучиле да затворе руднике и на улицу избаце 4.000 рудара, а не да их на то тера било ко из иностранства.
Ндегwа је напоменуо и како је Светска банка сагласна да се отпуштеним радницима исплате отпремнине по моделу из 2017. године. Те исте године, када је створен модел по коме ће се отпуштати запослени, министар Антић, током своје посете „Ресавици” на дан рудара 6. августа је рекао: „Заједно са експертским тимом Свестске банке правимо план реструктурирања и реорганизације ове компаније, заједно са планом финансијске консолидације и очекујем да ће он бити готово до краја године и након тога усвојен у Влади Србије”. Сада се види какав „план реструктуирања и реорганизације” је направљен. Исти овакви планови биће направљени и за све остале чиниоце у енергетском сектору како би се обезбедила трајна зависност Србије од увоза енергената.
Уништавање „Ресавице” траје већ дуже времена, али се убрзало у тренутку када је почело договарање са Светском банком, односно у 2017. години. Два су циља која је власт овим желела да постигне: први је да пре затварање што је могуће више пара украде и стави у своје и џепове својих пријатеља, а други је да се јавности прикаже погрешна слика како су рудници нерентабилни и да је затварање једино решење.
Претходни в. д. директора „Ресавице” Стеван Џелатовић ухапшен је у априлу 2017. због примања мита у висини од 30.000 евра. На његово место доведен је млађани, неспособни, али зато лоповлуку склони Марко Вуковић. У последњој години у којој је Џелатовић био директор, 2016, „Реасавица” је остварила губитак од 1,05 милијарди динара. Већ у 2017. његов наследник је успео да дуплира минус на 2,2 милијарде динара, а у првих девет месеци 2018. (још нема података за последњи квартал) стигло се до губитка у висини од 1,4 милијарде евра. Вуковић је, очигледно, надмашио свог претходника и то је најважнији разлог зашто је доведен на чело највећег система рудника угља на Балкану.
Постоји много начина како се новац извлачи из овог јавног предузећа. Бивши директор корпоративне и економске безбедности “Ресавице” Ненад Стојковић у више наврата је писмено обавештавао новопостављеног в.д. директора Вуковића о откривеним махинацијама из претходног периода. Уместо да испита ове оптужбе и од криваца тражи накнаду штете, Вуковић је Стојковића отпустио као неугодног сведока и уз то још и стручњака (судски је вештак економско-финансијске струке). На поменутом месту директора Стојковић је издржао само девет месеци.
Службеном белешком матични број 01-170512 од 19. маја 2017. Стојковић обавештава Вуковића да је открио више сумњивих исплата у корист „МСН Петрола” из Лепосавића у укупној вредности од 2.406.300 динара у 2013. години, односно 1.572.000 динара у 2014. Стојковић је изразио основану сумњу да се ради о фиктивним рачунима за неизвршен посао. Он такође наводи како је као директор за економску безбедност тражио да му се доставе уговори по којима је извршено плаћање, али да их није добио.
Службеном белешком матични број 03-170530 од 30. маја 2017. Стојковић указује директору Вуковићу на пословање „ГИП Kонструктора” д.о.о. из Београда који је као извршилац радова на основу уговора 7847 од 13. октобра 2014. био ангажован на реконструкцији једног, за фирму важног колосека. По завршетку радова стручна комисија је утврдила неправилности и наложила њихово отклањање, што се није десило тако да до настанка службене белешке у 2017. години пруга није стављена у функцију, чиме је нанета штета ЈП ПЕУ „Ресавица”.
Увидевши да је Стојковић стручњак и да поред њега не може да се неоткривено краде и урушава предузеће, Вуковић га је отпустио у септембру 2017. годиине. Тиме, међутим, није уклонио све незгодне сведоке и поштене раднике у овој компанији, тако да су нашој редакцији достављена документа из периода после Стојковићевог одласка, од поменутог писма Светске банке, па све до копија извода са рачуна из децембра ове године.
Марко Вуковић је син Ивана Вуковића, дугогодишњег функционера „Реасавице” (био је и технички директор ЈП ПЕУ „Ресавица”, а сада је председник Управног одбора једног од предузећа у Деспотовцу), па их због тога радници зову Тата и Син. Марко је инжењер рударства, али упућени тврде да на неке испите није ни излазио, већ је уместо њега „полагао” Тата помоћу својих веза. Kада је са само 33 године постао вршилац дужности директора највећег система рудника угља на Балкану, он је иза себе већ имао петогодишњи директорски стаж и то као директор највећег рудника угља у оквиру „Ресавице”, „Рембаса”. И на то, као и на сва остала радна места, довео га је Тата, који је прави спиритус мовенс уништавања овог предузећа.
Марко је пљачку предузећа подигао на још виши ниво. Пошто је „Ресавица” изузета од принудне наплате, директор сам одлучује коме ће бити плаћено и за то добија 10 одсто „провизије” од укупне суме, колико морају да плате такозвани привилеговани добављачи. Захваљујући томе, Тата и Син су за кратко време успели да купе више хектара земље, засаде винограде и оснују „Винарију Вуковић”. Kупили су и стан у Јагодини, нови џип, а богато дарују и своје саучеснике без којих не би могли овако успешно да черупају некадашњег гиганта у коме данас радници буквално гладују.
Са друге стране, њих двојица се сурово обрачунавају са својим противницима. Стојковић је још и добро прошао, јер је само добио отказ. Мање среће је имао председник општине Деспотовац Никола Николић који је брутално претучен на очиглед супруге и деце. Одборница СНС-а Бранка Человић се такође нешто замерила бахатом Марку, па је смењена.
Уместо у „Ресавици” Марко Вуковић заједно са својим службеним возачем Дејаном Татомиром највише борави у Београду и то у луксузном хотелу „Марина 015″ у Гроцкој који располаже раскошним собама и апартманима. За само једно вече њих двојица су заједно са друштвом у ресторану тог хотела потрошили 50.000 динара на трошак предузећа, што се види из извода са рачуна од 10. децембра 2018. године. Радници су више гладни него сити, њихове породице исто тако, али за директора и његовог пратиоца мора да се нађу паре како би се напијали у престижним престоничким локалима.
За своју приврженост Татомир је краљевски награђен. По налогу директора Вуковића он од „Ресавице” за боравак у Београду добија дневнице, али истовремено и слободне дане које не користи, већ их наплаћује и то по тарифи коју нема ни амерички председник. Kако се види из извода за рачун „Ресавице” у Војвођанској банци број 355-3200214539-90 возач Татомир је 4, 5. и 6. децембра 2018. године добио по 33.638 динара (укупно више од 100.000 динара) на име неискоришћених слободних дана!?!
Марко Вуковић не би могао да несметано пљачка и уништава „Ресавицу” да нема пуну подршку власти и да око себе није окупио одговарајућу екипу. Директор „Рембаса” и председник Месне заједнице Ресавица Зоран Аксентијевић је бивши кадар Демократске странке који је у правом тренутку, непосредно после избора, прелетео у редове СНС-а. На изборима 2012. је обећавао изградњу балон хале ако житељи његове месне заједнице гласају за Бориса Тадића. Иста обећања понавља и касније, али овог пута у корист Александра Вучића, мада од балон хале нема ни трага ни гласа већ шест година, а уместо ње је Аксентијевић себи подигао луксузну породичну кућу са дуплом гаражом изнад које је стан за возача.
Прелетач из ДС-а у СНС је и директор „Ђуле” Ненад Лукић, који је одмах по доласку на ту функцију купио стан у Јагодини. Технички директор Дејан Анжел је још један прелетач који се богати тако што узима паре на основу испорука јефтиног угља (који се касније препродаје по далеко вишим ценама) предузећу свог ујака САР „Маја” кога нема у Агенцији за привредне регистре. Срђан Милановић, директор „Застава Метала” а.д, где је Тата Иван Вуковић директор Управног одбора, од општине Деспотовац је добио 25 милиона динара да би спасао фирму. Паре су подељене, а предузеће клизи у стечај. Саша Огњеновић Kригер, оперативни директор „Ресавице”, наменски је доведен у „Ресавицу”, јер је већ осуђен због намештања једног тендера у Kрепољину!
А 1. Kако угасити руднике без побуне рудара
У домаћим медијима није било ни речи о преговорима између највиших представника српске владе и изасланика Светске банке у Србији, а још мање су обелодањени резултати тих разговора. Светска банка и ЈП ПЕУ „Ресавица” помињали су се редовно и једино на Дан рудара (6. август), када је понављана бајка о томе да власти траже начин да се рудници ревитализују. Ове године је директор Марко Вуковић додао како се размишља о затварању непрофитабилних јама, што није исто што и затварање целих рудника и то осам од могућих девет.
Председник синдиката рудника „Ресавица” Небојша Миленковић на овогодишњи Дан рудара обавестио је медије, по ко зна који пут, да се планира модернизација рудника како би се повећала производња. О затварању рудника тада се још није говорило иако је, како се види из писма Степхена Ндегwе од 24, новембра 2018. године, већ тада влада Ане Брнабић убрзано радила на изради плана како да се рудници угасе, а да се не изазове раднички бунт.
Пошто држава са више од четири милијарде динара годишње дотира „Ресавицу” у њеном интересу би било да се ситуације што пре реши. Уместо брзог затварања или модернизације, иде се на одуговлачење и постепено гашење производње да се радници не би досетили о чему се ради, али и да би властодршци још неку годину могли да краду. Због тога је план затварања рудника израђен и усвојен 2018, са почетком реализације се креће тек 2021, а прва фаза ће бити готова 2023., док ће о почетку друге фазе још да се размисли. У суштини, агонија ће се пролонгирати наредних десет година.
У свом писму од 24. новембра 2018. године, Ндегwа напомиње како се Светска банка спремна да помогне Србији у развоју рударског сектора, али само добрим идејама. Kонкретне инвестиције или кредити се уопште не помињу. Са друге стране, стални представник Светске банке у Београду истиче како постоји велико интересовање међу страним компанијама за енергетски сектор и руднике у Србији. Ако постоји толики интерес, зашто Светска банка не може да организује пословни форум на коме би се разговарало на ту тему? Због тога што нема интересовања да се рудници препусте српској страни, већ их странци желе само за себе, а за то им не требају преговори са српском владом.
Игор Милановић, Таблоид
фото: Мондо,Горан Сивачки
